Ekselencija lažima gura Srpsku u NATO?

Ambasador SAD u Sarajevu Erik Nelson kao argument za reformu Dejtonskog ustava izneo tvrdnju da „građani BiH žele da budu deo transatlantske zajednice“. Dodik uzvratio porukom „da RS neće dati saglasnost za ulazak u zapadnu vojnu alijansu“, ali će biti „spremna da razgovara o promenama Ustava koje bi omogućile narodima da se na referendumu izjasne o svom daljem statusu“

Nije nikakva tajna da Bošnjaci i njihovi međunarodni mentori žele reformu Dejtonskog sporazuma kojom bi najzad „korigovali“ za njih preveliku samostalnost nepoželjne Republike Srpske i nekadašnju centralnu jugoslovensku republiku transformisali u „normalnu“ unitarnu državu po volji njenog najbrojnijeg naroda. To su ovih dana u svojim intervjuima potvrdili i „prvi u Bošnjaka“ Bakir Izetbegović i ambasador SAD u BiH Erik Nelson, pri čemu „sugestije“ diplomatskog predstavnika države koja je pre dve i po decenije kreirala mirovni sporazum u vazduhoplovnoj vojnoj bazi u Ohaju imaju verovatno veću specifičnu težinu od reči Alijinog „malog“.
Pre nego što se „pozabavimo“ porukama njegove ambasadorske ekselencije u gradu na Miljacki, iznesenim u razgovoru za „Glas Amerike“, treba podsetiti da je Nelson na sadašnjem poslu nasledio Morin Kormak, damu koju je – zbog otvorenog probošnjačkog „kursa“ i napada na rukovodstvo RS – Milorad Dodik pri kraju njenog mandata u BiH praktično ignorisao. Mada je u Banjaluci postojala kratkotrajna nada da će s novim ambasadorom, koga je na ovu dužnost imenovao Donald Tramp, stići i izvesne pozitivne promene u tretiranju Republike Srpske, on je nastavio da ide dobro utabanim stazama svojih prethodnika. Iako je imao nešto odmereniji javni nastup od gospođe Kormak, Nelson se nije ustručavao da po potrebi, konkretno na sastanku održanom u februaru ove godine, uputi pretnje srpskom članu Predsedništva BiH.

[restrict]

SVESNO ZASTUPANJE NEISTINE S obzirom na to da je – u skladu s tradicionalnim manirima ambasadora SAD da se otvoreno mešaju u unutrašnje stvari države u kojoj su akreditovani – i ranije naglašavao kako „politika Vašingtona u BiH podrazumeva određene izmene Ustava ove zemlje“, te otvoreno podržavao „put Bosne u NATO“, njegovo poslednje insistiranje na „reformisanju Dejtonskog ustava“ zapravo ne predstavlja neočekivano iznenađenje. Indikativno je, međutim, da je mister Nelson u intervjuu „Glasu Amerike“ kao ključni argument za potrebu promene Dejtonskog ustava izneo jednu bezočnu laž – „želju građana BiH da budu deo transatlantske zajednice“.
Svesno je ignorisao dobro poznatu činjenicu da se većina građana Republike Srpske – dakle entiteta bez čijeg se „zelenog svetla“ ne može doneti nijedna važna odluka u BiH – protivi ulasku ove složene državne zajednice u zapadni vojni savez. Ti mehanizmi zaštite interesa manjeg entiteta Bosne i Hercegovine očigledno nisu po volji ovog karijernog diplomate i njegovih naredbodavaca, pa zato ne treba sumnjati da Nelson preporučujući „amandmanske izmene Dejtonskog ustava“ želi da putem „reforme“ dobije „funkcionalnu centralnu vlast oslobođenu dosadašnjeg balasta iz Banjaluke“.
„Ima celi niz ustavnih pitanja kojima se u tom smislu treba pozabaviti da bi zemlja ispunjavala transatlantske standarde. Mnoga od tih pitanja je teško rešiti, ali nijedno nije nemoguće rešiti“, tvrdi predstavnik posrnule supersile u Sarajevu.
Iz ovoga se može zaključiti kako je ambasador svestan činjenice da posao „reformisanja ustava BiH“ neće biti lako sprovesti, ali nije jasno na koje snage u Republici Srpskoj računa kao na „izvođače radova“ spremne da svojim glasovima „aminuju“ ovaj „projekat“. Da li možda veruje da bi državnik iz Laktaša i njegovi saradnici na kraju mogli da promene dosadašnji „tvrdi“ stav ili očekuje da verovatna skora ekonomska kriza i(li) „dešavanja naroda“ na banjalučkim ulicama (banjalučki Majdan!) dovedu na vlast „razumne“ predstavnike sadašnje opozicije orne da prihvate „bolna rešenja“ na kojima insistira Vašington?!

ODGOVOR LIDERA RS Usledila je, kao što se moglo i očekivati, reakcija lidera Republike Srpske. Dodik je ponovio više puta iznesen stav da RS neće dati saglasnost za ulazak BiH u Severnoatlantsku alijansu, ali je istovremeno pozdravio inicijativu američkog ambasadora o promeni Ustava Bosne i Hercegovine kao „dobru ideju“ o čijoj eventualnoj konkretizaciji se može razgovarati s predstavnicima drugog entiteta. Pri tome je, naravno, iskoristio nedavno obelodanjivanje Klintonovog tajnog Mirovnog plana za BiH iz 1995. godine kao argument za „reafirmaciju ove ideje“, tačnije iznošenje predloga da u izmenjeni Ustav bude unesen „institut da konstitutivni narodi imaju prvo na referendum o svom statusu“. Iskusnom političaru iz Laktaša je, naravno, jasno da ni Sarajevo (bez čije saglasnosti nije moguća promena Dejtonskog ustava) ni Vašington neće prihvatiti ustavne reforme koje bi dale „zeleno svetlo“ Republici Srpskoj da sprovede ono što je Vilijam Džeferson Klinton bar nakratko bio spreman da joj omogući, pa je zato požurio da naglasi da je „međunarodnim konvencijama utvrđeno pravo naroda na samoopredeljenje do otcepljenja iznad Ustava BiH“. Tačnije Dejtonskog sporazuma, koji ne predviđa ovakvu mogućnost provere statusa.
Za Dodika je, međutim, u ovom trenutku mnogo važnije očuvati ugrožena „dejtonska prava“, odnosno sprečiti bespravnu „reformu“ Ustava koji – i pored otimanja brojnih izvornih nadležnosti od strane visokih predstavnika – i dalje obezbeđuje visok stepen samostalnosti Republici Srpskoj. Zato je u odgovoru na Nelsonovu „sugestiju“ izrazio (bar javnu) nadu da se ovaj diplomata (i njegova država) neće mešati u za sada samo hipotetički proces promene Ustava BiH za koji su isključivo nadležna dva njena entiteta.
„Verujem da je Nelson mislio da je stvar promene Ustava na nama, a ne na njemu i da se neće u to petljati. Dejtonski sporazum je sve rešio i naveo – ukoliko žele da se on menja, to mogu da učine strane u BiH, a to su samo Srpska i Federacija BiH. Pri tome, ako se želi menjati Ustav, prethodno je potreban sporazum i ugovor između dva entiteta, pa tek onda to ide u Parlament BiH. Nisu tačna tumačenja da je u tom smislu dovoljna dvotrećinska većina u Parlamentu“, pojasnio je Dodik.

BAKIROVA UPOZORENJA O Dejtonu je proteklih dana zborio i Bakir Izetbegović, koji je ocenio da je Republika Srpska mirovnim sporazumom – čiji je potpisnik pre četvrt veka u ime bošnjačke strane bio njegov rahmetli babo – „dobila i previše“, te upozorio Banjaluku (ali i Beograd) da bi „sve preko toga neumitno vodilo u nove konflikte“. To „sve preko toga“ se, naravno, odnosilo na mogućnost da Srbi, u slučaju priznavanja nezavisnosti Kosova od strane Beograda (što čak i Bakir procenjuje malo verovatnim!), „kompenzaciju potraže u BiH“ putem otcepljenja RS od nevoljene nametnute države. Prvi čovek SDA preti dakle novim ratom i ponavlja dobro poznate neistine (inače tako prijemčive bošnjačkim i zapadnjačkim ušima!) „da genocid koji su počinili Srbi u BiH ne može biti nagrađen nezavisnošću“.
Time se, međutim, ne završavaju laži Izetbegovića Juniora. Kako bi opravdao podršku nezavisnosti Kosova, on optužbe za genocid na račun Srba u ratovima, vođenim devedesetih godina prošlog veka na prostorima bivše SFRJ, proširuje i na matičnu državu „bosanskih Vlaha“, čime pokazuje da sledi stav oca Alije da je „za opstanak Bosne izuzetno važno da Srbija dugo vremena bude slaba država“.
Bakirova teza da je „Republika Srpska dobila i previše toga u Dejtonu“ nije uopšte nova i originalna „politička misao“ već deo mita prisutnog u svesti brojnih Bošnjaka od okončanja rata. Po njima, Amerikanci su ih sprečili, u koordinaciji s Hrvatima i NATO avijacijom, da u završnici rata 1995. okončaju dobro započeti „posao“ i vojno potpuno unište „genocidnu tvorevinu“. Pri tome, svesno ili ne, zaboravljaju da su se u vreme dok je „četnička vojska“ kontrolisala gotovo 70 odsto teritorije BiH na ulicama gradova pod bošnjačkom vlašću pojavljivali grafiti s jasnom porukom – „Potpiši Alija, nek je ko avlija!“ Bošnjačka politička elita, ali i dobar deo obične „raje“ takođe ignoriše činjenicu da im je upravo u Dejtonu „na tanjiru“ isporučeno celo Sarajevo, dakle i oni delovi grada koji su tokom toka rata bili u rukama srpske strane.
Mada to neće javno priznati, suprug doktorke Sebije Izetbegović i njegovi saradnici iz vrha Stranke demokratske akcije strahuju od jačanja „referendumske karte“ Banjaluke. Istina je da zapadni centri moći za sada čvrsto stoje iza „nedeljive BiH, ali bi obelodanjivanje Klintonovih „ideja“ iz 1995. godine, kao i eventualni pristanak Beograda da prizna nezavisnost Kosova (što, ponavljamo, ne priželjkujemo!) mogli navesti neke od uticajnih faktora da, pre ili kasnije, dovedu u pitanje ovu „dogmu“. Zbog toga je, verovatno, mlađi Izetbegović procenio da će plasiranjem u javnost tvrdnje da su „Srbi dobili previše toga u Dejtonu“ učvrstiti ugroženu bošnjačku „istinu“. Uz pretnju da bi Dodikov referendum doveo do obnavljanja ratnog požara, zaboravni svet je valjalo podsetiti da su Bošnjaci „ratne žrtve i jedini istinski vlasnici Bosne“. Istovremeno je drugu stranu – koja je formirala svoju Republiku Srpsku još u januaru 1992. godine – trebalo svesti na željeni status „agresorskih dođoša ili u najboljem slučaju podstanara koji su, zahvaljujući genocidnoj politici etničkog čišćenja u Dejtonu, dobili ono što im ne pripada“.
Vreme će pokazati da li će ovakve bošnjačke „istine“, baš kao i Nelsonove ambasadorske „sugestije“, doneti željene rezultate njihovim autorima. Zasad je jedino izvesno da Republika Srpska – koja je 1995. imala mnoge zamerke na Dejtonski sporazum – postojano stoji na braniku ustava koji zagovornici unitarne BiH žele da „reformišu“.

[restrict]