Тајна рута за виртуелне апатриде

Мигранти и дипломатија

Мистификацији и подгрејаној фами о реадмисији миграната из Аустрије (и Европе) у Србију као њиховом коначном одредишту доприноси и српска власт својим ћутањем и игнорисањем тако важног питања

Мигранти или избеглице (већ како их ко види и зове) месецима па и годинама уназад били су једна од главних тема око чијег решења је често долазило до размимоилажења и политичких сукоба чак и у Европској унији. Била би то и даље главна тема да је с тог пиједестала није скинула једна много жешћа и опаснија – вирусна пандемија која је ненадано почела да коси и односи многобројне животе. Мигранти се помену тек колико да се укаже на њихово понашање у избегличким центрима и однос према мерама владе и проглашеном ванредном стању.

ТВРДЊА МИНИСТРА КИКЛА И тек што је мигрантска криза пала у сенку катастрофе с вирусом корона која је заокупила цео свет, једна новинска информација баш у вези с мигрантима узбуркала је ионако констернирану овдашњу јавност. Немачки новински сервис „Дојче веле“ на српском објавио је крајем јануара ове године тврдњу бившег аустријског министра унутрашњих послова Херберта Кикла да постоји уговор према којем се одбијени тражиоци азила враћају у Србију иако су туда само прошли.
„Током моје министарске одговорности дошло је и до уговора са Србијом, где људе који су у Аустрији добили негативан одговор (на захтев за азил) и морају да напусте земљу – али њихове државе не желе да их приме назад – шаљемо у једну другу земљу, наиме Србију, како би се успоставила разлика да ли неко овде (у Аустрији) може бити легално или не.“
ДВ наводи да је Кикл тачно тако рекао у емисији „У центру“ аустријског јавног сервиса ОРФ2 крајем септембра прошле године. Овај високи политичар и члан Слободарске партије Аустрије је до маја прошле године био министар унутрашњих послова, док због афере „Ибица“ није пукла влада Слободараца и Аустријске народне партије старог-новог канцелара Себастијана Курца.
Ту је и дигресија да су само седам дана после поменуте емисије у Аустрији одржани избори који су Курцу донели коалицију са Зеленима. Слободарце су бирачи послали у опозицију, те је Кикл сада шеф њиховог посланичког клуба.

ОПТУЖБЕ ОПОЗИЦИЈЕ Речи и тврдње Кикла нису у Аустрији наишле на неки одјек, али су у Београду и Србији за тренутак засенилe и актуелну пандемију. Пласирана доза конспиративности, уз нагласак ДВ-а да од власти није добио никакав одговор, узбунила је овдашњу опозицију и навела је да се обруши на власт Србије и оптужи је за тајну политику.
Тако је лидер „Двери“ Бошко Обрадовић неколико пута упитао ко је потписао такав уговор у име Србије, и да ли то значи да Србија постаје „центар за мигранте на Балкану“. Обрадовић за немачки сервис даље елаборира да „постоји оправдана бојазан да је власт прихватила низ уговора са западноевропским државама према којима ће они мигранти који у њиховим државама не могу да добију азил, а посебно они који су учинили различита кривична дела, бити враћени у Србију према нашем закону о реадмисији. Наша власт никада на изборима или референдуму није питала грађане Србије да ли је ово за њих прихватљиво.“
На Обрадовића се надовезао и покрет „Доста је било“, саопштењем да још увек нису добили одговор на захтев још с почетка октобра прошле године, испостављен председници Скупштине Маји Гојковић, како би им доставила уговор о враћању миграната из Аустрије у Србију.
„Чињеница да посланици ДЈБ још увек нису добили никакав одговор на ово питање иако је прошао законски рок од 15 дана недвосмислено потврђује да Влада Србије склапа тајне уговоре са земљама чланицама ЕУ о питањима од великог јавног значаја, одбијајући да јавност упозна са њиховим садржајем“, саопштио је покрет у новембру.

СРПСКЕ КОНСПИРАЦИЈЕ Саркастичне примедбе и инвективе према власти се иначе упућују у вези с питањем и решавањем проблема Косова и Метохије, за који такође кружи фама да је тајно већ утаначен и договорен и да се само чека погодан тренутак да се с њим изађе у јавност.
Срби су иначе пријемчиви за конспирације и тајне комбинације и знају да их подгревају и увећају до неслућених размера. Додуше, на то утиче и историја и примери који не служе на част и понос. Издаје и тајни договори су и у песмама опевани, попут Вука Бранковића и тајног споразума зетског господара Балшића с Турцима уочи Косовске битке (Зећани су преци Црногораца и Брђана).
Ништа мање чувена није ни Тајна конвенција из 1881. године Милана Обреновића са Аустроугарском, којом се Србија обавезала да на својој територији неће дозвољавати било какав политички рад против Аустроугарске монархије и ширење идеја о уједињењу свих Јужних Словена у јединствену државу, односно да се тим актом одриче Срба у Босни и Херцеговини.
Или, из новије историје, Титов тајни споразум са Западом, када је после сукоба са СССР-ом 1948. године Југославија специјалним савезом с Грчком и Турском придодата НАТО-у, као југоисточно крило Европе.

ЋУТАЊЕ ВЛАСТИ Новијој фами и конспирацији свакако кумује и садашња власт, не пружајући благовремена и адекватна објашњења о питању миграната и њихове реадмисије из Аустрије у Србију.
Управо из тог разлога се и ДВ окренуо спекулацијама, пре свега везаних за Аустрију, сугеришући и могућност предизборне реторике Херберта Кикла чија се странка противи прихватању избеглица и тиме покушава да придобије бираче.
Његови саборци у посланичком клубу Слободараца, како преноси ДВ, тврде да су у време Кикловог министровања „вођени одговарајући преговори на чиновничком нивоу, и са Србијом је испреговаран уговор о пријему најпре око 200 особа“. У питању су, додају, одбијени тражиоци азила који су на путу ка Аустрији прошли кроз Србију.
„Уговор је у сваком случају испреговаран до краја и, према нашим информацијама, обе стране су га потписале на нивоу чиновника. Није нам познато да ли се наставило с тим пројектом након што је Херберт Кикл престао да обавља дужност министра, односно да ли се тиме бави актуелна црно-зелена Влада“, стоји у одговору Слободараца на упит ДВ.
Следећи бечки траг сервис ДВ је дошао до одговора аустријског Министарства унутрашњих послова на парламентарни упит аустријских либерала, у којем се потврђује постојање „радног споразума“, потписаног 24. априла прошле године. Либерали су, у ствари, страховали да Аустрија на мала врата и кршећи људска права шаље одбијене тражиоце азила у Србију.
Додуше, и одговор је нејасан и лишен детаља, осим навода да билатерални споразум нема рок трајања, да га и аустријско и српско министарство унутрашњих послова може отказати у сваком трену, да би враћени мигранти у Србији били смештени у избегличке центре отвореног типа уз поштовање њихових права, а да би трошкове сносила Аустрија.
На конкретнија питања „Дојче велеа“, рецимо, шта Србија добија заузврат, одговор Министарства гласи: „О међусобним правима и обавезама које дефинише радни споразум је договорена обострана ћутња.“

МАНИПУЛАЦИЈА И СПОРАЗУМ О РЕАДМИСИЈИ Тек 16. априла, после два и по месеца од прве информације на ову тему, београдске „Новости“, позивајући се на анонимни извор, наводе да се ради о чистој манипулацији, односно да постоји Радни аранжман који има мању валидност од обичног меморандума и који при томе подразумева да Аустрија може вратити у Србију највише до 200 миграната, за које мора у потпуности да докаже да су у ту земљу ушли из Србије, а ако и то успе, повратак је могућ само ако се Србија сагласи.
Аранжман такође прецизира да Србија може одбити да их прими без икакве обавезе да образложи своју одлуку, односно да је за повратак макар и једног мигранта неопходна сагласност наше земље. Како додаје овај извор, с обзиром на то да је у питању аранжман, јасно је да га нису потписивали министри унутрашњих послова.
„Тамошњи медији преносе да је споразум потписан пре годину дана, а онда да до сада у Србију још није пребачен ниједан азилант, што можда најбоље и говори о бесмислу ових навода“, закључује извор „Новости“.
Сва је прилика да уговор о којем прича Кикл – ако заиста постоји – представља радни споразум на основу Споразума Државне заједнице Србије и Црне Горе са Аустријом који је потписан у јуну 2003. године и који регулише „враћање и прихватање лица са нелегалним боравком“. Тај споразум је још на снази, а баштини га Србија као правна наследница СЦГ.
У другом поглављу споразума стоји да Аустрија и Србија једна од друге могу да затраже (путем „замолнице“) преузимање држављана трећих земаља или људи без држављанства „ако се докаже или учини веродостојним“ да су ти људи претходно боравили или прешли преко територије друге потписнице. Дакле, у теорији, Аустрија може да тражи од Србије да прими неког ко нема право да борави у Аустрији, ако се докаже да је тај прошао тзв. балканском рутом преко Србије.
Према том уговору из 2003, Беч би морао да поименце наведе кога би послао у Србију, али онда Београд има три недеље да одговори на „замолницу“. Србија, дакле, према споразуму из 2003. није дужна да аутоматски прима одбијене тражиоце азила из Аустрије који нису српски држављани.
Страх, међутим, подгревају аналитичке процене и упозорења да ће ЕУ бити приморана да враћа мигранте којима није одобрен азил у тзв. сигурне земље из којих су ушли у чланице ЕУ. Пошто је Србија проглашена сигурном земљом, у њу ће по уговору о реадмисији бити враћени сви мигранти којима није одобрен азил, а који су у ЕУ ушли из Србије. Речено је већ да Србија неће моћи да те мигранте врати у Македонију, из које су они ушли у Србију, јер је Македонија проглашена несигурном земљом за мигранте.
Прописима Споразума о реадмисији је уређена реадмисија држављана трећих земаља и лица без држављанства (апатрида), као и чланова њихових породица. Довољна је само претпоставка да је у време незаконитог уласка у другу земљу лице поседовало важећу дозволу боравка издату од стране Републике Србије (чл. 3).

МИГРАНТСКИ ЦЕНТРИ Присетимо се да су овдашње власти, у време најжешћег избегличког прилива, изричито навеле да је Република Србија прва у Европи пописала све мигранте који су дошли у њу, па сви који су преко Србије прешли у земље ЕУ могу бити легално враћени у Србију, пошто их је Србија снабдела „prima facie“ доказима постојања услова реадмисије.
Биће да је додатну забуну изазвао бечки дневник „Пресе“ који је половином 2018. године писао да аустријска влада преговара са земљама Западног Балкана о успостављању центара за протеривање илегалних миграната. Лист је тада тврдио да Беч „већ води преговоре“ с Београдом, Тираном, Скопљем и Приштином о успостављању „кампова за протеривање особа које у Аустрији буду добиле негативан одговор на захтев за добијање азила, а које су дошле преко балканске руте“.
Наводи о Србији као тампон-зони јављали су се током свих претходних година када је кроз Србију прошло око милион миграната, а ипак ни тада ни касније наша земља није постала сабирни центар за мигранте. Неће, ваљда, ни убудуће.

Један коментар

  1. Avatar
    Душан Буковић

    У овом контексту, узгред, цитирали бисмо један интерву Јосипа Бољковца који је дао загребачком „Националу“ о усташко-партизанској и немачкој сарадњи, где између осталог ,стоји:

    „Најзад се нашао меродаван сведок да потврди да су успостава Туђмановог режима и отцепљење Хрватске од Југославије били само остварење плана на коме су, уз помоћ Немачке, деценијама заједнички радили хрватски комунисти на власти у Загребу и усташе расуте у емиграцији…

    Контакти усташа и партизана

    Је ли било контаката између усташа и партизана?

    – Да, између Анте Вокића и Младена Лорковића те ХСС-а, с једне стране, и Андрије Хебранга, Ивана Крајачића, Већеслава Хољевца и Ивана Гошњака, с друге. Писани трагови о томе су нестали, најверојатније, као што ми је касније потврдио Павао Поцрнић, који је био назочан при тим контактима. Поцрнић је, иначе, био шеф логистике Домобранства НДХ. Кошутић, Маговац и он су ишли у Топуско, а возио их је Станко Маслек, Србин. У том су мјесту и вођени разговори…

    Везе с Нијемцима

    – Та је веза одиграла своју повијесну улогу, и то Туђман зна. Данашњи њемачки канцелар Хелмут Кол био је предсједник покрајине у којој се, међу осталима, налази и град Mannheim. Одлучили смо с њим успоставити везу. Сусрео сам се с Миком Трипалом и договорили смо се на који начин осигурати зближавањае Њемачке и Хрватске, планирајући у том склопу, ИНУ везати за њемачки капитал. Јасно се сјећам, на Кохловим вратима дочекао ме висок, корпулентан господин. На себи је имао раднички конбинезон и рукавице, јер је још с двојицом радника, копао темеље за кућу и то је био предсједник покрајине! Његов ментор, средишњи тајник ЦДУ-а Бруно Хек, дошапнуо ми је: ‘То је будући канцелар’. Дакле познајем канцелара Кохла још из доба кад је био тек предсједник једне покрајине с приближно четири милијуна становника. Због тога сам могао ићи у Њемачку кад год сам то хтио. Често су код мене у гостима били средишњи тајник ЦДУ-а њемачки министар за обтељ и младеж, те државни тајник др Дил. Године 1966 упознао сам пуковника Манфреда Вернера, касније тајника НАТО-а, а доста добро познајем и Михаела Штајнера…

    За моје разговоре с Нијемцима у прво су вријеме знали само Иван Стево Крајачић, Тито и Трипало, који је био координатор. Трипало је носио Титу писма са Брда код Крања. То је била строга тајна за коју нису смјели сазнати Руси…“ (Види: Јосип Бољковац, Пола века нису открили насшу заверу, „Национал“, Загреб, 23. VIII. 1996).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *