Kreatori iz senke

Korona protesti u Srbiji

Nisu sve demonstracije – revolucije, naročito ne ove najnovije u Beogradu i drugim gradovima Srbije, što ne znači da „forsiranje“ političke krize neće u krizu dovesti i samu državu, bez obzira na njenog ne tako jasnog izvornog kreatora (za čije se autorstvo stvorio popriličan red)!

Nekako se nametnulo da kad god predsednik Srbije Aleksandar Vučić da neku oštru i ishitrenu izjavu na televiziji, ona mu se kao bumerang vrati okupljanjem na ulici ili bar pretnjom takvog čina. Ako je to prvi put u poslednjih desetak dana bilo sa studentima, kada je najavio iseljavanje studentskih domova zbog naglog povećanja epidemije korone, pa kasnije s revoltiranim građanima i opozicijom, kada je najavio mogućnost ponovnog uvođenja policijskog časa, najnovija bura je zahvatila i vladajuću koaliciju (trenutnu, doduše). Posle Vučićeve optužbe u emisiji „Hit tvit“ na televiziji „Pink“ da su „socijalisti lopovi“, kao i da članovi ove partije idu na proteste protiv vlasti, Dačiću nije preostalo ništa drugo do da napravi „seču“ svojih „knezova“, a ozbiljna kazna se „smeši“ i Novici Tončevu, narodnom poslaniku i potpredsedniku stranke.
Upravo je ovaj političar i fudbalski pregalac, reagujući na Vučićeve reči, poručio na sednici u Surdulici da će ono što se dešava na ulicama Beograda preseliti na jug Srbije, da će pet-šest hiljada ljudi blokirati auto-put Beograd–Skoplje ukoliko još neko od direktora državnih institucija iz SPS-a bude smenjen. „Surdulica je jedina slobodna teritorija u Srbiji, to je Užička republika u kojoj jedino nema mraka i straha“, rekao je Tončev.
Njegov predsednik za to vreme iz SPS-a isključuje dvojicu članova iz Inđije koji su učestvovali na protestima ispred Narodne skupštine, a Petra Škundrića razrešava dužnosti savetnika u Vladi Srbije jer je njegov sin učestvovao u demonstracijama, dok će Goran Trivan, zbog napada njegovog savetnika na Vučića, biti predmet rasprave na sednici Predsedništva. Što se Tončeva tiče, Dačić je najoštrije osudio pomenutu izjavu svog potpredsednika, svako nasilje i blokadu saobraćajnica, a posebno napad na predsednika Vučića.

[restrict]

VOLŠEBNI SADRŽAJ PROTESTA I dok su studenti brže bolje „pacifikovani“ odustajanjem od njihovog iseljavanja, protesti opozicije i drugih ne baš jasnih grupa i skupina buknuli su svom svojom žestinom, kao i ništa manje žestok odgovor policije, mada se, bar u početku, tako nešto nije moglo naslutiti. Jeste da je na Vučićevu najavu policijskog časa preko društvenih mreža odmah upućen poziv za demonstracije pred Skupštinom, ali se činilo da će se sve završiti po ko zna koji put performansom „osvajanja Skupštine“ poslanika Srđana Noga i njegovih desničarskih sledbenika. Ovaj put, začudo, vrata parlamenta nisu bila zaključana a čuvalo ih je samo dežurno skupštinsko obezbeđenje. Tako se dogodilo da, prvi put posle petog oktobra, grupa demonstranata upadne u Skupštinu, ali je ubrzo stigla policija i demonstrante izbacila na ulicu.
Tada počinje nešto što bi se moglo nazvati volšebnim, odnosno neobičnim i ne baš lako objašnjivim sadržajem ovih protesta. Pre svega, snažno jača intenzitet demonstracija, zahvatajući još neke gradove (Novi Sad, Niš, Kragujevac…), nasilnost neviđena u bližoj istoriji, kao i reakcija policije za njihovo gušenje. Ukratko, ljudi se okupljaju uz dostojanstveno ponašanje da bi u jednom momentu izuzetno sinhronizovane i organizovane grupice huligana krenule u akciju i napad na institucije ili policiju. Po rečima očevidaca, policija kratko trpi kamenice, baklje, flaše i druge rekvizite iz tog nasilničkog arsenala, da bi tada počela njena brutalna reakcija, ali, kako kažu, zaobilazeći huligane, gnev, suzavac i pendreke usmerava prema onima koji su odlučno i mirno protestovali ispred skupštinskog doma. Ovaj scenario desio se svakog dana protesta izuzev trećeg, kada su provokatori sistemom „sedi dole“ prepoznati i oterani, na (ne)zadovoljstvo mnogih.
Ostaće nejasno zašto je policija po svaku cenu htela da sve protera s platoa ispred Skupštine, koristeći za to dosad nikada viđenu silu, tukući i ljude koji su mirno sedeli na klupi ili nemoćno ležali na ulici i nisu bili pretnja koja zahteva više udaraca nogom i palicom, čak i iživljavanje. Pa ipak, zaštitnik građana je utvrdio da prekoračenja policijskih ovlašćenja nije bilo.
Ne pamti se da je policija izvodila konje i pse tokom suzbijanja protesta, kao ni pripadnike SAJ-a (Specijalne antiterorističke jedinice) u njihovim službenim „hamer“ džipovima.

KAKO TO RADI CEAS Najviše pažnje su pobudile spekulacije i manipulacije oko „prepoznavanja“ organizatora protesta. Pre svih one koje ukazuju da se u događaje na našim ulicama uključio i strani faktor. Naročito pošto je BIA privela Romana Levina, rođenog u Ukrajini, i Artura Furmana, rođenog u Kirgistanu. Obojica su imali izraelsko državljanstvo i pasoš i sumnjiče se da su izazivali nerede tokom nasilnih protesta u Beogradu. Čak je i predsednik Aleksandar Vučić, govoreći o ovoj temi, izjavio da naše bezbednosne službe dobro rade svoj posao i potvrdio da je u proteste u Srbiji uključen strani faktor. Navodno, oni su bili i učesnici sukoba u Donbasu, što ih „kvalifikuje“ za profesionalne bukače i demonstrante. Tako se polako kristališe i teza po kojoj se za demonstracije, nasilje i turbulenciju u Beogradu optužuje – Rusija. Najednom TV studije opsedaju (kako ih je „Sputnjik“ poređao) razne ekipe „istraživača“, „naučnika“, šefova instituta, „stručnjaka“ za bezbednost i kontraobaveštajni rad, koji bez ijednog dokaza optužuju Rusku Federaciju da, eto, tek što je Beograd spreman da postigne „istorijski dogovor za Kosovo“, to ne dozvoljava i da zato izaziva nemire. Iako je BIA uhapsila još nekoliko stranih državljana, recimo Britanca koji je učestvovao u nasilnim akcijama, ili stranca na istom zadatku s tuniskim pasošem, ili nekoliko državljana Crne Gore (jedan čak sa šlemom neke strane policije na glavi), zdušno se istrajavalo na „izrazito proruski nastrojenim akterima javnog života“, kako je to naveo Centar za evroatlantske studije (CEAS). Oni, dakle „proruski aktivisti“, kako kaže šefica CEAS-a Jelena Milić, kojoj je odjednom ukazan značajan prostor u medijima naklonjenim Vučiću i SNS-u, „ne biraju sredstva da delegitimišu pokušaje Srbije da pod okriljem političkog Zapada postignu kompromis o novom statusu Kosova kroz sveobuhvatni multidimenzioni sporazum koji bi uvažio argumente Srbije sa jedne, a zadržao je na evropskom putu s druge strane“.

„PREPOZNAVANJE“ ORGANIZATORA I ANTIRUSKA KAMPANJA Građani su kao razlog izlaska na ulice navodili „nezadovoljstvo“ ne samo zbog epidemioloških mera već i zbog politike vladajuće Srpske napredne stranke (SNS), ali i policijskog nasilja na prvom protestu, što je predstavljalo ventil oduška, ali bez jasnih i definisanih zahteva. Teško „drži vodu“ priča da su pred Skupštinom bili oni koji podržavaju Hitlera, ili teoretičari zavere koji manipulišu ljudskim strahovima od 5G mreže, vakcinacije i migranata. Bilo ih je ali zanemarljivo u odnosu na medijsku pažnju koja im je data.
Funkcioneri SNS-a, na čijem je čelu predsednik Srbije Aleksandar Vučić, proteste su ocenili kao „anarhiju“ i „nasilni pokušaj rušenja vlasti“, a Vučić je za narede optužio „desničare i ekstremiste“, dok se opozicija okupljena oko stranaka koje su bojkotovale izbore ogradila od organizacije protesta i učešća u neredima, navodeći da je „vlast poslala huligane kako bi diskreditovala proteste“, kako je to ocenio opozicioni lider Saveza za Srbiju Dragan Đilas.
I tek što je Đilas rekao da će „opozicija biti uz narod na ulici“, srdžba i bes protestanata se sručila na opozicione lidere. Neki od njih su nagrđeni i oterani (Vuk Jeremić, Boris Tadić) a neki su dobili i po glavi (Sergej Trifunović i, nepotvrđeno, Đilas).
Do sada nijedna organizacija, formalna ili neformalna grupa građana, nije stala iza organizovanja protesta ispred Skupštine Srbije u Beogradu, niti iza protesta u drugim srpskim gradovima. Pozivi građanima da se okupe slali su se s različitih profila na društvenim mrežama, što je iniciralo niz lažnih vesti poput one da je 63. padobranska brigada navodno odbila da interveniše u Nišu jer je većina niške policije upućena u Beograd.

NAMETANJE RUSOFOBSKE AGENDE U antiruskoj kampanji naročito se istakao izvesni ekspert za bezbednost Darko Trifunović s tvrdnjom da su oni koji ruše Đukanovića u Crnoj Gori sada u Beogradu s namerom da sruše Vučića. Još se pamti njegov angažman u „državnom udaru“, kada je obilazio režimske medije optužujući svoje sunarodnike i srpske političare u Crnoj Gori za planiranje terorističkih aktivnosti. Čak je dekan Fakulteta za bezbednost u Beogradu Vladimir Cvetković pre više od godinu dana poslao cirkularno pismo medijima u kojem ih obaveštava da Darko Trifunović nije profesor te visokoškolske ustanove, kako se predstavljao, te da ovaj svesno obmanjuje javnost.
Sve to nije uticalo na prvog potpredsednika Vlade i ministra spoljnih poslova Republike Srbije Ivicu Dačić da s direktorom Instituta za nacionalnu i međunarodnu bezbednost Darkom Trifunovićem, ni manje, ni više, potpiše Memorandum o saradnji između Ministarstva spoljnih poslova i pomenutog instituta u oblasti naučne diplomatije.
Na tekst u „Blicu“ pod naslovom „Nedozvoljeni minus srpsko-ruskog prijateljstva“ iz pera Trifunovićevog istomišljenika Orhana Dragaša, takođe nekakvog bezbednosnog eksperta za kojim se vuku medijski napisi o sumnjivoj prošlosti, oštro je reagovao ambasador Rusije u Srbiji Aleksandar Bocan-Harčenko, ističući da njegov cilj nije istraživanje realnog stanja stvari nego pokušaj da se čitaocima preko pristrasnih neutemeljenih ocena nametne rusofobska agenda.
Jednostavno, na mesto nekada omraženog Džordža Soroša postavljena je Rusija. Istovremeno se zanemaruje moguće učešće nekih velikih zapadnih službi, ili nekih iz bivše Jugoslavije, koje su i te kako zainteresovane za slabljenje Srbije. Kao da se iz drugog plana prepoznaju „prsti“ balkanskog Alistera Kembela, odnosno „zauljenog bebastog spin doktora“ koji isti posao obavlja i u Podgorici i u Beogradu.
Koriste se klasične metode „podmetanja“, gde se u javnosti plasira negativna uloga Rusije, pa čak i optužbe za organizovanje protesta kako bi se na taj način uticalo na raskid bliskih odnosa Srbije i Rusije, a naročito na jasnu podršku Rusije u budućim pregovorima o Kosovu, što i jeste glavni cilj zapadnih centara moći, u „Kuriru“ je primetio prof. dr Miroslav Bjegović, specijalista za terorizam i organizovani kriminal.
Prema pomenutim rusofobima, Srbiju želi da oslabi Rusija koja je sprečila u SB UN da prođe Ahtisarijev plan, koji od Kosova pravi nezavisnu NATO državu. Srbiju želi da poljulja Rusija koja je na Ist Riveru sprečila da Srbi budu za večnost označeni kao genocidan narod. Srbiju hoće da destabilizuje Rusija koja je diplomatski zalegla da lažna država što počiva na zločinu ne uđe u međunarodne organizacije. I Srbiji odmaže Rusija koja se zalaže da se problem Kosova rešava na osnovama Rezolucije 1244 (koju, uostalom, skoro niko više i ne pominje) i u skladu s interesima Srbije.
Neće biti da do tog interesa više drže oni koji su južnu srpsku pokrajinu na silu oteli i pretvorili je u NATO državu, a sada pokušavaju, kao posrednici ili bolje reći pod njihovim patronatom, da se dođe do rešenja koje samo njima odgovara.
Ako bismo se vratili na početak priče i same proteste, teško je izbeći višeznačne motive događaja ispred Doma Narodne skupštine. Jedni će reći da je okidač bio u Vučićevim rukama kako bi skrenuo pažnju s pandemije i stanja u bolnicama. Sledi elaboracija da je ovo namerno davanje oduška nagomilanom besu ljudi i ujedno njegovo kanalisanje ka drugim temama kao što je famozni inostrani faktor. Ili pak poruka zapadnim medijatorima šta se sve može desiti u Srbiji ukoliko se podriju Vučićeva stabilnost i vladavina.
Tu Dačićevi socijalisti igraju poznatu igru – bolje nas je i dalje držati za saveznika i koalicionog partnera, nego nas imati za neprijatelja, ljudi smo, dogovorićemo se.
Zato je i analizu ovih protesta veoma teško dovesti do nekog izvesnog zaključka. Osim onog da je u ovom trenutku virus korona – jedina sigurna stvar.

[/restrict]