Креатори из сенке

Корона протести у Србији

Нису све демонстрације – револуције, нарочито не ове најновије у Београду и другим градовима Србије, што не значи да „форсирање“ политичке кризе неће у кризу довести и саму државу, без обзира на њеног не тако јасног изворног креатора (за чије се ауторство створио поприличан ред)!

Некако се наметнуло да кад год председник Србије Александар Вучић да неку оштру и исхитрену изјаву на телевизији, она му се као бумеранг врати окупљањем на улици или бар претњом таквог чина. Ако је то први пут у последњих десетак дана било са студентима, када је најавио исељавање студентских домова због наглог повећања епидемије короне, па касније с револтираним грађанима и опозицијом, када је најавио могућност поновног увођења полицијског часа, најновија бура је захватила и владајућу коалицију (тренутну, додуше). После Вучићеве оптужбе у емисији „Хит твит“ на телевизији „Пинк“ да су „социјалисти лопови“, као и да чланови ове партије иду на протесте против власти, Дачићу није преостало ништа друго до да направи „сечу“ својих „кнезова“, а озбиљна казна се „смеши“ и Новици Тончеву, народном посланику и потпредседнику странке.
Управо је овај политичар и фудбалски прегалац, реагујући на Вучићеве речи, поручио на седници у Сурдулици да ће оно што се дешава на улицама Београда преселити на југ Србије, да ће пет-шест хиљада људи блокирати ауто-пут Београд–Скопље уколико још неко од директора државних институција из СПС-а буде смењен. „Сурдулица је једина слободна територија у Србији, то је Ужичка република у којој једино нема мрака и страха“, рекао је Тончев.
Његов председник за то време из СПС-а искључује двојицу чланова из Инђије који су учествовали на протестима испред Народне скупштине, а Петра Шкундрића разрешава дужности саветника у Влади Србије јер је његов син учествовао у демонстрацијама, док ће Горан Триван, због напада његовог саветника на Вучића, бити предмет расправе на седници Председништва. Што се Тончева тиче, Дачић је најоштрије осудио поменуту изјаву свог потпредседника, свако насиље и блокаду саобраћајница, а посебно напад на председника Вучића.

[restrict]

ВОЛШЕБНИ САДРЖАЈ ПРОТЕСТА И док су студенти брже боље „пацификовани“ одустајањем од њиховог исељавања, протести опозиције и других не баш јасних група и скупина букнули су свом својом жестином, као и ништа мање жесток одговор полиције, мада се, бар у почетку, тако нешто није могло наслутити. Јесте да је на Вучићеву најаву полицијског часа преко друштвених мрежа одмах упућен позив за демонстрације пред Скупштином, али се чинило да ће се све завршити по ко зна који пут перформансом „освајања Скупштине“ посланика Срђана Нога и његових десничарских следбеника. Овај пут, зачудо, врата парламента нису била закључана а чувало их је само дежурно скупштинско обезбеђење. Тако се догодило да, први пут после петог октобра, група демонстраната упадне у Скупштину, али је убрзо стигла полиција и демонстранте избацила на улицу.
Тада почиње нешто што би се могло назвати волшебним, односно необичним и не баш лако објашњивим садржајем ових протеста. Пре свега, снажно јача интензитет демонстрација, захватајући још неке градове (Нови Сад, Ниш, Крагујевац…), насилност невиђена у ближој историји, као и реакција полиције за њихово гушење. Укратко, људи се окупљају уз достојанствено понашање да би у једном моменту изузетно синхронизоване и организоване групице хулигана кренуле у акцију и напад на институције или полицију. По речима очевидаца, полиција кратко трпи каменице, бакље, флаше и друге реквизите из тог насилничког арсенала, да би тада почела њена брутална реакција, али, како кажу, заобилазећи хулигане, гнев, сузавац и пендреке усмерава према онима који су одлучно и мирно протестовали испред скупштинског дома. Овај сценарио десио се сваког дана протеста изузев трећег, када су провокатори системом „седи доле“ препознати и отерани, на (не)задовољство многих.
Остаће нејасно зашто је полиција по сваку цену хтела да све протера с платоа испред Скупштине, користећи за то досад никада виђену силу, тукући и људе који су мирно седели на клупи или немоћно лежали на улици и нису били претња која захтева више удараца ногом и палицом, чак и иживљавање. Па ипак, заштитник грађана је утврдио да прекорачења полицијских овлашћења није било.
Не памти се да је полиција изводила коње и псе током сузбијања протеста, као ни припаднике САЈ-а (Специјалне антитерористичке јединице) у њиховим службеним „хамер“ џиповима.

КАКО ТО РАДИ ЦЕАС Највише пажње су побудиле спекулације и манипулације око „препознавања“ организатора протеста. Пре свих оне које указују да се у догађаје на нашим улицама укључио и страни фактор. Нарочито пошто је БИА привела Романа Левина, рођеног у Украјини, и Артура Фурмана, рођеног у Киргистану. Обојица су имали израелско држављанство и пасош и сумњиче се да су изазивали нереде током насилних протеста у Београду. Чак је и председник Александар Вучић, говорећи о овој теми, изјавио да наше безбедносне службе добро раде свој посао и потврдио да је у протесте у Србији укључен страни фактор. Наводно, они су били и учесници сукоба у Донбасу, што их „квалификује“ за професионалне букаче и демонстранте. Тако се полако кристалише и теза по којој се за демонстрације, насиље и турбуленцију у Београду оптужује – Русија. Наједном ТВ студије опседају (како их је „Спутњик“ поређао) разне екипе „истраживача“, „научника“, шефова института, „стручњака“ за безбедност и контраобавештајни рад, који без иједног доказа оптужују Руску Федерацију да, ето, тек што је Београд спреман да постигне „историјски договор за Косово“, то не дозвољава и да зато изазива немире. Иако је БИА ухапсила још неколико страних држављана, рецимо Британца који је учествовао у насилним акцијама, или странца на истом задатку с туниским пасошем, или неколико држављана Црне Горе (један чак са шлемом неке стране полиције на глави), здушно се истрајавало на „изразито проруски настројеним актерима јавног живота“, како је то навео Центар за евроатлантске студије (ЦЕАС). Они, дакле „проруски активисти“, како каже шефица ЦЕАС-а Јелена Милић, којој је одједном указан значајан простор у медијима наклоњеним Вучићу и СНС-у, „не бирају средства да делегитимишу покушаје Србије да под окриљем политичког Запада постигну компромис о новом статусу Косова кроз свеобухватни мултидимензиони споразум који би уважио аргументе Србије са једне, а задржао је на европском путу с друге стране“.

„ПРЕПОЗНАВАЊЕ“ ОРГАНИЗАТОРА И АНТИРУСКА КАМПАЊА Грађани су као разлог изласка на улице наводили „незадовољство“ не само због епидемиолошких мера већ и због политике владајуће Српске напредне странке (СНС), али и полицијског насиља на првом протесту, што је представљало вентил одушка, али без јасних и дефинисаних захтева. Тешко „држи воду“ прича да су пред Скупштином били они који подржавају Хитлера, или теоретичари завере који манипулишу људским страховима од 5Г мреже, вакцинације и миграната. Било их је али занемарљиво у односу на медијску пажњу која им је дата.
Функционери СНС-а, на чијем је челу председник Србије Александар Вучић, протесте су оценили као „анархију“ и „насилни покушај рушења власти“, а Вучић је за нареде оптужио „десничаре и екстремисте“, док се опозиција окупљена око странака које су бојкотовале изборе оградила од организације протеста и учешћа у нередима, наводећи да је „власт послала хулигане како би дискредитовала протесте“, како је то оценио опозициони лидер Савеза за Србију Драган Ђилас.
И тек што је Ђилас рекао да ће „опозиција бити уз народ на улици“, срџба и бес протестаната се сручила на опозиционе лидере. Неки од њих су нагрђени и отерани (Вук Јеремић, Борис Тадић) а неки су добили и по глави (Сергеј Трифуновић и, непотврђено, Ђилас).
До сада ниједна организација, формална или неформална група грађана, није стала иза организовања протеста испред Скупштине Србије у Београду, нити иза протеста у другим српским градовима. Позиви грађанима да се окупе слали су се с различитих профила на друштвеним мрежама, што је иницирало низ лажних вести попут оне да је 63. падобранска бригада наводно одбила да интервенише у Нишу јер је већина нишке полиције упућена у Београд.

НАМЕТАЊЕ РУСОФОБСКЕ АГЕНДЕ У антируској кампањи нарочито се истакао извесни експерт за безбедност Дарко Трифуновић с тврдњом да су они који руше Ђукановића у Црној Гори сада у Београду с намером да сруше Вучића. Још се памти његов ангажман у „државном удару“, када је обилазио режимске медије оптужујући своје сународнике и српске политичаре у Црној Гори за планирање терористичких активности. Чак је декан Факултета за безбедност у Београду Владимир Цветковић пре више од годину дана послао циркуларно писмо медијима у којем их обавештава да Дарко Трифуновић није професор те високошколске установе, како се представљао, те да овај свесно обмањује јавност.
Све то није утицало на првог потпредседника Владе и министра спољних послова Републике Србије Ивицу Дачић да с директором Института за националну и међународну безбедност Дарком Трифуновићем, ни мање, ни више, потпише Меморандум о сарадњи између Министарства спољних послова и поменутог института у области научне дипломатије.
На текст у „Блицу“ под насловом „Недозвољени минус српско-руског пријатељства“ из пера Трифуновићевог истомишљеника Орхана Драгаша, такође некаквог безбедносног експерта за којим се вуку медијски написи о сумњивој прошлости, оштро је реаговао амбасадор Русије у Србији Александар Боцан-Харченко, истичући да његов циљ није истраживање реалног стања ствари него покушај да се читаоцима преко пристрасних неутемељених оцена наметне русофобска агенда.
Једноставно, на место некада омраженог Џорџа Сороша постављена је Русија. Истовремено се занемарује могуће учешће неких великих западних служби, или неких из бивше Југославије, које су и те како заинтересоване за слабљење Србије. Као да се из другог плана препознају „прсти“ балканског Алистера Кембела, односно „зауљеног бебастог спин доктора“ који исти посао обавља и у Подгорици и у Београду.
Користе се класичне методе „подметања“, где се у јавности пласира негативна улога Русије, па чак и оптужбе за организовање протеста како би се на тај начин утицало на раскид блиских односа Србије и Русије, а нарочито на јасну подршку Русије у будућим преговорима о Косову, што и јесте главни циљ западних центара моћи, у „Куриру“ је приметио проф. др Мирослав Бјеговић, специјалиста за тероризам и организовани криминал.
Према поменутим русофобима, Србију жели да ослаби Русија која је спречила у СБ УН да прође Ахтисаријев план, који од Косова прави независну НАТО државу. Србију жели да пољуља Русија која је на Ист Риверу спречила да Срби буду за вечност означени као геноцидан народ. Србију хоће да дестабилизује Русија која је дипломатски залегла да лажна држава што почива на злочину не уђе у међународне организације. И Србији одмаже Русија која се залаже да се проблем Косова решава на основама Резолуције 1244 (коју, уосталом, скоро нико више и не помиње) и у складу с интересима Србије.
Неће бити да до тог интереса више држе они који су јужну српску покрајину на силу отели и претворили је у НАТО државу, а сада покушавају, као посредници или боље рећи под њиховим патронатом, да се дође до решења које само њима одговара.
Ако бисмо се вратили на почетак приче и саме протесте, тешко је избећи вишезначне мотиве догађаја испред Дома Народне скупштине. Једни ће рећи да је окидач био у Вучићевим рукама како би скренуо пажњу с пандемије и стања у болницама. Следи елаборација да је ово намерно давање одушка нагомиланом бесу људи и уједно његово каналисање ка другим темама као што је фамозни инострани фактор. Или пак порука западним медијаторима шта се све може десити у Србији уколико се подрију Вучићева стабилност и владавина.
Ту Дачићеви социјалисти играју познату игру – боље нас је и даље држати за савезника и коалиционог партнера, него нас имати за непријатеља, људи смо, договорићемо се.
Зато је и анализу ових протеста веома тешко довести до неког извесног закључка. Осим оног да је у овом тренутку вирус корона – једина сигурна ствар.

[/restrict]