Пандемија америчке моћи: вирус вечног рата

Комбинација неупоредиве америчке моћи и престижа требало је да створи универзалну „веру у добре намере и врхунску интелигенцију, као и крајњу снагу целокупног америчког народа“. Под тим претпоставкама, читава планета морала је да постане америчка. Због чега је „најкасније од 2020. године XXI век постао антиамерички“?

Године 1941. Хенри Лус, амерички дипломата и оснивач магазина Тајм, прогласио је XX столеће за „амерички век“. Сједињене Државе требало је да учине „свет сигурним за слободу и напредак, и то на задовољство свих“. То је била „мисија изузетне нације“ у свету после Другог светског рата. Комбинација неупоредиве америчке моћи и престижа требало је да створи универзалну „веру у добре намере и врхунску интелигенцију, као и крајњу снагу целокупног америчког народа“. Под тим претпоставкама, читава планета морала је да постане америчка. Лус је, донекле, био у праву, примећује Захари Карабел, у тексту који објављује угледно америчко гласило за међународне односе Форин полиси: половина XX била је заиста америчка. Али најкасније „од 2020. године, XXI век постао је антиамерички“. То је нешто што је брзо напредовало и пре пандемије ковида 19. Међутим, пандемија је ове већ дуго присутне тенденције „убрзала и запечатила“: „Може се показати да је ’антиамерички век’ агресивно непријатељски настројен према Сједињеним Државама, али за сада је антиамерички углавном у смислу да је антитетички америчком веку.“
Три стуба на којима је до сада почивала америчка моћ, дефинисани од стране Луса средином прошлог века – војни, економски и политички – констатује овај аутор, сада су темељно поткопани, ако не и сасвим срушени. Данас се неоконзервативац Роберт Кејган, један од аутора „Пројекта за нови амерички век“, који је имао за циљ успостављање глобалног Pax Americana, вајка како ће светом, у одсуству америчког лидерства, завладати закон џунгле. Заправо, у одсуству Сједињених Држава, наставља Карабел, „Пекингу ће можда поћи за руком да успостави мање либерални светски поредак“. Али „у домаћој политици, левица и десница су снажно уједињене у очајању због ерозије америчког века, будући да левица, у време расних подела и доказане некомпетенције владе, оптужује власт за неуспех америчког експеримента“, док десница грчевито истрајава у настојању да „Америку учини поново великом“. И једна и друга опција већ се показују као темељно погрешне. То су само рефлекси прошлих времена, у којима су САД имале статус стварног светског хегемона.
Илузију „сјајне (америчке) економије“ развејао је већ први талас пандемије и „закључавања“, отварајући стрму и погубну спиралу економске, социјалне и политичке кризе, са десетинама милиона нових незапослених. Али већ и пре тога било је јасно, као што је уочио Дмитриј Орлов 2018. године, да је Трампов план Make America Great Again (MAGA) доживео потпуни неуспех: „Испод ружичасте статистике америчког економског раста крила се поражавајућа чињеница да је то резултат пореских олакшица које су привукле транснационалне корпорације да свој профит врате у земљу. Иако им то није помогло (с обзиром на стање њихових акција), то је била катастрофа за америчку владу и за економски систем у целини. Порески приходи су се смањили. Буџетски дефицит за 2018. годину прешао је (драматичних) 779 милијарди долара.“ Потом је, уочава Карабел, „пандемија открила структурне пукотине у Сједињеним Државама“: „Запрепашћење или колутање очима у иностранству на анемични одговор Сједињених Држава на пандемију ковида (’свет нас сажаљева’) напросто је наставак процеса који се одвија већ најмање две деценије“.

[restrict]

Успон и пропаст америчког столећа

Да ли је, уосталом, пројекат „америчког столећа“ уопште био реалан и остварив пројекат? Још у јуну 2006, у извештају под насловом Успон и пропадање новог америчког века, Том Бари уочава: „Дани славе Пројекта за нови амерички век – Project for the New American Century (PNAC) – брзо су прошли.“ Пројекат су још 1997. основали управо неоконзервативци Роберт Кејган и Вилијем Кристол, намеравајући да Америци понуде нову агенду за спољну и војну политику у периоду после Хладног рата. „Избор Џорџа Вокера Буша отворио је широм врата Пентагона, кабинета председника, Стејт департмента и Савета за националну безбедност за сараднике овог пројекта, од којих су многи – укључујући Ричарда Чејнија, Доналда Рамсфелда, Дагласа Фејта и Пола Волфовица – постали водеће личности у спољнополитичком тиму Бушове администрације. Међутим, тек после 11. септембра, спољнополитички тим овог пројекта добио је прилику да напредује у својим плановима за преуређење света под америчком доминацијом.“ Започео је „бескрајни рат против тероризма“: рат против свих непријатеља – стварних или претпостављених – за које је процењено да угрожавају америчку националну безбедност или представљају претњу по њене „виталне интересе“. „Морална подела“ је била манихејска. „Добра империја“ са својим савезницима почела је да отворено наступа прозив „осовине зла“, са циљем да „зло“ заувек избрише са лица земље.
Није требало чекати дуго да би се разоткрила очигледна немоћ и реална ограничења, у крајњем – сва апсурдност концепције „америчког столећа“. „Пошто су ратови и окупације у Ираку и Авганистану запали у живо блато, дани славе ’Пројекта америчког столећа’ били су у ствари завршени због ограничења моћи САД и лудила ароганције Бушове администрације“. Сједињене Државе, једном речју, нису располагале довољним ресурсима који би им омогућили владавину над светом, мада су тим ресурсима могли да воде бескрајне ратове „на периферији“. Исход је био предвидљив: уследило је „империјално пренапрезање“ и силовит пад, оно што је касније названо „имплозијом империје изнутра“.
Светом који настањује приближно осам милијарди људи не може да влада „један хегемон или два џокера за власт“, уочава Карабел: „Сада Сједињене Државе, са својим великим богатством и исто тако крупним недостацима, морају да прихвате да нису предодређене да владају и да њихови досадашњи резултати, као што инвеститори имају обичај да кажу, нису гаранција за будуће успехе.“ Први корак ка решавању проблема је признање да проблем заиста постоји. „Неуспех у томе – уколико наставимо да слепо верујемо да је само једна земља јединствено моћна и својом културом и историјом предодређена за величину – рецепт је за пад.“
„Зора антиамеричког века“, закључује овај аутор, „може бити управо оно што је и свету и Сједињеним Државама потребно да одговоре на данашње изазове.“ Другим речима, читавом свету, а Америци пре свих, данас је неопходан искорак у мултиполарност, уместо досадашњег униполарног света, предвођеног једним, несумњиво неуспешним, арогантним и некомпетентним „сувереном и господаром“. Униполарни свет се управо руши, сви покушаји Запада – САД да то заустави подсећају пре на предсмртне конвулзије „либералног поретка“ него на добро промишљен план. Америка би у том случају морала да се одрекне и свог ексцепционализма – месијанске вере у сопствену изузетност и у своју моралну мисију, која јој даје ексклузивно право „да предводи и да влада“. Да ли ће то икад бити могуће? „Без те мисије“, упозоравао је својевремено Дмитриј Михејев, „САД ће се претворити у ћебе од крпица (patchwork) које би се састојало од великог броја расних, етничких, религиозних и културних група које се међусобно надмећу. Од тога може почети неконтролисани процес хаоса и распада империје…“

Освит антиамеричког века

Ерозија америчке моћи почела је много пре кризе изазване ковидом 19, и то негде почетком 70-их година прошлог века. Након што је, после низа неуспешних војних интервенција, пољуљана вера у војну моћ САД, други ступ америчке моћи који се сломио био је онај економски: „Кинески економски успех умањио је америчку доминацију, али финансијска криза 2008–2009. заиста је срушила овај економски стуб…“ Финансијски систем предвођен Америком је опстао, али је економски углед Сједињених Држава – престиж који је Лус схватао као кључни елемент њене моћи – био уништен.
Последњи ступ пројектованог америчког столећа била је „демократија“: Америка је представљала, или је само веровала да представља, „симбол и светионик слободе“ за потлачене у свету. Тешко је за овај неуспех окривити Трампа и његов популизам, као што то чини такозвана америчка левица. Представа о америчкој демократији већ је била снажно начета током седамдесетих, да би се нагло урушила током Бушовог „рата против тероризма“. Ипак, наступајући усред Трамповог мандата, америчка реакција на пандемију у потпуности је срушила слику о Сједињеним Државама „као амбасадору доброг управљања и демократије – и са њом и последњи стуб (прижељкиваног) америчког века“.
„Амерички век“ дошао је до свог (неизбежног) краја. Прихватање те чињенице је политички реализам: свет у ствари уопште не захтева америчко вођство, нити му је оно потребно. То је само вешто гајена самообмана америчких политичких елита. „Многи у Сједињеним Државама и широм света могу веровати да је крај америчког столећа трагичан“, примећује Карабел, „али зора антиамеричког века је заправо обећање бољих времена за читав свет и прилика самим Американцима да се најзад ухвате у коштац са структурним проблемима у својој земљи.“
Да ли неко, уосталом, пита се Карабел, још озбиљно верује да САД имају монопол на жељу за миром, индивидуалним правима и просперитетом? Приближно осам милијарди становника планете и готово две стотине великих и малих нација широм света подједнако су способни да делују у општем интересу. Веровати у супротно – као што неосновано верују америчке политичке елите – значи да прихватамо да је једина формула међународне стабилности и просперитета бескрајно продужавање „америчког века“. Ова месијанска вера америчког естаблишмента данас продубљује америчку кризу и међународни поредак чини нестабилним, опасним и потпуно непредвидљивим, отварајући могућност за „незамисливо“: за нови светски рат који би био вођен термонуклеарним оружјем.

Пад је неминован

Карабел у свом осврту полази од претпоставке да је „америчко столеће“ – такозвани међународни либерални поредак – могућ и да је постојао, макар и неко, историјски кратко и ограничено време. Али то је, као што констатује Данијел Ларисон у чланку за Америкен конзерватив, наратив који амерички политички естаблишмент користи када покушава да „одбаци све критике садашње америчке улоге у свету и сузбије сваку сумњу у мудрост тренутне америчке стратегије“: „То је тријумфалистичка прича која описује како је једна високоумна суперсила доброћудно обликовала и ’водила’ свет седамдесет година и како је, упркос неколико мањих одступања, доносила мир и стабилност.“ Свету је, тврди овај лажни наратив, „неопходно америчко ’вођство’, и то сада и заувек, а уколико САД абдицирају са свог трона, свет ће неминовно пасти у хаос.“
То, међутим, „није истинита прича“ већ само (лажни) мит: „мит, који су бранитељи статуса кво користили да спрече озбиљне промене начина на који САД делују у свету“, без предаха од сталних војних интервенција широм глобуса. То је, у најбољем случају, полуистина која Сједињеним Државама и „либералном поретку“ приписује заслуге за све добро што се догодило у свету после 1945. (укључујући и победу над нацизмом), истовремено одбацујући одговорност за све почињене злочине, о којима се говори као о „грешкама и одступањима“ од начелно „мирољубиве америчке спољне политике“, односно од „трајног рата који се води у циљу трајног мира“.
Овако замишљен „либерални поредак“, уочава Ларисон, заправо никад није ни постојао, нити је могао да постоји: „’Либерални поредак’ је само еуфемизам за хегемонију САД и (зло)употребу америчке моћи у свету“; овај мит треба да прикрије огромне штете које је америчка политика проузроковала широм планете. О том лажном миту говори Патрик Портер у студији под насловом Лажно обећање либералног поретка (The False Promise of Liberal Order): „Сваки поредак“, примећује Портер, „укључујући и амерички, има своју сенку, а ми сами себе заваравамо ако покушавамо да порекнемо да та сенка постоји.“ Игнорисање те чињенице, одбијање да се суочимо са мрачном страном либералног (америчког) поретка, упозорава овај аутор, значи да ћемо доживети сличне или још горе катастрофе у будућности. САД не само да се нису придржавале правила која су наметале другима већ су својим скривањем иза плашта колоса који уређује свет поткопале сопствену хегемонију. Тренутак у коме је ова суперсила поверовала у сопствену пропаганду учинио је тај нагли пад неизбежним.
„Либерални поредак“ је у међувремену у САД претворен у неупитну структуру која има вредност сама по себи и која мора бити сачувана и одбрањена по сваку цену. Захтевати промену или обнову дела те структуре представља светогрђе. Браниоци те структуре глорификују „ортодоксију“ – слободно тржиште, ширење војних савеза усмерених против „конкурената“, војне акције за увођење поретка, америчко глобално вођство – и осуђују „кривоверје“, попут протекционизма, уздржаности у коришћењу оружане силе, одбијања војних интервенција или детанта са „непријатељима“. Ова ригидност „правоверних“ гурнула је САД у нови хладни рат, најпре с Русијом, потом и с Кином.

[/restrict]