Pandemija američke moći: virus večnog rata

Kombinacija neuporedive američke moći i prestiža trebalo je da stvori univerzalnu „veru u dobre namere i vrhunsku inteligenciju, kao i krajnju snagu celokupnog američkog naroda“. Pod tim pretpostavkama, čitava planeta morala je da postane američka. Zbog čega je „najkasnije od 2020. godine XXI vek postao antiamerički“?

Godine 1941. Henri Lus, američki diplomata i osnivač magazina Tajm, proglasio je XX stoleće za „američki vek“. Sjedinjene Države trebalo je da učine „svet sigurnim za slobodu i napredak, i to na zadovoljstvo svih“. To je bila „misija izuzetne nacije“ u svetu posle Drugog svetskog rata. Kombinacija neuporedive američke moći i prestiža trebalo je da stvori univerzalnu „veru u dobre namere i vrhunsku inteligenciju, kao i krajnju snagu celokupnog američkog naroda“. Pod tim pretpostavkama, čitava planeta morala je da postane američka. Lus je, donekle, bio u pravu, primećuje Zahari Karabel, u tekstu koji objavljuje ugledno američko glasilo za međunarodne odnose Forin polisi: polovina XX bila je zaista američka. Ali najkasnije „od 2020. godine, XXI vek postao je antiamerički“. To je nešto što je brzo napredovalo i pre pandemije kovida 19. Međutim, pandemija je ove već dugo prisutne tendencije „ubrzala i zapečatila“: „Može se pokazati da je ’antiamerički vek’ agresivno neprijateljski nastrojen prema Sjedinjenim Državama, ali za sada je antiamerički uglavnom u smislu da je antitetički američkom veku.“
Tri stuba na kojima je do sada počivala američka moć, definisani od strane Lusa sredinom prošlog veka – vojni, ekonomski i politički – konstatuje ovaj autor, sada su temeljno potkopani, ako ne i sasvim srušeni. Danas se neokonzervativac Robert Kejgan, jedan od autora „Projekta za novi američki vek“, koji je imao za cilj uspostavljanje globalnog Pax Americana, vajka kako će svetom, u odsustvu američkog liderstva, zavladati zakon džungle. Zapravo, u odsustvu Sjedinjenih Država, nastavlja Karabel, „Pekingu će možda poći za rukom da uspostavi manje liberalni svetski poredak“. Ali „u domaćoj politici, levica i desnica su snažno ujedinjene u očajanju zbog erozije američkog veka, budući da levica, u vreme rasnih podela i dokazane nekompetencije vlade, optužuje vlast za neuspeh američkog eksperimenta“, dok desnica grčevito istrajava u nastojanju da „Ameriku učini ponovo velikom“. I jedna i druga opcija već se pokazuju kao temeljno pogrešne. To su samo refleksi prošlih vremena, u kojima su SAD imale status stvarnog svetskog hegemona.
Iluziju „sjajne (američke) ekonomije“ razvejao je već prvi talas pandemije i „zaključavanja“, otvarajući strmu i pogubnu spiralu ekonomske, socijalne i političke krize, sa desetinama miliona novih nezaposlenih. Ali već i pre toga bilo je jasno, kao što je uočio Dmitrij Orlov 2018. godine, da je Trampov plan Make America Great Again (MAGA) doživeo potpuni neuspeh: „Ispod ružičaste statistike američkog ekonomskog rasta krila se poražavajuća činjenica da je to rezultat poreskih olakšica koje su privukle transnacionalne korporacije da svoj profit vrate u zemlju. Iako im to nije pomoglo (s obzirom na stanje njihovih akcija), to je bila katastrofa za američku vladu i za ekonomski sistem u celini. Poreski prihodi su se smanjili. Budžetski deficit za 2018. godinu prešao je (dramatičnih) 779 milijardi dolara.“ Potom je, uočava Karabel, „pandemija otkrila strukturne pukotine u Sjedinjenim Državama“: „Zaprepašćenje ili kolutanje očima u inostranstvu na anemični odgovor Sjedinjenih Država na pandemiju kovida (’svet nas sažaljeva’) naprosto je nastavak procesa koji se odvija već najmanje dve decenije“.

[restrict]

Uspon i propast američkog stoleća

Da li je, uostalom, projekat „američkog stoleća“ uopšte bio realan i ostvariv projekat? Još u junu 2006, u izveštaju pod naslovom Uspon i propadanje novog američkog veka, Tom Bari uočava: „Dani slave Projekta za novi američki vek – Project for the New American Century (PNAC) – brzo su prošli.“ Projekat su još 1997. osnovali upravo neokonzervativci Robert Kejgan i Vilijem Kristol, nameravajući da Americi ponude novu agendu za spoljnu i vojnu politiku u periodu posle Hladnog rata. „Izbor Džordža Vokera Buša otvorio je širom vrata Pentagona, kabineta predsednika, Stejt departmenta i Saveta za nacionalnu bezbednost za saradnike ovog projekta, od kojih su mnogi – uključujući Ričarda Čejnija, Donalda Ramsfelda, Daglasa Fejta i Pola Volfovica – postali vodeće ličnosti u spoljnopolitičkom timu Bušove administracije. Međutim, tek posle 11. septembra, spoljnopolitički tim ovog projekta dobio je priliku da napreduje u svojim planovima za preuređenje sveta pod američkom dominacijom.“ Započeo je „beskrajni rat protiv terorizma“: rat protiv svih neprijatelja – stvarnih ili pretpostavljenih – za koje je procenjeno da ugrožavaju američku nacionalnu bezbednost ili predstavljaju pretnju po njene „vitalne interese“. „Moralna podela“ je bila manihejska. „Dobra imperija“ sa svojim saveznicima počela je da otvoreno nastupa proziv „osovine zla“, sa ciljem da „zlo“ zauvek izbriše sa lica zemlje.
Nije trebalo čekati dugo da bi se razotkrila očigledna nemoć i realna ograničenja, u krajnjem – sva apsurdnost koncepcije „američkog stoleća“. „Pošto su ratovi i okupacije u Iraku i Avganistanu zapali u živo blato, dani slave ’Projekta američkog stoleća’ bili su u stvari završeni zbog ograničenja moći SAD i ludila arogancije Bušove administracije“. Sjedinjene Države, jednom rečju, nisu raspolagale dovoljnim resursima koji bi im omogućili vladavinu nad svetom, mada su tim resursima mogli da vode beskrajne ratove „na periferiji“. Ishod je bio predvidljiv: usledilo je „imperijalno prenaprezanje“ i silovit pad, ono što je kasnije nazvano „implozijom imperije iznutra“.
Svetom koji nastanjuje približno osam milijardi ljudi ne može da vlada „jedan hegemon ili dva džokera za vlast“, uočava Karabel: „Sada Sjedinjene Države, sa svojim velikim bogatstvom i isto tako krupnim nedostacima, moraju da prihvate da nisu predodređene da vladaju i da njihovi dosadašnji rezultati, kao što investitori imaju običaj da kažu, nisu garancija za buduće uspehe.“ Prvi korak ka rešavanju problema je priznanje da problem zaista postoji. „Neuspeh u tome – ukoliko nastavimo da slepo verujemo da je samo jedna zemlja jedinstveno moćna i svojom kulturom i istorijom predodređena za veličinu – recept je za pad.“
„Zora antiameričkog veka“, zaključuje ovaj autor, „može biti upravo ono što je i svetu i Sjedinjenim Državama potrebno da odgovore na današnje izazove.“ Drugim rečima, čitavom svetu, a Americi pre svih, danas je neophodan iskorak u multipolarnost, umesto dosadašnjeg unipolarnog sveta, predvođenog jednim, nesumnjivo neuspešnim, arogantnim i nekompetentnim „suverenom i gospodarom“. Unipolarni svet se upravo ruši, svi pokušaji Zapada – SAD da to zaustavi podsećaju pre na predsmrtne konvulzije „liberalnog poretka“ nego na dobro promišljen plan. Amerika bi u tom slučaju morala da se odrekne i svog ekscepcionalizma – mesijanske vere u sopstvenu izuzetnost i u svoju moralnu misiju, koja joj daje ekskluzivno pravo „da predvodi i da vlada“. Da li će to ikad biti moguće? „Bez te misije“, upozoravao je svojevremeno Dmitrij Mihejev, „SAD će se pretvoriti u ćebe od krpica (patchwork) koje bi se sastojalo od velikog broja rasnih, etničkih, religioznih i kulturnih grupa koje se međusobno nadmeću. Od toga može početi nekontrolisani proces haosa i raspada imperije…“

Osvit antiameričkog veka

Erozija američke moći počela je mnogo pre krize izazvane kovidom 19, i to negde početkom 70-ih godina prošlog veka. Nakon što je, posle niza neuspešnih vojnih intervencija, poljuljana vera u vojnu moć SAD, drugi stup američke moći koji se slomio bio je onaj ekonomski: „Kineski ekonomski uspeh umanjio je američku dominaciju, ali finansijska kriza 2008–2009. zaista je srušila ovaj ekonomski stub…“ Finansijski sistem predvođen Amerikom je opstao, ali je ekonomski ugled Sjedinjenih Država – prestiž koji je Lus shvatao kao ključni element njene moći – bio uništen.
Poslednji stup projektovanog američkog stoleća bila je „demokratija“: Amerika je predstavljala, ili je samo verovala da predstavlja, „simbol i svetionik slobode“ za potlačene u svetu. Teško je za ovaj neuspeh okriviti Trampa i njegov populizam, kao što to čini takozvana američka levica. Predstava o američkoj demokratiji već je bila snažno načeta tokom sedamdesetih, da bi se naglo urušila tokom Bušovog „rata protiv terorizma“. Ipak, nastupajući usred Trampovog mandata, američka reakcija na pandemiju u potpunosti je srušila sliku o Sjedinjenim Državama „kao ambasadoru dobrog upravljanja i demokratije – i sa njom i poslednji stub (priželjkivanog) američkog veka“.
„Američki vek“ došao je do svog (neizbežnog) kraja. Prihvatanje te činjenice je politički realizam: svet u stvari uopšte ne zahteva američko vođstvo, niti mu je ono potrebno. To je samo vešto gajena samoobmana američkih političkih elita. „Mnogi u Sjedinjenim Državama i širom sveta mogu verovati da je kraj američkog stoleća tragičan“, primećuje Karabel, „ali zora antiameričkog veka je zapravo obećanje boljih vremena za čitav svet i prilika samim Amerikancima da se najzad uhvate u koštac sa strukturnim problemima u svojoj zemlji.“
Da li neko, uostalom, pita se Karabel, još ozbiljno veruje da SAD imaju monopol na želju za mirom, individualnim pravima i prosperitetom? Približno osam milijardi stanovnika planete i gotovo dve stotine velikih i malih nacija širom sveta podjednako su sposobni da deluju u opštem interesu. Verovati u suprotno – kao što neosnovano veruju američke političke elite – znači da prihvatamo da je jedina formula međunarodne stabilnosti i prosperiteta beskrajno produžavanje „američkog veka“. Ova mesijanska vera američkog establišmenta danas produbljuje američku krizu i međunarodni poredak čini nestabilnim, opasnim i potpuno nepredvidljivim, otvarajući mogućnost za „nezamislivo“: za novi svetski rat koji bi bio vođen termonuklearnim oružjem.

Pad je neminovan

Karabel u svom osvrtu polazi od pretpostavke da je „američko stoleće“ – takozvani međunarodni liberalni poredak – moguć i da je postojao, makar i neko, istorijski kratko i ograničeno vreme. Ali to je, kao što konstatuje Danijel Larison u članku za Ameriken konzervativ, narativ koji američki politički establišment koristi kada pokušava da „odbaci sve kritike sadašnje američke uloge u svetu i suzbije svaku sumnju u mudrost trenutne američke strategije“: „To je trijumfalistička priča koja opisuje kako je jedna visokoumna supersila dobroćudno oblikovala i ’vodila’ svet sedamdeset godina i kako je, uprkos nekoliko manjih odstupanja, donosila mir i stabilnost.“ Svetu je, tvrdi ovaj lažni narativ, „neophodno američko ’vođstvo’, i to sada i zauvek, a ukoliko SAD abdiciraju sa svog trona, svet će neminovno pasti u haos.“
To, međutim, „nije istinita priča“ već samo (lažni) mit: „mit, koji su branitelji statusa kvo koristili da spreče ozbiljne promene načina na koji SAD deluju u svetu“, bez predaha od stalnih vojnih intervencija širom globusa. To je, u najboljem slučaju, poluistina koja Sjedinjenim Državama i „liberalnom poretku“ pripisuje zasluge za sve dobro što se dogodilo u svetu posle 1945. (uključujući i pobedu nad nacizmom), istovremeno odbacujući odgovornost za sve počinjene zločine, o kojima se govori kao o „greškama i odstupanjima“ od načelno „miroljubive američke spoljne politike“, odnosno od „trajnog rata koji se vodi u cilju trajnog mira“.
Ovako zamišljen „liberalni poredak“, uočava Larison, zapravo nikad nije ni postojao, niti je mogao da postoji: „’Liberalni poredak’ je samo eufemizam za hegemoniju SAD i (zlo)upotrebu američke moći u svetu“; ovaj mit treba da prikrije ogromne štete koje je američka politika prouzrokovala širom planete. O tom lažnom mitu govori Patrik Porter u studiji pod naslovom Lažno obećanje liberalnog poretka (The False Promise of Liberal Order): „Svaki poredak“, primećuje Porter, „uključujući i američki, ima svoju senku, a mi sami sebe zavaravamo ako pokušavamo da poreknemo da ta senka postoji.“ Ignorisanje te činjenice, odbijanje da se suočimo sa mračnom stranom liberalnog (američkog) poretka, upozorava ovaj autor, znači da ćemo doživeti slične ili još gore katastrofe u budućnosti. SAD ne samo da se nisu pridržavale pravila koja su nametale drugima već su svojim skrivanjem iza plašta kolosa koji uređuje svet potkopale sopstvenu hegemoniju. Trenutak u kome je ova supersila poverovala u sopstvenu propagandu učinio je taj nagli pad neizbežnim.
„Liberalni poredak“ je u međuvremenu u SAD pretvoren u neupitnu strukturu koja ima vrednost sama po sebi i koja mora biti sačuvana i odbranjena po svaku cenu. Zahtevati promenu ili obnovu dela te strukture predstavlja svetogrđe. Branioci te strukture glorifikuju „ortodoksiju“ – slobodno tržište, širenje vojnih saveza usmerenih protiv „konkurenata“, vojne akcije za uvođenje poretka, američko globalno vođstvo – i osuđuju „krivoverje“, poput protekcionizma, uzdržanosti u korišćenju oružane sile, odbijanja vojnih intervencija ili detanta sa „neprijateljima“. Ova rigidnost „pravovernih“ gurnula je SAD u novi hladni rat, najpre s Rusijom, potom i s Kinom.

[/restrict]