За читалачке сладокусце

Књижевност источне Немачке озбиљније смо почели да савладавамо тек недавно, а у последње време интензивније захваљујући профилу и напорима младе издавачке куће „Радни сто“, чему се окренула њена главна уредница и преводилац Бојана Денић

Период постојања Немачке Демократске Републике обележио је поглавље европске историје и док је трајао, настајала је читава једна естетика и живота и уметничког стваралаштва. Иако изолована, таква Немачка је ослушкивала и гвирила да види шта се дешава иза зида (или дословно – Зида), али свет је о животу и стваралаштву у њој почео стварно да сазнаје тек након престанка њеног постојања. Књижевност источне Немачке озбиљније смо почели да савладавамо тек недавно, а у последње време интензивније захваљујући профилу и напорима младе издавачке куће „Радни сто“, чему се окренула њена главна уредница и преводилац Бојана Денић.
Тако су се пред читаоцима у последњих неколико месеци нашле књиге двојице изузетних писаца Волфганга Хилбига (1941–2007) и Кристофа Хајна (1944) које осликавају то време и ту земљу, што је силом прилика постојала, а онда силом познатих прилика и нестала.

ЈЕДНА ЗЕМЉА У ЗЕНИТУ Кристоф Хајн, који се иначе сматра најбољим хроничарем немачко-немачких односа, у кратком роману У вези са странцем (превео Душан Николић) из 1982. године, представља живот у Источном Берлину из позиције интелектуалног, самим тим социјално иоле ситуираног, слоја. Његова јунакиња је разведена докторка, која улази у четрдесете године и живи у згради са собама-становима за самце. У таквој згради она упознаје једног од станара, неразведеног архитекту који живи самачки, одвојен од породице, и започиње љубавну везу с њим. Интимистичка нарација која доминира овим кратким романом, иако додирује и опипава психолошке, емоционалне, еротске слојеве у личности једне жене, пут је за разумевање шире друштвено-политичке слике света и времена у којем се она креће. Иза изразите затворености и резервисаности главне јунакиње у љубавној вези, њене неспремности за потпуно предавање и препуштање, крије се свеопште осећање опреза које је обујмљује и на известан начин одређује. Опрез и суспрегнутост у било каквом испољавању препознају се и у њеном односу према колегама и претпостављенима, као и у њеном односу према родитељима и сестри. Присмотру над својим животом, премда не у виду полицијског праћења, докторка Клаудија осећа и препознаје у сваком, наоко безазленом сегменту живота – комшиница у згради која прати и зна свачија кретања, секретарица на послу која својим честим љубавним аферама утврђује положај и врши пренос различитих сазнања о другим људима, усиљена брига начелника болнице и његова љубазна „препорука“ за чешће кућно дружење – све су то елементи који као мрежа преплићу њен живот у којем она почиње да се осећа ухваћеном и заробљеном. Романом У вези са странцем Кристоф Хајн покушао је да представи свет у којем опште неповерење и страх продиру из спољне, друштвене сфере у крајње интимну – љубавну и породичну, и тако трајно мењају како индивидуе, тако и исто то друштво у целини, које постаје потказивачко и затворено.

СОЦИЈАЛНА И ДУХОВНА ЧАМОТИЊА Док код Хајна посматрамо живот у НДР-у у његовом зениту, Волфганг Хилбиг у књизи тематски повезаних приповедака Сан праведника представља нам ову земљу на њеним почецима, у првим послератним годинама. Уносећи аутобиографске елементе у своју прозу, Хилбиг описује мали, провинцијски градић у Саксонији, у близини Лајпцига, где на отвореним коповима рудника угља своје детињство проводи његов јунак. Дечачке игре, пропливавање у језеру копова, животарење у прљавом, прашњавом граду с мајком и дедом, напајање плућа угљеном прашином, сведочење пребега неких од мештана у Западну Немачку, само су обележја тужног, тегобног и бесперспективног живота сиромашног народа, којем социјализам није донео живот нимало лакши од оног какав је био у капитализму. Сливеност социјалне и духовне чамотиње оба система описана је у причи „Сећања“ у којој приповедач, сад као већ одрастао млад човек, ради у руднику као ложач и покушава да разуме и упозна сегменте тешког живота остарелог радника пољског порекла који више ниједан језик не говори сувисло, баш као што не припада ниједном од та два народа, ниједној од те две земље, ниједном од та два времена – предратном капиталистичком у којем је почео да дотрајава своје дане у руднику, али ни послератном социјалистичком где их и након пензије измучен приводи крају.
Рудник и копови угља који прожимају ову прозу као лајтмотив, у завршној причи збирке „Тајанствени човек“, претворени су из симбола радничке муке и прегалаштва у симбол гроба истог тог радничког покрета и радничке социјалистичке државе. Сместивши ову причу у време када НДР више не постоји, а јунак из Франкфурта долази у свој родни градић, Хилбиг се разрачунава и с мотивом штазијевског праћења и ухођења грађана. Усмртивши свог некадашњег уходу из Штазија и бацивши његово тело у јаме пропалог рудника угља, Хилбиг као да симболично покопава читаво једно време и једну државу са целом њеном иконографијом.
Поред тога што ће проза ових немачких аутора која је пред нама обрадовати читалачке сладокусце због специфичног камерног и минималистичког приступа у стилској и тематској обради приче, она ће задовољити и публику са увек живим интересовањем за никад до краја испричану причу о подељеној Немачкој после рата.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *