Екселенција лажима гура Српску у НАТО?

Амбасадор САД у Сарајеву Ерик Нелсон као аргумент за реформу Дејтонског устава изнео тврдњу да „грађани БиХ желе да буду део трансатлантске заједнице“. Додик узвратио поруком „да РС неће дати сагласност за улазак у западну војну алијансу“, али ће бити „спремна да разговара о променама Устава које би омогућиле народима да се на референдуму изјасне о свом даљем статусу“

Није никаква тајна да Бошњаци и њихови међународни ментори желе реформу Дејтонског споразума којом би најзад „кориговали“ за њих превелику самосталност непожељне Републике Српске и некадашњу централну југословенску републику трансформисали у „нормалну“ унитарну државу по вољи њеног најбројнијег народа. То су ових дана у својим интервјуима потврдили и „први у Бошњака“ Бакир Изетбеговић и амбасадор САД у БиХ Ерик Нелсон, при чему „сугестије“ дипломатског представника државе која је пре две и по деценије креирала мировни споразум у ваздухопловној војној бази у Охају имају вероватно већу специфичну тежину од речи Алијиног „малог“.
Пре него што се „позабавимо“ порукама његове амбасадорске екселенције у граду на Миљацки, изнесеним у разговору за „Глас Америке“, треба подсетити да је Нелсон на садашњем послу наследио Морин Кормак, даму коју је – због отвореног пробошњачког „курса“ и напада на руководство РС – Милорад Додик при крају њеног мандата у БиХ практично игнорисао. Мада је у Бањалуци постојала краткотрајна нада да ће с новим амбасадором, кога је на ову дужност именовао Доналд Трамп, стићи и извесне позитивне промене у третирању Републике Српске, он је наставио да иде добро утабаним стазама својих претходника. Иако је имао нешто одмеренији јавни наступ од госпође Кормак, Нелсон се није устручавао да по потреби, конкретно на састанку одржаном у фебруару ове године, упути претње српском члану Председништва БиХ.

[restrict]

СВЕСНО ЗАСТУПАЊЕ НЕИСТИНЕ С обзиром на то да је – у складу с традиционалним манирима амбасадора САД да се отворено мешају у унутрашње ствари државе у којој су акредитовани – и раније наглашавао како „политика Вашингтона у БиХ подразумева одређене измене Устава ове земље“, те отворено подржавао „пут Босне у НАТО“, његово последње инсистирање на „реформисању Дејтонског устава“ заправо не представља неочекивано изненађење. Индикативно је, међутим, да је мистер Нелсон у интервјуу „Гласу Америке“ као кључни аргумент за потребу промене Дејтонског устава изнео једну безочну лаж – „жељу грађана БиХ да буду део трансатлантске заједнице“.
Свесно је игнорисао добро познату чињеницу да се већина грађана Републике Српске – дакле ентитета без чијег се „зеленог светла“ не може донети ниједна важна одлука у БиХ – противи уласку ове сложене државне заједнице у западни војни савез. Ти механизми заштите интереса мањег ентитета Босне и Херцеговине очигледно нису по вољи овог каријерног дипломате и његових наредбодаваца, па зато не треба сумњати да Нелсон препоручујући „амандманске измене Дејтонског устава“ жели да путем „реформе“ добије „функционалну централну власт ослобођену досадашњег баласта из Бањалуке“.
„Има цели низ уставних питања којима се у том смислу треба позабавити да би земља испуњавала трансатлантске стандарде. Многа од тих питања је тешко решити, али ниједно није немогуће решити“, тврди представник посрнуле суперсиле у Сарајеву.
Из овога се може закључити како је амбасадор свестан чињенице да посао „реформисања устава БиХ“ неће бити лако спровести, али није јасно на које снаге у Републици Српској рачуна као на „извођаче радова“ спремне да својим гласовима „аминују“ овај „пројекат“. Да ли можда верује да би државник из Лакташа и његови сарадници на крају могли да промене досадашњи „тврди“ став или очекује да вероватна скора економска криза и(ли) „дешавања народа“ на бањалучким улицама (бањалучки Мајдан!) доведу на власт „разумне“ представнике садашње опозиције орне да прихвате „болна решења“ на којима инсистира Вашингтон?!

ОДГОВОР ЛИДЕРА РС Уследила је, као што се могло и очекивати, реакција лидера Републике Српске. Додик је поновио више пута изнесен став да РС неће дати сагласност за улазак БиХ у Северноатлантску алијансу, али је истовремено поздравио иницијативу америчког амбасадора о промени Устава Босне и Херцеговине као „добру идеју“ о чијој евентуалној конкретизацији се може разговарати с представницима другог ентитета. При томе је, наравно, искористио недавно обелодањивање Клинтоновог тајног Мировног плана за БиХ из 1995. године као аргумент за „реафирмацију ове идеје“, тачније изношење предлога да у измењени Устав буде унесен „институт да конститутивни народи имају прво на референдум о свом статусу“. Искусном политичару из Лакташа је, наравно, јасно да ни Сарајево (без чије сагласности није могућа промена Дејтонског устава) ни Вашингтон неће прихватити уставне реформе које би дале „зелено светло“ Републици Српској да спроведе оно што је Вилијам Џеферсон Клинтон бар накратко био спреман да јој омогући, па је зато пожурио да нагласи да је „међународним конвенцијама утврђено право народа на самоопредељење до отцепљења изнад Устава БиХ“. Тачније Дејтонског споразума, који не предвиђа овакву могућност провере статуса.
За Додика је, међутим, у овом тренутку много важније очувати угрожена „дејтонска права“, односно спречити бесправну „реформу“ Устава који – и поред отимања бројних изворних надлежности од стране високих представника – и даље обезбеђује висок степен самосталности Републици Српској. Зато је у одговору на Нелсонову „сугестију“ изразио (бар јавну) наду да се овај дипломата (и његова држава) неће мешати у за сада само хипотетички процес промене Устава БиХ за који су искључиво надлежна два њена ентитета.
„Верујем да је Нелсон мислио да је ствар промене Устава на нама, а не на њему и да се неће у то петљати. Дејтонски споразум је све решио и навео – уколико желе да се он мења, то могу да учине стране у БиХ, а то су само Српска и Федерација БиХ. При томе, ако се жели мењати Устав, претходно је потребан споразум и уговор између два ентитета, па тек онда то иде у Парламент БиХ. Нису тачна тумачења да је у том смислу довољна двотрећинска већина у Парламенту“, појаснио је Додик.

БАКИРОВА УПОЗОРЕЊА О Дејтону је протеклих дана зборио и Бакир Изетбеговић, који је оценио да је Република Српска мировним споразумом – чији је потписник пре четврт века у име бошњачке стране био његов рахметли бабо – „добила и превише“, те упозорио Бањалуку (али и Београд) да би „све преко тога неумитно водило у нове конфликте“. То „све преко тога“ се, наравно, односило на могућност да Срби, у случају признавања независности Косова од стране Београда (што чак и Бакир процењује мало вероватним!), „компензацију потраже у БиХ“ путем отцепљења РС од невољене наметнуте државе. Први човек СДА прети дакле новим ратом и понавља добро познате неистине (иначе тако пријемчиве бошњачким и западњачким ушима!) „да геноцид који су починили Срби у БиХ не може бити награђен независношћу“.
Тиме се, међутим, не завршавају лажи Изетбеговића Јуниора. Како би оправдао подршку независности Косова, он оптужбе за геноцид на рачун Срба у ратовима, вођеним деведесетих година прошлог века на просторима бивше СФРЈ, проширује и на матичну државу „босанских Влаха“, чиме показује да следи став оца Алије да је „за опстанак Босне изузетно важно да Србија дуго времена буде слаба држава“.
Бакирова теза да је „Република Српска добила и превише тога у Дејтону“ није уопште нова и оригинална „политичка мисао“ већ део мита присутног у свести бројних Бошњака од окончања рата. По њима, Американци су их спречили, у координацији с Хрватима и НАТО авијацијом, да у завршници рата 1995. окончају добро започети „посао“ и војно потпуно униште „геноцидну творевину“. При томе, свесно или не, заборављају да су се у време док је „четничка војска“ контролисала готово 70 одсто територије БиХ на улицама градова под бошњачком влашћу појављивали графити с јасном поруком – „Потпиши Алија, нек је ко авлија!“ Бошњачка политичка елита, али и добар део обичне „раје“ такође игнорише чињеницу да им је управо у Дејтону „на тањиру“ испоручено цело Сарајево, дакле и они делови града који су током тока рата били у рукама српске стране.
Мада то неће јавно признати, супруг докторке Себије Изетбеговић и његови сарадници из врха Странке демократске акције страхују од јачања „референдумске карте“ Бањалуке. Истина је да западни центри моћи за сада чврсто стоје иза „недељиве БиХ, али би обелодањивање Клинтонових „идеја“ из 1995. године, као и евентуални пристанак Београда да призна независност Косова (што, понављамо, не прижељкујемо!) могли навести неке од утицајних фактора да, пре или касније, доведу у питање ову „догму“. Због тога је, вероватно, млађи Изетбеговић проценио да ће пласирањем у јавност тврдње да су „Срби добили превише тога у Дејтону“ учврстити угрожену бошњачку „истину“. Уз претњу да би Додиков референдум довео до обнављања ратног пожара, заборавни свет је ваљало подсетити да су Бошњаци „ратне жртве и једини истински власници Босне“. Истовремено је другу страну – која је формирала своју Републику Српску још у јануару 1992. године – требало свести на жељени статус „агресорских дођоша или у најбољем случају подстанара који су, захваљујући геноцидној политици етничког чишћења у Дејтону, добили оно што им не припада“.
Време ће показати да ли ће овакве бошњачке „истине“, баш као и Нелсонове амбасадорске „сугестије“, донети жељене резултате њиховим ауторима. Засад је једино извесно да Република Српска – која је 1995. имала многе замерке на Дејтонски споразум – постојано стоји на бранику устава који заговорници унитарне БиХ желе да „реформишу“.

[restrict]