Излог књиге

Борис Гројс
У ТОКУ
„Службени гласник“, Београд

У раном 20. веку уметност и њене институције нашле су се пред критиком новог демократског и егалитарног духа. Нестаје схватање уметничких дела као „светих предмета“ и она се доживљавају само као предмети. То је значило напад на реализам, као и на традиционалну мисију очувања музеја. Познати теоретичар уметности Борис Гројс тврди да је то довело до развоја „директног реализма“, уметности која неће стварати предмете већ праксе (од уметности перформанса до релационе естетике), које не могу да преживе. Али већ више од века сваки напредак у том правцу брзо је праћен новим средствима за очување препознатљивости уметности.
У овој књизи Гројс наводи парадоксе настале услед те тензије и истражује уметност у доба новог медија – интернета, тврдећи да ако су нам технике механичке репродукције дале предмете без ауре, дигитална производња ствара ауру без предмета, претварајући све своје материјале у ишчезавајуће маркере пролазне садашњости.
Према речима Терија Смита, књига прати кроз читав један век, па и дуже, сложени дијалог између уметности и филозофије, политике, масовних медија, стила живота, музеја и, однедавно – интернета. Неки токови су познати, али већина није: од авангарде руске револуције до стаљинистичке државе као тоталног уметничког дела, од Клемента Гринберга до Гугла, од Мартина Хајдегера до Џулијана Асанжа. Препуни невероватних провокација, лепршавих асоцијативних скокова и продуктивних парадокса, ови есеји представљају изазов и задовољство их је прочитати.

Михаел Мартенс У ПОЖАРУ СВЕТОВА „Лагуна“, БеоградПрва свеобухватна биографија нашег нобеловца! Наслов књиге парафраза је реченице из Андрићеве приче „Жена на камену“ јер, према речима аутора ове књиге, најбоље илуструје Андрићев политички живот: „Сагорети без остатка, изгубити се у општем пожару светова као ватра у ватри.“ На неколико стотина страница Мартенс детаљно, и на основу темељног познавања Андрићевог дела, преписке, архивске грађе и коришћене литературе, описује Андрићев живот од рођења у Босни, преко сарајевског атентата и дипломатске службе у европским престоницама и Трећем рајху, па до живота у Београду под окупацијом, када пише дела која ће му донети светску славу, а приклањање Андрића новој власти после ослобођења посебно је интригантан део ове исцрпне и поуздане биографске студије. „У питању је задивљујућа биографија књижевног генија у политички бурном времену, који своје моћно стваралачко оруђе није искористио као патос акције и опредељења него као допринос достојанству велике литературе“, каже Андреас Брајтенштајн. Ова књига „на много ће се начина читати у земљи и у земљама из којих је Иво Андрић потекао, али ниједан неће бити сличан начину на који се чита у Немачкој, или на који ће се читати на другим европским језицима на које ће бити преведена. Величина Мартенсове књиге у томе је што је успео да напише текст који је могуће обухватити из културолошки тако удаљених перспектива и из толико различитих интереса“, записао је Миљенко Јерговић. „Иво Андрић био је први који се у својим књигама запитао могу ли Европа и ислам заједно. Изванредна Мартенсова биографија Иве Андрића чита се као узбудљив роман XX века“, речи су Волфганга Шнајдера. „Мартенсова књига о Андрићу на својеврстан начин потврђује тезу да аутори рођени изван југословенског историјског простора, којима српски није матерњи, али њиме суверено владају, могу да напишу књиге које нашој култури недостају“, тврди Мухарем Баздуљ.

Ратомир Дамјановић
СТРАНКИЊЕ О СРПСКОМ ВОЈНИКУ И СРБИЈИ У ВЕЛИКОМ РАТУ
„Прометеј“, Београд

За време Великог рата стотине странкиња из разних земаља, медицинских сестара и докторки пре свега, долазе у Србију да помогну српском народу. За већину жена са различитим степеном интеграције, то је била прилика да побољшају статусну улогу жене у друштву, али њихов примарни мотив био је хуманитарни рад. Ово је прича, из угла жене, о српском војнику и Србији. Истовремено, то је прича о њима, о тим женама које су дошле у Србију у „најгору од свих злих времена“, како је једно такво наше страданије, дефинисао монах Исаија крајем 14. века. Женско око више, даље, боље и дубље види. Њихов поглед је другачији. Оне нису у биткама, на ратишту, него у самом штабу Смрти и Живота, са рањенима и болеснима, суочене са инвазијом тифуса која односи исто толико жртава као и битке, у немогућим условима, када човек пада на ниво елементарног преживљавања. Оне ослушкују и виде српског војника сасвим изблиза, готово из његове душе, импресиониране и искрено зачуђене његовим подвизима, храброшћу, хуманошћу, трпљењем, вером, надом и љубављу. Пишу и говоре о њему као о митском јунаку који у изгнанству чезне за својом Итаком – Србијом, и на обали мора машта о кући и породици. Остављају белешке о српској историји и поезији, земљи и људима, српским обичајима и карактеру српског човека, о чежњи за отаџбином и данима изгнанства, о песми „Тамо далеко“, хуманом односу према заробљеницима… Оне су поуздани сведоци ратне пошасти, страдају и саме, упорне су у својој мисији да буду раме уз раме са српским војником и српским женама, докторкама или обичним сељанкама. При том, у првом плану је стално присуство смрти, на једној, и љубави, на другој страни. То је љубав ратника према земљи, породици, поезији, пријатељима, и љубав списатељица према тим ратницима који су осветљени са изузетном осећајношћу. Њихово разумевање трагедије у земљи и ван земље, даје посебну дубину текстовима. У питању је саживљавање са њиховим патњама, истовремено и сопствено страдање у крилу ратног хаоса, и то без речи жаљења. И оне су изложене највећој драми, готово једнако као и њихов „јунак“.

Душан Бабац и Чедомир Васић У СЛУЖБИ КРУНЕ „Evro Book“, БеоградПосле „уписних пандура“ из 1825. године и „солдата“ из 1827, које је представљао као полицијске снаге за одржавање унутрашњег реда, кнез Милош Обреновић долази на идеју да оформи посебне војне јединице по угледу на руску гарду. Ово је књига о њиховом настанку. Не постоји велики догађај у историји Србије у којем гарда није имала важну улогу: од посете кнеза Михаила Обреновића Цариграду 1867. године, венчања краља Александра Првог Обреновића, Мајског преврата 1903, до крунисања краља Петра Првог Карађорђевића, преласка преко Албаније 1915, сахране краља Петра Првог 1921, прославе десетогодишњице пробоја Солунског фронта 1928. и испраћаја посмртних остатака краља Александра Првог 1934. Подсећања на те важне историјске тренутке у животу Србије поткрепљена су ретким ликовним документима и фотографијама, који чувају од заборава прошлост српског народа и српске државе. На живописним фотографијама и репродукцијама откривамо другачији, раскошан свет гардијских парада, војних маневара, дворских прослава и балова, пуковских слава и маршева и, наравно, увек повезане с тим догађајима, изузетно декоративне униформе са перјаницама, златним гајтанима и блиставим сабљама. Исцрпним хронолошким прегледом историје гарде, употпуњеним детаљима из свакодневног пуковског живота и анегдотама о гардистима које су историјски догађаји овенчали славом, аутори су нам представили Српску гарду пре свега као аутентичан израз српске монархистичке традиције и поузданог носиоца војних и моралних вредности српске државе. Гардијске јединице одувек су основни стуб одбране власти и владајућег поретка. Током векова, лична, телесна стража владаоца представљала је најоданији део и последњу заштиту суверена. Припадници гарде бирају се веома пажљиво јер се од њих очекује да буду кадри да извршавају најодговорније задатке и суочавају се с највећим опасностима.