„VELIKA GEOGRAFSKA OTKRIĆA“… SRBIJE

Ima Srba koji su neizlečivi zavisnici od mazohističkog turizma. Oni još nisu podlegli, niti imaju nameru da podlegnu „geografskim otkrićima“ Srbije, već odlaze tamo gde će uživati u pravom uzbuđenju – gde će im psovati sve srpsko, premlatiti ih, auto im baciti u more, izlupati ili iškrabati sa „U“, „Traktor“, „Srbe na vrbe“, „Ubi(j) Srbina“ i „Za dom spremni“

Starije i sredovečne generacije sećaju se slogana „Upoznajmo zemlju da bismo je više voleli“. Imao je on ne baš vešto skrivenu ideološku osnovu negovanja jugoslovenstva, titoizma i partizanskih tradicija, ali svakako i patriotskih osećanja prema Jugoslaviji kao državi. U delo su ga sprovodili vojska, partijske i omladinske organizacije, mladi istraživači, izviđači, ferijalci, akcijaši… U skladu s njim, škole su detaljno planirale i izvodile nastavne programe geografije, istorije i maternjeg jezika, a posebno đačke ekskurzije.

„OD VARDARA, PA DO TRIGLAVA“ Doduše, kao mnogo toga drugog, i ovo se vremenom vitoperilo i selektivno primenjivalo. Tako su slovenački i hrvatski učenici posećivali planine, jezera, more i istorijska mesta uglavnom unutar svojih AVNOJ-skih republika, samo u retkim prilikama zalazeći na istok i jugoistok zemlje – ne dalje od Beograda. Iz Ljubljane, Maribora, Kranja, Zagreba, Varaždina i Karlovca u posetu ili na godišnji odmor u Herceg Novi, Vrnjačku Banju, Mostar ili Ohrid dolazili su samo entuzijasti i oficiri željni rodnog kraja i ostarelih roditelja. S druge strane, srpski učenici obavezno su vođeni na Bledsko i Bohinjsko jezero, te na Plitvička jezera, putovali su u revolucionarna mesta Bihać, Jajce i Drvar, pentrali se na Lovćen do skaradnog mauzoleja, a samo retki su od svojih profesora šapatom čuli da je tu ranije bila Njegoševa zavetna kapela. Za Kumrovec, gde se, kako smo učili, rodio Tito, „najveći sin naših naroda i narodnosti“, znali su svi, mnogi tamo hodočastili i pohađali partijske kurseve za karijerno katapultiranje, ali samo retki čak i danas znaju i posećuju Miščiće u Deževskoj dolini blizu Novog Pazara gde je rođen Sveti Sava. Jasenovac, Oplenac, Marićevića jaruga, Takovo, Tekeriš, kosovsko-metohijski i drugi srpski manastiri, a o Ravnoj gori da se i ne govori, uglavnom su zaobilaženi u širokom luku. Ali zato se leto nije moglo provesti bez Dubrovnika, Hvara, Rovinja i Makarske na tobože najlepšem moru na svetu.

[restrict]

KAD SE MORA BEZ MORA „Razbi-raspad“ Jugoslavije većini je otvorio oči. U svakom smislu. Između ostalog, shvatili su da Istra, Kvarner i Dalmatinsko primorje (više) nisu „naši“ i da je Grčka, sa istorijskim spomenicima, razuđenom egejskom i jonskom obalom, brojnim ostrvima i toplim morem mnogo turistički atraktivnija. Turska, Italija, Španija – takođe. Srbiji naknadno otkrivenu lepotu Budve, Petrovca, Boke Kotorske i Ade Bojane nije pomutilo, ali jeste emotivno relativizovalo, montirano odvajanje Crne Gore. I – trebalo je da se dese pandemija i zatvaranje granica da bi čak i srpskim intelektualcima postalo jasno (mahom konformističko-turistički) šta znači gubitak izlaza na more. Mada su neki od njih i trijumfalistički izjavljivali: „Da se Crna Gora nije odvojila, Srbija nikada ne bi postala samostalna.“ Prenebregavali su da se nemaritimna (neobalna, kontinentalna) zemlja u geopolitičkom i geoekonomskom pojmovniku definiše kao „zatvorena“, „zarobljena“, „hendikepirana zemlja“ (landlocked country) – od 193 članice UN takvih je samo 44, među kojima i Srbija. Česta isticanja da je „Dunav srpsko more“ ili, u regionalnim i lokalnim varijantama, da je „Palić – bačko more“, „Belocrkvanska jezera – banatsko more“, „Savsko jezero – beogradsko more“, „Gradac – valjevsko more“ i sl. jesu pokušaji da se za nedostatak pronađe „proteza“, ali i posredan pokazatelj kolektivne svesti da je jedan od ključnih nacionalnih geopolitičkih imperativa u budućnosti – izlazak na more.

OTADŽBINSKA GEOGRAFIJA Srbi i Srbija već su se navikli na stalne preporuke kako – naravno, „posipajući se pepelom“ – moraju da se „suoče s istorijom“. Ali, prethodno ili istovremeno, nužno je da se „suoče s geografijom“. Tek je korona-kataklizma svetskih razmera, praćena tumaranjima „struke“, političko-propagandnom proliferacijom straha, vanrednim stanjem, zatvaranjem države „u sebe“ i onemogućavanjem prelaska granica, prouzrokovala masovno „geografsko otkriće“ Srbije. Sem što je sasvim logično da je više volimo jer kakva je – takva je – naša je, konačno smo shvatili da je zaista lepa tek kada smo uz pomoć medija malo bolje upoznali zemlju. Obnovili smo ili stekli propuštena znanja iz nacionalne geografije jer smo silom prilika, kako reče jedan mlađani TV voditelj, „osuđeni da letujemo u Srbiji“. Osuđeni!? Kao da odmora nema bez odlaska u inostranstvo i na more? Zašto se pravimo da ne znamo kako naši brojni (malo)građani pod nepovoljnim uslovima podižu kredite radi kratkog, jednonedeljnog pregorevanja na plažama Platamona ili Kušadasija, posle čega će se fotografijama dan-dva praviti važni pred kancelarijskim sapatnicima, da bi mesecima ili čitavu godinu grcali pritisnuti ratama koje pridodaju onima za stan, auto, renoviranje kupatila, opremanje dece za školu ili „laki keš“? Septembar i oktobar, po pravilu, jesu vreme otrežnjenja i namrgođenih lica. Što bi rekli naši mudri preci: „Kad se pije – oho-ho, a kad se plaća – šta je to?“

ZA SVAKOG PONEŠTO Zahvaljujući ovogodišnjem korona-embargu na putovanja u inostranstvo mnogi srpski turisti će se zaista odmoriti uživajući u lepotama Srbije. Prepune su već svima dobro poznate i svake godine dobro posećene destinacije. Na Zlatiboru i Kopaoniku, u Vrnjačkoj, Soko, Prolom i Lukovskoj banji mesecima unapred sve je rezervisano. Prete da im pomute slavu Vrdnik na Fruškoj Gori, Vrujci kod Mionice, pa i nova Rajska banja uz manastir Banjsku kod Zvečana. Mlade posebno privlače i sve brojniji akva-parkovi (Bački Petrovac, Aranđelovac, Jagodina, Ždrelo…). Etno-sela i pojedinačna domaćinstva su nekada bili prava retkost, a sada niču kao pečurke posle kiše, bilo obnovljeni ili novoizgrađeni – od prečanskih salaša „137“ i Tiganjice, potom Moravskih konaka kod Velike Plane, Sunčane reke i Vrhpolja u Podrinju, do Rudna na Goliji, Gostoljublja na južnim obroncima Maljena, Babine reke kod Lazarevca i Latkovca nedaleko od Aleksandrovca. Drvengrad je već nadaleko poznat. Većina se odlikuje atraktivnom lokacijom, gostoprimljivošću vlasnika, nenadmašnom domaćom hranom, čistom i mirnom okolinom, komfornim, a neki čak i luksuznim smeštajem, dečjim i sportskim igralištima, bazenima… I onim najvažnijim – sopstvenom „pričom“. Veteranima boravka pored vode, koje odavno privlače sprudovi, obale i napuštena korita Dunava, Save i Drine, uklešteni meandri Uvca i Zapadne Morave, Đerdapsko, Srebrno, Vlasinsko i Zaovinsko jezero, pridružili su se novi ljubitelji, tek saznajući za lepote, na primer, kanjone Temštice u istočnoj i Trešnjice u zapadnoj Srbiji, vodopada Sopotnice na Jadovniku, Lisine na Beljanici i Tupavice na Staroj planini, čudnovatog Roze jezera (Pačir banja) kod Bačke Topole i bajkovitog Bresničkog jezera na šumovitom Jastrepcu, te brojnih termomineralnih izvora u još neuređenim lokalnim banjama.

POSETIMO SRPSKO Nemalo ljudi iz Srbije leti iz različitih razloga i s dijametralno suprotnim emocijama odlazi u Hrvatsku. Deo su prognani Krajišnici i njihovi potomci koji posete ostarele rođake-povratnike, obiđu devastirana imanja, pohode crkve i manastire, obeleže verske praznike i tako malo zaleče ranjenu dušu. Drugi su pak neizlečivi zavisnici od mazohističkog turizma. Oni još nisu podlegli, niti imaju nameru da podlegnu „geografskim otkrićima“ Srbije, već odlaze tamo gde će uživati u pravom uzbuđenju – gde će im psovati sve srpsko, premlatiti ih, auto im baciti u more, izlupati ili iškrabati sa „U“, „Traktor“, „Srbe na vrbe“, „Ubi(j) Srbina“ i „Za dom spremni“. A oni istinski privrženici adrenalinskog sporta i turizma mogu u Srbiji da se posvete paraglajdingu na Rtnju i Gučevu, splavarenju i veselom spustu niz Ibar i Drinu, penjanju uz strme litice u Ovčarsko-kablarskoj klisuri, via ferati na steni Berim Mokre planine kod Zubinog Potoka, zip-lajnu u Ljubišu, nad Užičkom tvrđavom, na Zlataru, Kopaoniku… Za iskusne planinare, spremnije i na druge vrste kosovsko-metohijskih rizika, tu je neočekivani izazov – uspon na novoutvrđeni, a relativno pristupačan, najviši vrh Srbije Veliku Rudoku (2.660,5 mnv) na Šar-planini, nedaleko od Restelice u Gori, na granici sa S. Makedonijom. One s nedostatkom kondicije i hrabrosti, a viškom godina, čekaju manje posećene planine, njihovi lako dostupni vrhovi i nestvarni vidikovci – Bobija, Čemerno, Željin, Besna Kobila, Strešer, Javor… I Stolovi kod Kraljeva, na čijem je vrhu (Usovica, 1.375 mnv) podignut krst visine 33 metra, koji će biti osvetljen i moći da se vidi „iz pola Srbije“. Zar ćemo ponovo dozvoliti da svu ovu lepotu ponovo prekrije zaborav „uskoro, kada prođe korona“ i kada ponovo pohrlimo na komšijska mora?

[/restrict]