Две Србије после Милошевића – културни рат и антисрпско становиште

НЕКО ЈЕ РЕКАО АУТОКОЛОНИЈАЛИЗАМ (3)

Имамо ли право на оптимизам или зашто се величина победе случајносрпских снага у културном рату у Србији не огледа у вишедеценијском деловању Ђерђа Сороша већ у недавном гесту Ноама Чомског

У Србији већ деценијама бесни културни рат. Иако се бојишта углавном не виде у јавности, верујем да је важнији од свих других унутрашњих сукобљављавања. Лако је превидети значај овог сукоба, помоћу кога бивају промовисане и успостављене вредности и праксе, које временом постају доминатне, обележје, ако не и синоним, прихватљивости и редефинисане нормалности. Динамика и исходи културног рата имају и животно важне последице. Они одређују о чијим потребама и невољама ће се бринути систем, а ко ће постати „сам крив“ за своје патње и понижења. Ко ће добијати подршку да крене „горе“ а ко ће бити закован за „дно“. Чији гласови ће одјекивати у јавности – данас геј и других мањина миљеница глобално хегемоне, (нео)либералне констелације, а чији ће бити заглушени – сиромашне већине, „хомофобичних“ радника и поткласа, које није могуће „оснаживати“ а да не буду уздрмани темељи поретка и привилегије сервилних елита.
Однос снага укључених у културни рат одређује и како ће бити вредновани различити ставови и симболи; шта се може рећи у јавности а шта не; ко може да говори а ко ће бити ућуткан; да ли ће геј бити по себи ОК, а (поносно српски) физички радник уоквирен као полудивљак, не толико крволочна колико геноцидна стока, која је сама заслужила све лоше што јој се дешава. Културни ратови се превнствено воде у институцијама којима гравитирају елите, од редакција утицајних медија до, из угла јавности, опскурних научних института као што је ИФДТ. Важну улогу имају отуђни и праватизовани, антидемократски и антинародни центри моћи, мешетари који су себе везали за „грађанско друштво“.
За разлику од САД, где су леви либерали добили културни рат, али су углавном губили политичке ратове за контролу над естаблиштментом и кључним полугама извршне и судске власти, темеља такозване „дубоке државе“, њихови (случајно)српски имитатори одавно побеђују у оба. Данас је и сваки отпор који обећава условљен метастазираним аутоколонијалним стањем. Не може се деловати ван параметара које оно намеће. На пример, свако ко покуша да игнорише чак и помоћне, хомоколонијалне императиве и слободно изнесе „недозвољени“ став, а камоли да делује у складу с њим и тако искорачи из матрице – завршиће у провалији. Надам се да у Србији има кетмана, јер се сви други облици делотворног отпора могу или купити или лако медијски затрти.
Једина алтернатива претварању Србије у мајушни и понижени НАТО резерват данас не може да пође од отвореног супротстављања Бриселу, који би овде тако нешто с лакоћом растурио, већ мора бити „двострука игра“ – како је Фукујама, кум свих новијих антисрпских политика на Западу, назвао политику Александра Вучића. Бранећи ИФДТ, Фукујама критикује Вучића да „жели да представи западној јавности, Бриселу и Берлину и другим престоницама да је и даље на путу ка чланству у ЕУ, али и продубљује сарадњу са Русијом и са Кином“. Нажалост, то је једини начин да буде избегнуто слепо покоравање антисрпском Западу. Свако ко верује да постоји неки други, и гаји илузије о значају Русије, треба прво да погледа Црну Гору и (Северну) Македонију. Неоколонијална констелација је таква да у Србији, земљи у канџама НАТО-а, важи – ко тражи превише, изгубиће још више.
Неславни политички крах Војислава Коштунице много више је последица чињенице да није имао подршку неоколонијалних центара моћи него немалих слабости његове странке. Вучић је има(о) и зато његова владавина није само стабилна и дуготрајна већ, чини се, представља једини замислив начин да избегнемо, или бар колико-толико променимо, будућност обележену понижењима, коју нам је наменио Запад. Бројна су, свеприсутна и свакодневна, често прилично тривијална подсећања на домете и дубину неоколонијалне државе у Србији. Тако и „последња инстанца“, највиши суд у земљи која је деценијама систематски унижавана од стране САД, објављује све своје одлуке на интернету уз напомену: „За садржај овог сајта одговоран је Врховни касациони суд и он не мора нужно одржавати ставове USAID-а или Владе Сједињених Америчких Држава“.
Културни ратови бесне и у другим поларизованим друштвима, дубоко подељеним о кључним друштвеним питањима. Али за разлику од САД, где спољни актери имају занемарљиво малу улогу, у Србији је она кључна. Антидемократска и антиполитичка машина „европеизације“, која има бројне аспекте, од законодавних до образовних, омогућила је победу малобројних аутоколонијалних снага – успостављање тираније мањина и елита, које поричу вољу и субјективитет на најразличитије начине дискредитоване већине – крезубих, сендвичара, клерофашиста, нациста, хомофоба…
Нажалост, елите које нису случајно српске не меље само моћна и обилато финасирана аутоколонијална машина већ их изнутра разједа фатални спој јаке склоности ка идеолошком чистунству, аутистичног игнорисања помодних парадигми и комплекса инфериорности, оличеног и у бизарном пориву да их воле и они који о њима не само да мисле све најгоре већ активно раде да их сасвим дисквалификује и униште. Не бих се изненадио да несрећно Удружење новинара Србије, после признања Југославу Ћосићу и Дражи Петровићу, неку од својих награда додели Ивану Ивановићу и Магди Јањић.
Лепо је промишљати „српско становиште“ и добијати аплаузе сличномишљеника, али за то време друштвени односи и доминантне вредности бивају обликовани у складу с мањинским, у суштини антисрпским становиштем. Његови промотеори и бојовници имају огромну, можда и недостижну, предност у културном рату – ако га већ нису добили. Ако отвореност медија за српско становиште посматрамо кроз призму политичких недељника, постаје јасно колико је ситуација лоша, али и да постаје све гора. Печат је сатанизован; Недељник се (само)деконтаминирао; НИН је отет, претворен у ћирилично Време, при томе још острашћеније и сервилније – и то не захваљујући Весни Пешић или Соњи Бисерко већ самовољи сина Љубомира Тадића, патетичног, случајног председника.

Чекајући демократију – из Прокупља, само један путић до „круга двојке“

Тријумф Случајних Срба, чији су темељи ударени много пре 5. октобра, омогућио је да клеветнички поглед на Србију постане доминантан – „први“. Погрешно је везивати га за „круг двојке“. Данас типични аутоколонијални друштвени пењач долази из Прокупља, завршио је Факултет политичких наука – где се, судећи по ставовима агилних дипломаца, ово „политичких“ може мирне душе заменити са „аутошовинистичких“ – и затим се калио у БИРН-у или поменутој Иницијативи младих. Ове две трансмисије су замениле Фонд за хуманитарно право и Хелсиншки одбор за људска права као „маст у си-вију“, најпожељније станице на прижељкиваном успону ка ушушканом слугарањском врху.
Антивладини медији и институције као што је ИФДТ нам не нуде алтернативу, нешто суштински различито. По правилу, сервирају нам исту, „европску“ визију будућности, само са машницом другачије дозиране неслободе, и при томе делују неодговорније од режима који упорно потцењују. Затвореније су од режимских и још нетолерантнији према неистомишљеницима. ИФДТ је дисидентски и „аутономан“ само када је реч о Србији и његова суштинска затвореност чини сасвим небитним однос Бојанића и сарадника према Вучићевој прагматичној, наизглед панидеолошкој, постдемократској, али и даље неочекивано толерантној владавини. Уз то, у њеном успостављању, пред Вучићевог минулог рада и способности, кључну улогу су имали грађанисти („бели листићи“) и Запад („статус Косова“), укључујући илузије грађаниста о интересима Запада.
Демократија, страно тело које је у Србију убачено напречац, наметнуто добронамерно, али, у суштини, декретом, без релевантног аутохтоног историјског и друштвеног развоја, нашла се после 5. октобра између чекића неизмерне љубави Запада према отцепљењу Косова и наковња нашег „непогодног“ менталитета и незападне историје. Наиме, све западне норме, па и страначка, либерална демократија, када стигну на незападне просторе, упоредо са захтеваном транзицијом и очекиваном консолидацијом, пролазе кроз неизбежни, трансформативни процес културалног превођења. Појам остаје исти – „демократија“, али добија један сасвим другачији смисао. Нажалост, он је углавном остајао неухватљив, чак и у пољу политичких наука, поносно културално слабовидом, где су му лепљени патологизујући придеви, који гурају студенте ка аутошовинизму.
Да скратим. Шта год да је неко очекивао – ово је то. Транзиција је готова и консолидовало се оно што се могло консолидовати у датим локалним околностима, првенствено културалним и историјским, и датим „европским“ околностима. Чињеница је да би се, без превише претеривања, могло рећи да је, с једне стране, независно Косово срце Европске уније, док се, с друге, у Бриселу верује да оно може да почне да „куца“ само ако у остатку Србије постоји некаква илузија демократије, мање или више уверљива и толерантна.
На крају транзиције и консолидације добили смо владавину Српске напредне странке, која је чврсто у главном току оживљене, истински светске историје, где спада у једну од толерантнијих. Оваква, амбивалентна, „хибридна“ власт код непријатеља режима изазива хронично растројство и склоност ка (само)деструктивном, „што горе то боље“ деловању као главној стратегији клинички мртве (унутрашње)политичке борбе. Прате је фрустрације и креативно самоповређивање јавних интелектуалаца, оличено у исхитреним, углавном помпезно јавно објављиваним, одласцима или на Запад или у јалови унутрашњи егзил, у коме неки од наших најкреативнијих стваралаца траће своје најбоље године.
Наравно, неки од самопроглашених бораца за демократију успели су да профитирају, нажалост углавном они који су интелектуално и уметнички јалови. То је, у Бојанићевом случају, захтевало „интернационализације проблема“ и „нацификацију“ власти, представљене као „остаци режима из деведесетих“, а спремао је и штрајк глађу запослених „јер власт разуме само језик ванредних ситуација“. У позив на међународну одбрану Института је убацио и „Вучелићев ‘Печат’“, што је један од разлога зашто први текст за Печат пишем баш поводом ове епизоде затирања неслугарањске мисли у Србији.

Чомски, Сороше! „Више од 400 научника, међу којима Јирген Хабермас, Ноам Чомски, Томас Пикети, Јанус Варуфакис, Ненси Фрејзер, изјаснило се недавно у отвореном писму против планова Владе Србије да ограничи научну слободу београдског Института за филозофију и друштвену теорију“, објавио је Н1 19. маја. Не треба да чуди да је међу њима и Френсис Фукујама, интелектуални ослонац савремене сатанизације Срба, аутор који је својом, данас смешном, западноцентричном тезом о крају историје широм отворио врата посрбљивању најгорих западних стеротипа о Балкану. Из нашег угла, овај дворски историчар западног тријумфализма не заслужује ништа више од немог презира и гађења.
Свако супротстављање ставовима „реномираних светских интелектуалца“, „академика“ како Н1 назива Јиргена Хабермаса, Чомског, Пикетија и Џудит Батлер, уоквирено је као израз „паланачког“, културом закованог „српског нацизма“. Нажалост, наш део Европе је одавно постао оклеветана слепа мрља у визури ангажованих западних интелектуалаца, и на левици и на десници, па је ту и даље жива злокобна Фукујамина фантазије са почетка деведесетих о простору који се исписао из цивилизације и (краја) историје.
Најмучнији од свих је потпис нашег Бранка Милановића, верујем највећег живог српског научника. Мада, заборавим то понекад, реч је о интелектуалцу који је наступао у Центру за културну деконтаминацију и дао интервју за Пешчаник, вероватно најзатворенији медиј у Србији и расадник аутошовинизма – у коме се појавио и наслов „Звери српске“, примерен усташким гласилима. Зато не треба да чуди да је Милановић постао дрвени адвокат Института. Оригиналан, злата вредан увид у глобалне неједнакости не подразумева разумевање локалних механизама ућуткивања непозападњачене дивљачи.
Милановићев потпис илуструје и оно што је овде многима тешко да прихвате. Наши волонтери су често много кориснији и делотворнији од плаћених професионалаца као што је Вејвода – који су понекад и „плаћеници“. У пежоративном, редовно подразумеваном смислу људи који раде оно у шта не верују зарад новца или синекура. Новац није кључан за разумевање српског аутошовинизма, коме је врло тешко наћи равног. Не верујем да постоји ишта српскије од аутошовинизма. Многи Случајни Срби су пали на Философију паланке, књигу чији је историјски учинак на штету српског народа поредив само са Павелићевим, и њене популарне интерпретације зато што су таквом паду били склони – баш као Срби.
Да се вратим на Чомског. Слоган „Слобо, Садаме!“ је деведесетих било једно смешно, нарцисоидно претеривање обележено „оријентализмом“, тим, тако европском, презиром према Истоку у нама и око нас, који наши отуђени либерали деле с многим поносним српским националистима. Сорош је одавно у свести многих, па и оних који су узвикивали „Слобо, Садаме“, постао гори од замишљеног пожаревачког Садама, али ми нисмо склони да претерујемо само у мржњи већ и у љубави. Зато верујем да многима није лако да се суоче са мером у којој би слоган „Чомски, Сороше“ данас био примерен.
Западна левица, марксистичка колико и либерална, није у стању да се суочи с другачијом европском историјом и културом Балкана, оклеветане друге Европе. Зато ме не чуди да је разлика између Сороша и Чомског, из нашег угла, на прилично тривијалном нивоу, само у процедурама и форми. Иако један од великих непријатеља наших највећих непријатеља, Чомски није наш пријатељ. Он овај простор посматра кроз привидно универзалистичку, али замућену западноцентричну призму. Уосталом, за Чомског су, као и за Сорша, злочини на Косову „српски“, а верујем да би презирао већину београдских обожавалаца.
Чомски у књизи Нови војни хуманизам: лекције с Косова осуђује првенствено двоструке стандарде Запада. Разлоге зашто је одабрао да „хуманитарно“ бомбама кроти један „државни терор“, и зле Србе, а не други, зле Турке. Чомски не проблематизује бомбардовање („акцију“) по себи већ недоследност западних лидера и чињеницу да, у случају Косова, 1999. године нису „показали“ оно што су „прокламовали“. Нажалост, он је романтични либерал – могло би се рећи и сиромашни Сорош, без дарежљиве фондације, који демократију види као циљ а не једно од средстава у свету, који је неповратно подељен различитим историјама и обележен плетором локалних, „националних“ култура.
Чомски не оспорава централну премису савременог, „либералног“ западног милитаризма – новог „војног индустријског комплекса“ у коме су „Њујорк тајмс“ и „Хјуман рајтс воч“ важнији играчи од Пентагона и „Локид Мартина“, који захтева коришћење западне војне надмоћи ради заштите идеолошких уместо, као некада, економских „вредности“. Нажалост, и Чомски служи лажираном, западноцентричном универзализму, који пориче аутохтоне путеве и самосвојне развојне исходе. Мада, признајем, он нуди један нежнији и праведнији пут до постисторијског „раја“ обликованог у складу са западним нормама.
Не чуди да су се реномираним западним незналицама одмах прикључили овдашњи селебрити катастрофичари и забринути европеизатори, углавном каријеристички глодари, који су, чим им се учини да тону, први искакали из свих идеолошких бродова. Они данас, заједно са заљубљеницима у бунтовне деведесете и крај историје, чине антирежимски арсенал „Утиска недеље“ и сродних грађанистичких вентила. Тако се и Миодраг Зец појавио на Н1 да каже да „дешавања на ИФДТ-у показују патолошку потребу да се он затре као семе дисидентског мишљења“. Пензионисани професор описује Институт као „дисидентско језгро, које је било стално у конекцији са Западом“ – што није спорно по себи већ због природе те „конекције“. У одбрану Института, Зец је понудио и рецитацију о комерцијалним и фундаменталним знањима, неограниченом незнању, театру апсурда и надирућем глобалном мраку. Једна од последица успеха у културном рату је и чињеница да победници могу да тарбуњају и да и даље буду представљани јавности као ауторитети.
Аутоколонијалне снаге су тријумфовале и режим овде не дефинише главне векторе медијске, академске и идеолошке маргинализације. Мило Ломпар је формално у праву када оптимистички инсистира да се културни рат наставља, да нигде, па ни овде, не може имати крај. Али величину пораза одлично илуструје и минијатурни простор који у медијима добијају Ломпар и сличномишљеници. При томе, степен њихове маргинализације директно је пропорционалан уверљивости и пријемчивости аргументације коју нуде грађанима Србије. Зато не знам да ли на исход(е) и однос снага у културном рату може да утиче чињеница да су случајни Срби у (малој) мањини, чак и на факултетима који најуспешније од свега обликују затворене умове склоне самопорицању.
Исход културног рата, био он коначан или не, чини и да овај текст има не једну већ две фаталне мане. Прва сам ја, друга је Печат. И аутор и медиј се савршено уклапају у фалсификовани, али заводљиви аутоколонијални наратив, на који је пао и Ноам Чомски. Зато верујем да ће Петар Бојанић ликовати док га буде читао, док је Вејвода одавно у неоколонијалном рају, далеко изнад свих наших преокупација и спорова. Може им се. Некада су били Друга Србија. Сада су први.

Крај

3 коментара

  1. Avatar

    Dobra opservacija stvari i poenta. Suština je da ovakvih tekstova nema u politici, rts-u…i gde su ljudi koji su iz ovog instituta otišli u penziju ili akademiju, da kažu nešto.. Kolonizovanje jedne zemlje se u tome vidi, što ćute i nemaju svoje mišljenje i što od važnih tema beže i najpozvaniji.

    • Avatar

      Bravo gospodine Nikolicu!
      Neshvatljivo je, da se ne pojavljuju nasi pametni i vredni ljudi da progovore o profesorima Milu Lomparu, Milosu Kovicu, Darku Tanaskovicu i Zoranu Cirjakovicu. Jedino kukavicluk i sebicluk, da se nikome ne zamere, da zive u miru tj da ne “talasaju”. Jadno i bedno od svih njih.Hrabri i posteni ljudi, patriote srpske, ostaju sami na bojistu, jos jednom stidite se svi koji ste oducili da se ne zamerate srbomrscima.

  2. Avatar
    Душан Буковић

    МАРКСИСТИЧКО УТЕРИВАЊЕ РАСИЗМА И СРБОФОБИЈЕ

    Маркс је страствено мрзео Србе и Русе. У Руско -Турском рату стао је на страну турских империјалиста. За Маркса су православни словенски народи били олош. Он је 1848. године „захтевао од Немачке да зарати са Русијом и да је уништи…“ – “Marx called the Slavic people a “rabble and looked forward to the time when Germany, together with Hungary and Poland, would destroy Russia… He wrote on June 12, 1848 demanding ‘a war with Russia’ … in which Germany can become virile…” (Види: Allan C. Brownfeld, The racism of Karl Marx, СDL, Baton Rouge. La., USA, August 1981. стр. 7).

    Пошто је Марксов „Капитал“ од свих страних језика најпре преведен у подривеној и подземној Царској Русији, на који нико у Европи и Америци није обраћао пажњу, Маркс је о томе случају писао Кугелману 12 октобра 1878. године:

    „То је иронија судбине, да су Руси, против којих сам се ја у току 25 година непрестално борио и то не само немечки, него и француски и енглески, увек били моји ‘дображелатељи’…“

    У овом контексту треба истаћи, да су извесни „српски“ интернационалистички најамници, бечко-берлински марксисти баљезгари у Србији у XIX и XX столећу, имали изразито непријатељски однос према српском народу и држави која је никла из крви и жртава нашег несрећног народа (Види: Милица Дамјановић, Милош Јевтић и Милан Вукос, Црвени Универзитет 1919-1941, Београд, 1966; Милица Дамјановић, Напредни покрет студената београдског Универзитета, књ. I од 1919-1929, и књ. II, од 1929 до 1941, Београд, 1966 и 1974). Носили су опасни вирус националног обезличења и подстицали аустромарксизам-интернационализам у Србији. Одступали су од историских корена српског народа. Кроз интернационални, масонско-илуминатски аусртромарксизам умртљавали су националну свест српског народа. Није им сметало што Карл Маркс, илуминатски плагијатор, није крио своје непријатељство према ослободилачкој борби српског народа. Он је у америчком листу „Њујорк Трибјун“ 1853. године, писао за ослободилачке напоре српског народа у Црној Гори:

    „Ту се утврдила једна чета отимичара, која пљачка по равницама и пљачку слаже по својим брдским тврђавама. Ови романтичари, али доста неподесни господари постали су већ одавно несносни Европи…“

    Маркс је био и расиста, масон, сатаниста, идолатриста, окултиста и илуминатиста. Он је у једном писму, које је упутио своме блиском сараднику Фридриху Енгелсу писао о Ласалу, њиховом заједничком ривалу у социјалистичком покрету, дословно ово:

    “…Она јеврејска црнчина Ласал, који срећом одлази крајем ове недеље, опет је изгубио 5.000 талира у једној преварантској шпекулацији. Тај би пре бацио новац на ђубриште него што би га позајмио ‘пријатељу’, чак и када би му интерес и капитал били загарантовани. Поред тога, он поступа по начелу да он мора да живи као јеврејски барон…

    Сада ми је потпуно јасно да он, као што доказује структура његове лобање и његова гргурава коса – води порекло од црнаца који су се придружили Мојсијевом изласку из Египта (под претпоставком да се његова мајка или баба на очевој страни није парила са црнчином). Овај свој јудеизам са германизмом, са суштинском црначком субстанцом мора да произведе одговарајуће последице. Његов безобразлук је такође црначки…“ – “Marx, for axamle, wrot to Engels on Jyly 30, 1862 obout one of the leaders of socialism in Germany and his rival, Fedrinand Lasalle, whom he referred to as that “Jewish Nigger, Lasalle”. He wrote: It is now absolutely clear to me that, as bot the shape of his head and his hair texture shows – he descends from the negroes who joined ‘Moses’ flight from Egypt (unless his mother or grandmather on the paternal side hybridized with a nigger)… the pushiness of
    the fellow is also nigger-like…” ( Види: Nathaniel Weyl, Karl Marx; Racist, Arlington House, 1980; John Robison, Proofs of a conspiracy against all the religions and governments of Europe carried on in the secret meetings of free masons, illuminati, and reading societies…, Boston, U.S.A., 1967; Karl Marx on Religion, стр. 247, Saul R. Padover, ed. McGraw Hill).

    У овом контексту цитирали бисмо Питера Jyстинова ( Sir Peter Alexander Ustinov, 16 April 1921 – 28 March 2004), књижевника јеврејске националности и бившег председника тзв. „Светске Федералне Владе“, која стоји под заштитом англо-америчког естаблишмента Сједињених Америчких Држава (Види: Carroll Quigley, The anglo-american establishment from Rhodes to Cliveden, New York, 1981), чије се седиште налази у Њујорку ( “He was also a respected intellectual and diplomat who, in addition to his various academic posts, served as a Goodwill Ambassador for UNICEF and President of the World Federalist Movement…“). Јустинов је објавио веома интересантну и инструктивну књигу под насловом „Dear me“, где дословно стоји:

    „Ја верујем са су Јевреји допринели прилог човечанству који прелази све размере њиховом броју: ја верујем да су они ванредан народ. Нису они само снабдели свет са две вође светског значаја као што су Исус Христос и Карл Маркс, већ су себи дозволили и тај луксуз да не следе ни једног ни другог, јер чекају трећег ( “They have brought fort both Jesus Christ and Karl Marx, and have, in most cases, indulged in final luxury of following neither, whilе waiting for a third” )…

    Јесте, ја сам одговорио да Руси налазе да је ваљда немогуће опростити Јеврејима за револуцију. Лењин и Стаљин били су ретки међу малим бројем бољшевика који нису били интелектуалци Јевреји; Камењев, Зиновјев, Троцки, Јоффе, Литвинов, Радек, листа је бескрајна и ја сумњам да би Руси икад били способни да поставе такве идеје у праксу а да не би били потпомогнути са сталним јеврејским превирањем у свету мисли…“ (Види: Peter Ustinov. Dear me, London – Boston, 1977, стр. 257-258; Peter Ustinov, My Russia, London, England, 1983, стр. 164-165).

    Jyстинов се изјашњавао и као руски Jевреј. Био је руског, пољско-јеврејског, немачког и етиопског порекла — “… was of Russian, Polish Jewish, German and Ethiopian noble descent…“ (Види: Sir Peter Ustinov, Wikipedia, the free encyclopedia…). Он се јавно изјасно деведесетих година ХХ века шта мисли о Србима:

    ”Срби су дводимензионалан народ са тежњом ка простаклуку… Животиње користе своје ресурсе знатно сређније него ови наопаки створови, чија припадност људској раси је у великом закашњењу„.“ (Види: http://www.vijestio.com/vij…).

    Колико су „српски“ интернационалисти-аустромарксисти у Србији били родољуби о томе најбоље говори др. Гоpдана Влајчић у својој књизи коју је објавила под насловом “Комунистичка Партија Југославије и национално питање”, где дословно стоји:

    “Посебно након Октобарске социјалистичке револуције, аустроугарски дио југославенске социјалне демокрације врши заокрет ка прихваћању идеје о уједињењу Југославена изван Аустро-Угарске монархије. Што се више приближавамо крају 1918. те су идеје све гласније, да би прводецембарски акт државно-правног обједињавања Југославена био поздрављен од цјелокупне југославенске социјалне демокрације као корак нужно потребан даљем развоју социјалне револуције…” (Види: Гордана Влајчић, КПЈ и национално питање у Југославији, Загреб, 1974, стр, 57-58).

    У вези са србофобичним Димитријем Туцовићем, аустромарксистом-интернационалистом било би интересантно знати да ли је пао као резервни официр на фронту према Аустро -Угарској 1914. године за слободу своје отаџбине Србије или да би допринео уједињењу свих југословенских народа, који није био ништа друго према др. Влајчићки него само корак нужно потребан развоју аустромарксистичко-интернационалистичке социјалне револуције. Ово утолико пре што и данас извесни „српски“ аустромарксисти-интернационалисти баљезгари у Србији праве велики морални капитал од његовог геста, да положи живот за Србију или може бити када је реч о његовом случају, за победу једне аустромарксистичке- интернационалистичке дестуктивне идеје.
    Имајући у виду да је Димитрије Туцовић објавио пропагандну књигу „Србија и Арбанија, један прилог критици завојевачке политике српске буржоазије“ у којој је прихватио антисрпске тезе бечко-берлинских марксиста баљезгара. Туцовић је имао прилику да гледа масовне злочине које су Турци и Албанци вршили над нашим обесправљеним, потлаченим и пониженим српским народом на Косову и Метохији, преко којих је свесно прелазио, јер се залагао за антисрпску бечко-берлинску марксистичку пропаганду ( Види: Димитрије Туцовић, Србија и Арбанија, један прилог критици завојевачке политике српске буржоазије, Београд, 1914; Димитрије Туцовић, Изабрани списи, СКЗ, Београд, 1964).

    Све у свему, Туцовићев претеча аустромарксиста-интернациоиналиста био је Светозар Марковић „српски социјалиста“, који је замишљао време кад ће у бечко-берлинској Србији престати националност и настати интернационалност. Нема сумње да је Марковићева теорија и пракса српских аустромаркисиста-интернациоиналиста, бечко-берлинских баљезгара и довела до данашњег стања у којем се налази наш обесправљени, потлачени, осакаћени и понижени несрећни српски народ.

    Узимајући у обзир студију Илије Станојчића о аустромарксисти-интернационалисти Светозару Марковићу, бечко-берлинском марксисти баљезгару, коју је објавио под насловом “О једном досад непознатом чланку Светозара Марковића о парламентаризму и националном питању”, у којој између осталог, стоји:

    “… У тим првим чланцима Марковић ће третирати и однос националног и интернационалног у пракси решавања националног питања. ‘Ми разумемо, пише Марковић, потребу да се различити народи скупе, да живе заједно у једној заједници. Ми замишљамо време кад ће престати ‘народност’ и настати ‘човечанство’. Али то време може се спремити само развитком и образовањем разних народа, развитком индустрије и пуног саобраћаја… То је стање дакле тек резултат народног развитка. А дотле треба доћи… Важно је напоменути да Марковић, иако истиче принцип ‘самопределења’, тј. право сваке нације да заснује своју самосталну државу, говори и о могућности да се касније разједињене нације уједине, али, разуме се, на сасвим другим друштвеним и политичким основама….” (Види: Илија Станојчић, О једном досад непознатом чланку Светозара Марковића о парламентаризму и националном питању, Споменик CVI, САНУМ, Оделење друштвеих наука, Нова серија бр. 8, Београд, 1956, стр. 6).

    Такође, имајући на уму, да је Родољуб Чолаковић, криминалац, аустромарксиста-интернационалиста, бечко-берлински баљезгар изнео своје комунистичко-троцкистичко мишљење и став о националном питању у једном чланку који је објављен под насловом „Правилан став о националном питању”, где дословно каже: “… Нација је резултат кретања друштвене поделе рада и овај јој (а не посебни интереси било које одвојено узете, класе или слоја у друштву) одређује оквире деловања и постојања као и суштину…” (Види: Родољуб Чолаковић, Правилан став према националном питању, “Социјализам”, бр. 2, Београд, 1959; Родољуб Чолаковић, О лажном и правом српству, Сарајево, 1945).

    Најочигледнији пример националног питања у свету биће решен према плану који је истакао совјетски марксиста-интернационалиста Димитрије Захаровић Мануилски у једном говору давне 1925, као члан Извршног одбора фабијанско-бундистиче и бољшевичке Комунистичке интернационале, чија је Централа премештена из Лондона у Њујорк 1872. gодине – “Conseil General de l’Internationale de Karl Marx”, у којем је дословно рекао: „ Национални сукоби и мржња играју и играће важну улогу у социјалним борбама тих земаља. Савршено нелењинистички би било кад не бисмо искористили те конфликте. Наш задатак није у томе да ублажујемо националне супротности, да би на тај начин створили повољне услове за „чисто“ класне борбе. Напротив, ми морамо да такав положај, заоштрен тако оштрим супротностима, искористимо за циљеве пролетерске револуције…“ (Види: Гордана Влајчић, Југославенска револуција и национално питање 1919-1927, Загреб, 1987, стр. 504; Сима Марковић, Трагизам малих народа – Списи о националном питању. Приредила и предговор написала др Десанка Пешић, Београд, 1985, стр. 176; Pierre Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise, Paris, France, 1967, стр. 28).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *