„ВЕЛИКА ГЕОГРАФСКА ОТКРИЋА“… СРБИЈЕ

Има Срба који су неизлечиви зависници од мазохистичког туризма. Они још нису подлегли, нити имају намеру да подлегну „географским открићима“ Србије, већ одлазе тамо где ће уживати у правом узбуђењу – где ће им псовати све српско, премлатити их, ауто им бацити у море, излупати или ишкрабати са „U“, „Трактор“, „Србе на врбе“, „Уби(ј) Србина“ и „За дом спремни“

Старије и средовечне генерације сећају се слогана „Упознајмо земљу да бисмо је више волели“. Имао је он не баш вешто скривену идеолошку основу неговања југословенства, титоизма и партизанских традиција, али свакако и патриотских осећања према Југославији као држави. У дело су га спроводили војска, партијске и омладинске организације, млади истраживачи, извиђачи, феријалци, акцијаши… У складу с њим, школе су детаљно планирале и изводиле наставне програме географије, историје и матерњег језика, а посебно ђачке екскурзије.

„ОД ВАРДАРА, ПА ДО ТРИГЛАВА“ Додуше, као много тога другог, и ово се временом витоперило и селективно примењивало. Тако су словеначки и хрватски ученици посећивали планине, језера, море и историјска места углавном унутар својих АВНОЈ-ских република, само у ретким приликама залазећи на исток и југоисток земље – не даље од Београда. Из Љубљане, Марибора, Крања, Загреба, Вараждина и Карловца у посету или на годишњи одмор у Херцег Нови, Врњачку Бању, Мостар или Охрид долазили су само ентузијасти и официри жељни родног краја и остарелих родитеља. С друге стране, српски ученици обавезно су вођени на Бледско и Бохињско језеро, те на Плитвичка језера, путовали су у револуционарна места Бихаћ, Јајце и Дрвар, пентрали се на Ловћен до скарадног маузолеја, а само ретки су од својих професора шапатом чули да је ту раније била Његошева заветна капела. За Кумровец, где се, како смо учили, родио Тито, „највећи син наших народа и народности“, знали су сви, многи тамо ходочастили и похађали партијске курсеве за каријерно катапултирање, али само ретки чак и данас знају и посећују Мишчиће у Дежевској долини близу Новог Пазара где је рођен Свети Сава. Јасеновац, Опленац, Марићевића јаруга, Таково, Текериш, косовско-метохијски и други српски манастири, а о Равној гори да се и не говори, углавном су заобилажени у широком луку. Али зато се лето није могло провести без Дубровника, Хвара, Ровиња и Макарске на тобоже најлепшем мору на свету.

[restrict]

КАД СЕ МОРА БЕЗ МОРА „Разби-распад“ Југославије већини је отворио очи. У сваком смислу. Између осталог, схватили су да Истра, Кварнер и Далматинско приморје (више) нису „наши“ и да је Грчка, са историјским споменицима, разуђеном егејском и јонском обалом, бројним острвима и топлим морем много туристички атрактивнија. Турска, Италија, Шпанија – такође. Србији накнадно откривену лепоту Будве, Петровца, Боке Которске и Аде Бојане није помутило, али јесте емотивно релативизовало, монтирано одвајање Црне Горе. И – требало је да се десе пандемија и затварање граница да би чак и српским интелектуалцима постало јасно (махом конформистичко-туристички) шта значи губитак излаза на море. Мада су неки од њих и тријумфалистички изјављивали: „Да се Црна Гора није одвојила, Србија никада не би постала самостална.“ Пренебрегавали су да се немаритимнa (необална, континентална) земљa у геополитичком и геоекономском појмовнику дефинишe као „затворенa“, „заробљенa“, „хендикепиранa земљa“ (landlocked country) – од 193 чланице УН таквих је само 44, међу којима и Србија. Честа истицања да је „Дунав српско море“ или, у регионалним и локалним варијантама, да је „Палић – бачко море“, „Белоцркванска језера – банатско море“, „Савско језеро – београдско море“, „Градац – ваљевско море“ и сл. јесу покушаји да се за недостатак пронађе „протеза“, али и посредан показатељ колективне свести да је један од кључних националних геополитичких императива у будућности – излазак на море.

ОТАЏБИНСКА ГЕОГРАФИЈА Срби и Србија већ су се навикли на сталне препоруке како – наравно, „посипајући се пепелом“ – морају да се „суоче с историјом“. Али, претходно или истовремено, нужно је да се „суоче с географијом“. Тек је корона-катаклизма светских размера, праћена тумарањима „струке“, политичко-пропагандном пролиферацијом страха, ванредним стањем, затварањем државе „у себе“ и онемогућавањем преласка граница, проузроковала масовно „географско откриће“ Србије. Сем што је сасвим логично да је више волимо јер каква је – таква је – наша је, коначно смо схватили да је заиста лепа тек када смо уз помоћ медија мало боље упознали земљу. Обновили смо или стекли пропуштена знања из националне географије јер смо силом прилика, како рече један млађани ТВ водитељ, „осуђени да летујемо у Србији“. Осуђени!? Као да одмора нема без одласка у иностранство и на море? Зашто се правимо да не знамо како наши бројни (мало)грађани под неповољним условима подижу кредите ради кратког, једнонедељног прегоревања на плажама Платамона или Кушадасија, после чега ће се фотографијама дан-два правити важни пред канцеларијским сапатницима, да би месецима или читаву годину грцали притиснути ратама које придодају онима за стан, ауто, реновирање купатила, опремање деце за школу или „лаки кеш“? Септембар и октобар, по правилу, јесу време отрежњења и намргођених лица. Што би рекли наши мудри преци: „Кад се пије – охо-хо, а кад се плаћа – шта је то?“

ЗА СВАКОГ ПОНЕШТО Захваљујући овогодишњем корона-ембаргу на путовања у иностранство многи српски туристи ће се заиста одморити уживајући у лепотама Србије. Препуне су већ свима добро познате и сваке године добро посећене дестинације. На Златибору и Копаонику, у Врњачкој, Соко, Пролом и Луковској бањи месецима унапред све је резервисано. Прете да им помуте славу Врдник на Фрушкој Гори, Врујци код Мионице, па и нова Рајска бања уз манастир Бањску код Звечана. Младе посебно привлаче и све бројнији аква-паркови (Бачки Петровац, Аранђеловац, Јагодина, Ждрело…). Етно-села и појединачна домаћинства су некада били права реткост, а сада ничу као печурке после кише, било обновљени или новоизграђени – од пречанских салаша „137“ и Тигањице, потом Моравских конака код Велике Плане, Сунчане реке и Врхпоља у Подрињу, до Рудна на Голији, Гостољубља на јужним обронцима Маљена, Бабине реке код Лазаревца и Латковца недалеко од Александровца. Дрвенград је већ надалеко познат. Већина се одликује атрактивном локацијом, гостопримљивошћу власника, ненадмашном домаћом храном, чистом и мирном околином, комфорним, а неки чак и луксузним смештајем, дечјим и спортским игралиштима, базенима… И оним најважнијим – сопственом „причом“. Ветеранима боравка поред воде, које одавно привлаче спрудови, обале и напуштена корита Дунава, Саве и Дрине, уклештени меандри Увца и Западне Мораве, Ђердапско, Сребрно, Власинско и Заовинско језеро, придружили су се нови љубитељи, тек сазнајући за лепоте, на пример, кањоне Темштице у источној и Трешњице у западној Србији, водопада Сопотнице на Јадовнику, Лисине на Бељаници и Тупавице на Старој планини, чудноватог Розе језера (Пачир бања) код Бачке Тополе и бајковитог Бресничког језера на шумовитом Јастрепцу, те бројних термоминералних извора у још неуређеним локалним бањама.

ПОСЕТИМО СРПСКО Немало људи из Србије лети из различитих разлога и с дијаметрално супротним емоцијама одлази у Хрватску. Део су прогнани Крајишници и њихови потомци који посете остареле рођаке-повратнике, обиђу девастирана имања, походе цркве и манастире, обележе верске празнике и тако мало залече рањену душу. Други су пак неизлечиви зависници од мазохистичког туризма. Они још нису подлегли, нити имају намеру да подлегну „географским открићима“ Србије, већ одлазе тамо где ће уживати у правом узбуђењу – где ће им псовати све српско, премлатити их, ауто им бацити у море, излупати или ишкрабати са „U“, „Трактор“, „Србе на врбе“, „Уби(ј) Србина“ и „За дом спремни“. А они истински приврженици адреналинског спорта и туризма могу у Србији да се посвете параглајдингу на Ртњу и Гучеву, сплаварењу и веселом спусту низ Ибар и Дрину, пењању уз стрме литице у Овчарско-кабларској клисури, виа ферати на стени Берим Мокре планине код Зубиног Потока, зип-лајну у Љубишу, над Ужичком тврђавом, на Златару, Копаонику… За искусне планинаре, спремније и на друге врсте косовско-метохијских ризика, ту је неочекивани изазов – успон на новоутврђени, а релативно приступачан, највиши врх Србије Велику Рудоку (2.660,5 мнв) на Шар-планини, недалеко од Рестелице у Гори, на граници са С. Македонијом. Оне с недостатком кондиције и храбрости, а вишком година, чекају мање посећене планине, њихови лако доступни врхови и нестварни видиковци – Бобија, Чемерно, Жељин, Бесна Кобила, Стрешер, Јавор… И Столови код Краљева, на чијем је врху (Усовица, 1.375 мнв) подигнут крст висине 33 метра, који ће бити осветљен и моћи да се види „из пола Србије“. Зар ћемо поново дозволити да сву ову лепоту поново прекрије заборав „ускоро, када прође корона“ и када поново похрлимо на комшијска мора?

[/restrict]