Tajna ruta za virtuelne apatride

Migranti i diplomatija

Mistifikaciji i podgrejanoj fami o readmisiji migranata iz Austrije (i Evrope) u Srbiju kao njihovom konačnom odredištu doprinosi i srpska vlast svojim ćutanjem i ignorisanjem tako važnog pitanja

Migranti ili izbeglice (već kako ih ko vidi i zove) mesecima pa i godinama unazad bili su jedna od glavnih tema oko čijeg rešenja je često dolazilo do razmimoilaženja i političkih sukoba čak i u Evropskoj uniji. Bila bi to i dalje glavna tema da je s tog pijedestala nije skinula jedna mnogo žešća i opasnija – virusna pandemija koja je nenadano počela da kosi i odnosi mnogobrojne živote. Migranti se pomenu tek koliko da se ukaže na njihovo ponašanje u izbegličkim centrima i odnos prema merama vlade i proglašenom vanrednom stanju.

TVRDNJA MINISTRA KIKLA I tek što je migrantska kriza pala u senku katastrofe s virusom korona koja je zaokupila ceo svet, jedna novinska informacija baš u vezi s migrantima uzburkala je ionako konsterniranu ovdašnju javnost. Nemački novinski servis „Dojče vele“ na srpskom objavio je krajem januara ove godine tvrdnju bivšeg austrijskog ministra unutrašnjih poslova Herberta Kikla da postoji ugovor prema kojem se odbijeni tražioci azila vraćaju u Srbiju iako su tuda samo prošli.
„Tokom moje ministarske odgovornosti došlo je i do ugovora sa Srbijom, gde ljude koji su u Austriji dobili negativan odgovor (na zahtev za azil) i moraju da napuste zemlju – ali njihove države ne žele da ih prime nazad – šaljemo u jednu drugu zemlju, naime Srbiju, kako bi se uspostavila razlika da li neko ovde (u Austriji) može biti legalno ili ne.“
DV navodi da je Kikl tačno tako rekao u emisiji „U centru“ austrijskog javnog servisa ORF2 krajem septembra prošle godine. Ovaj visoki političar i član Slobodarske partije Austrije je do maja prošle godine bio ministar unutrašnjih poslova, dok zbog afere „Ibica“ nije pukla vlada Slobodaraca i Austrijske narodne partije starog-novog kancelara Sebastijana Kurca.
Tu je i digresija da su samo sedam dana posle pomenute emisije u Austriji održani izbori koji su Kurcu doneli koaliciju sa Zelenima. Slobodarce su birači poslali u opoziciju, te je Kikl sada šef njihovog poslaničkog kluba.

OPTUŽBE OPOZICIJE Reči i tvrdnje Kikla nisu u Austriji naišle na neki odjek, ali su u Beogradu i Srbiji za trenutak zasenile i aktuelnu pandemiju. Plasirana doza konspirativnosti, uz naglasak DV-a da od vlasti nije dobio nikakav odgovor, uzbunila je ovdašnju opoziciju i navela je da se obruši na vlast Srbije i optuži je za tajnu politiku.
Tako je lider „Dveri“ Boško Obradović nekoliko puta upitao ko je potpisao takav ugovor u ime Srbije, i da li to znači da Srbija postaje „centar za migrante na Balkanu“. Obradović za nemački servis dalje elaborira da „postoji opravdana bojazan da je vlast prihvatila niz ugovora sa zapadnoevropskim državama prema kojima će oni migranti koji u njihovim državama ne mogu da dobiju azil, a posebno oni koji su učinili različita krivična dela, biti vraćeni u Srbiju prema našem zakonu o readmisiji. Naša vlast nikada na izborima ili referendumu nije pitala građane Srbije da li je ovo za njih prihvatljivo.“
Na Obradovića se nadovezao i pokret „Dosta je bilo“, saopštenjem da još uvek nisu dobili odgovor na zahtev još s početka oktobra prošle godine, ispostavljen predsednici Skupštine Maji Gojković, kako bi im dostavila ugovor o vraćanju migranata iz Austrije u Srbiju.
„Činjenica da poslanici DJB još uvek nisu dobili nikakav odgovor na ovo pitanje iako je prošao zakonski rok od 15 dana nedvosmisleno potvrđuje da Vlada Srbije sklapa tajne ugovore sa zemljama članicama EU o pitanjima od velikog javnog značaja, odbijajući da javnost upozna sa njihovim sadržajem“, saopštio je pokret u novembru.

SRPSKE KONSPIRACIJE Sarkastične primedbe i invektive prema vlasti se inače upućuju u vezi s pitanjem i rešavanjem problema Kosova i Metohije, za koji takođe kruži fama da je tajno već utanačen i dogovoren i da se samo čeka pogodan trenutak da se s njim izađe u javnost.
Srbi su inače prijemčivi za konspiracije i tajne kombinacije i znaju da ih podgrevaju i uvećaju do neslućenih razmera. Doduše, na to utiče i istorija i primeri koji ne služe na čast i ponos. Izdaje i tajni dogovori su i u pesmama opevani, poput Vuka Brankovića i tajnog sporazuma zetskog gospodara Balšića s Turcima uoči Kosovske bitke (Zećani su preci Crnogoraca i Brđana).
Ništa manje čuvena nije ni Tajna konvencija iz 1881. godine Milana Obrenovića sa Austrougarskom, kojom se Srbija obavezala da na svojoj teritoriji neće dozvoljavati bilo kakav politički rad protiv Austrougarske monarhije i širenje ideja o ujedinjenju svih Južnih Slovena u jedinstvenu državu, odnosno da se tim aktom odriče Srba u Bosni i Hercegovini.
Ili, iz novije istorije, Titov tajni sporazum sa Zapadom, kada je posle sukoba sa SSSR-om 1948. godine Jugoslavija specijalnim savezom s Grčkom i Turskom pridodata NATO-u, kao jugoistočno krilo Evrope.

ĆUTANJE VLASTI Novijoj fami i konspiraciji svakako kumuje i sadašnja vlast, ne pružajući blagovremena i adekvatna objašnjenja o pitanju migranata i njihove readmisije iz Austrije u Srbiju.
Upravo iz tog razloga se i DV okrenuo spekulacijama, pre svega vezanih za Austriju, sugerišući i mogućnost predizborne retorike Herberta Kikla čija se stranka protivi prihvatanju izbeglica i time pokušava da pridobije birače.
Njegovi saborci u poslaničkom klubu Slobodaraca, kako prenosi DV, tvrde da su u vreme Kiklovog ministrovanja „vođeni odgovarajući pregovori na činovničkom nivou, i sa Srbijom je ispregovaran ugovor o prijemu najpre oko 200 osoba“. U pitanju su, dodaju, odbijeni tražioci azila koji su na putu ka Austriji prošli kroz Srbiju.
„Ugovor je u svakom slučaju ispregovaran do kraja i, prema našim informacijama, obe strane su ga potpisale na nivou činovnika. Nije nam poznato da li se nastavilo s tim projektom nakon što je Herbert Kikl prestao da obavlja dužnost ministra, odnosno da li se time bavi aktuelna crno-zelena Vlada“, stoji u odgovoru Slobodaraca na upit DV.
Sledeći bečki trag servis DV je došao do odgovora austrijskog Ministarstva unutrašnjih poslova na parlamentarni upit austrijskih liberala, u kojem se potvrđuje postojanje „radnog sporazuma“, potpisanog 24. aprila prošle godine. Liberali su, u stvari, strahovali da Austrija na mala vrata i kršeći ljudska prava šalje odbijene tražioce azila u Srbiju.
Doduše, i odgovor je nejasan i lišen detalja, osim navoda da bilateralni sporazum nema rok trajanja, da ga i austrijsko i srpsko ministarstvo unutrašnjih poslova može otkazati u svakom trenu, da bi vraćeni migranti u Srbiji bili smešteni u izbegličke centre otvorenog tipa uz poštovanje njihovih prava, a da bi troškove snosila Austrija.
Na konkretnija pitanja „Dojče velea“, recimo, šta Srbija dobija zauzvrat, odgovor Ministarstva glasi: „O međusobnim pravima i obavezama koje definiše radni sporazum je dogovorena obostrana ćutnja.“

MANIPULACIJA I SPORAZUM O READMISIJI Tek 16. aprila, posle dva i po meseca od prve informacije na ovu temu, beogradske „Novosti“, pozivajući se na anonimni izvor, navode da se radi o čistoj manipulaciji, odnosno da postoji Radni aranžman koji ima manju validnost od običnog memoranduma i koji pri tome podrazumeva da Austrija može vratiti u Srbiju najviše do 200 migranata, za koje mora u potpunosti da dokaže da su u tu zemlju ušli iz Srbije, a ako i to uspe, povratak je moguć samo ako se Srbija saglasi.
Aranžman takođe precizira da Srbija može odbiti da ih primi bez ikakve obaveze da obrazloži svoju odluku, odnosno da je za povratak makar i jednog migranta neophodna saglasnost naše zemlje. Kako dodaje ovaj izvor, s obzirom na to da je u pitanju aranžman, jasno je da ga nisu potpisivali ministri unutrašnjih poslova.
„Tamošnji mediji prenose da je sporazum potpisan pre godinu dana, a onda da do sada u Srbiju još nije prebačen nijedan azilant, što možda najbolje i govori o besmislu ovih navoda“, zaključuje izvor „Novosti“.
Sva je prilika da ugovor o kojem priča Kikl – ako zaista postoji – predstavlja radni sporazum na osnovu Sporazuma Državne zajednice Srbije i Crne Gore sa Austrijom koji je potpisan u junu 2003. godine i koji reguliše „vraćanje i prihvatanje lica sa nelegalnim boravkom“. Taj sporazum je još na snazi, a baštini ga Srbija kao pravna naslednica SCG.
U drugom poglavlju sporazuma stoji da Austrija i Srbija jedna od druge mogu da zatraže (putem „zamolnice“) preuzimanje državljana trećih zemalja ili ljudi bez državljanstva „ako se dokaže ili učini verodostojnim“ da su ti ljudi prethodno boravili ili prešli preko teritorije druge potpisnice. Dakle, u teoriji, Austrija može da traži od Srbije da primi nekog ko nema pravo da boravi u Austriji, ako se dokaže da je taj prošao tzv. balkanskom rutom preko Srbije.
Prema tom ugovoru iz 2003, Beč bi morao da poimence navede koga bi poslao u Srbiju, ali onda Beograd ima tri nedelje da odgovori na „zamolnicu“. Srbija, dakle, prema sporazumu iz 2003. nije dužna da automatski prima odbijene tražioce azila iz Austrije koji nisu srpski državljani.
Strah, međutim, podgrevaju analitičke procene i upozorenja da će EU biti primorana da vraća migrante kojima nije odobren azil u tzv. sigurne zemlje iz kojih su ušli u članice EU. Pošto je Srbija proglašena sigurnom zemljom, u nju će po ugovoru o readmisiji biti vraćeni svi migranti kojima nije odobren azil, a koji su u EU ušli iz Srbije. Rečeno je već da Srbija neće moći da te migrante vrati u Makedoniju, iz koje su oni ušli u Srbiju, jer je Makedonija proglašena nesigurnom zemljom za migrante.
Propisima Sporazuma o readmisiji je uređena readmisija državljana trećih zemalja i lica bez državljanstva (apatrida), kao i članova njihovih porodica. Dovoljna je samo pretpostavka da je u vreme nezakonitog ulaska u drugu zemlju lice posedovalo važeću dozvolu boravka izdatu od strane Republike Srbije (čl. 3).

MIGRANTSKI CENTRI Prisetimo se da su ovdašnje vlasti, u vreme najžešćeg izbegličkog priliva, izričito navele da je Republika Srbija prva u Evropi popisala sve migrante koji su došli u nju, pa svi koji su preko Srbije prešli u zemlje EU mogu biti legalno vraćeni u Srbiju, pošto ih je Srbija snabdela „prima facie“ dokazima postojanja uslova readmisije.
Biće da je dodatnu zabunu izazvao bečki dnevnik „Prese“ koji je polovinom 2018. godine pisao da austrijska vlada pregovara sa zemljama Zapadnog Balkana o uspostavljanju centara za proterivanje ilegalnih migranata. List je tada tvrdio da Beč „već vodi pregovore“ s Beogradom, Tiranom, Skopljem i Prištinom o uspostavljanju „kampova za proterivanje osoba koje u Austriji budu dobile negativan odgovor na zahtev za dobijanje azila, a koje su došle preko balkanske rute“.
Navodi o Srbiji kao tampon-zoni javljali su se tokom svih prethodnih godina kada je kroz Srbiju prošlo oko milion migranata, a ipak ni tada ni kasnije naša zemlja nije postala sabirni centar za migrante. Neće, valjda, ni ubuduće.