Izlog knjige

Boris Grojs
U TOKU
„Službeni glasnik“, Beograd

U ranom 20. veku umetnost i njene institucije našle su se pred kritikom novog demokratskog i egalitarnog duha. Nestaje shvatanje umetničkih dela kao „svetih predmeta“ i ona se doživljavaju samo kao predmeti. To je značilo napad na realizam, kao i na tradicionalnu misiju očuvanja muzeja. Poznati teoretičar umetnosti Boris Grojs tvrdi da je to dovelo do razvoja „direktnog realizma“, umetnosti koja neće stvarati predmete već prakse (od umetnosti performansa do relacione estetike), koje ne mogu da prežive. Ali već više od veka svaki napredak u tom pravcu brzo je praćen novim sredstvima za očuvanje prepoznatljivosti umetnosti.
U ovoj knjizi Grojs navodi paradokse nastale usled te tenzije i istražuje umetnost u doba novog medija – interneta, tvrdeći da ako su nam tehnike mehaničke reprodukcije dale predmete bez aure, digitalna proizvodnja stvara auru bez predmeta, pretvarajući sve svoje materijale u iščezavajuće markere prolazne sadašnjosti.
Prema rečima Terija Smita, knjiga prati kroz čitav jedan vek, pa i duže, složeni dijalog između umetnosti i filozofije, politike, masovnih medija, stila života, muzeja i, odnedavno – interneta. Neki tokovi su poznati, ali većina nije: od avangarde ruske revolucije do staljinističke države kao totalnog umetničkog dela, od Klementa Grinberga do Gugla, od Martina Hajdegera do Džulijana Asanža. Prepuni neverovatnih provokacija, lepršavih asocijativnih skokova i produktivnih paradoksa, ovi eseji predstavljaju izazov i zadovoljstvo ih je pročitati.

Mihael Martens U POŽARU SVETOVA „Laguna“, BeogradPrva sveobuhvatna biografija našeg nobelovca! Naslov knjige parafraza je rečenice iz Andrićeve priče „Žena na kamenu“ jer, prema rečima autora ove knjige, najbolje ilustruje Andrićev politički život: „Sagoreti bez ostatka, izgubiti se u opštem požaru svetova kao vatra u vatri.“ Na nekoliko stotina stranica Martens detaljno, i na osnovu temeljnog poznavanja Andrićevog dela, prepiske, arhivske građe i korišćene literature, opisuje Andrićev život od rođenja u Bosni, preko sarajevskog atentata i diplomatske službe u evropskim prestonicama i Trećem rajhu, pa do života u Beogradu pod okupacijom, kada piše dela koja će mu doneti svetsku slavu, a priklanjanje Andrića novoj vlasti posle oslobođenja posebno je intrigantan deo ove iscrpne i pouzdane biografske studije. „U pitanju je zadivljujuća biografija književnog genija u politički burnom vremenu, koji svoje moćno stvaralačko oruđe nije iskoristio kao patos akcije i opredeljenja nego kao doprinos dostojanstvu velike literature“, kaže Andreas Brajtenštajn. Ova knjiga „na mnogo će se načina čitati u zemlji i u zemljama iz kojih je Ivo Andrić potekao, ali nijedan neće biti sličan načinu na koji se čita u Nemačkoj, ili na koji će se čitati na drugim evropskim jezicima na koje će biti prevedena. Veličina Martensove knjige u tome je što je uspeo da napiše tekst koji je moguće obuhvatiti iz kulturološki tako udaljenih perspektiva i iz toliko različitih interesa“, zapisao je Miljenko Jergović. „Ivo Andrić bio je prvi koji se u svojim knjigama zapitao mogu li Evropa i islam zajedno. Izvanredna Martensova biografija Ive Andrića čita se kao uzbudljiv roman XX veka“, reči su Volfganga Šnajdera. „Martensova knjiga o Andriću na svojevrstan način potvrđuje tezu da autori rođeni izvan jugoslovenskog istorijskog prostora, kojima srpski nije maternji, ali njime suvereno vladaju, mogu da napišu knjige koje našoj kulturi nedostaju“, tvrdi Muharem Bazdulj.

Ratomir Damjanović
STRANKINJE O SRPSKOM VOJNIKU I SRBIJI U VELIKOM RATU
„Prometej“, Beograd

Za vreme Velikog rata stotine strankinja iz raznih zemalja, medicinskih sestara i doktorki pre svega, dolaze u Srbiju da pomognu srpskom narodu. Za većinu žena sa različitim stepenom integracije, to je bila prilika da poboljšaju statusnu ulogu žene u društvu, ali njihov primarni motiv bio je humanitarni rad. Ovo je priča, iz ugla žene, o srpskom vojniku i Srbiji. Istovremeno, to je priča o njima, o tim ženama koje su došle u Srbiju u „najgoru od svih zlih vremena“, kako je jedno takvo naše stradanije, definisao monah Isaija krajem 14. veka. Žensko oko više, dalje, bolje i dublje vidi. Njihov pogled je drugačiji. One nisu u bitkama, na ratištu, nego u samom štabu Smrti i Života, sa ranjenima i bolesnima, suočene sa invazijom tifusa koja odnosi isto toliko žrtava kao i bitke, u nemogućim uslovima, kada čovek pada na nivo elementarnog preživljavanja. One osluškuju i vide srpskog vojnika sasvim izbliza, gotovo iz njegove duše, impresionirane i iskreno začuđene njegovim podvizima, hrabrošću, humanošću, trpljenjem, verom, nadom i ljubavlju. Pišu i govore o njemu kao o mitskom junaku koji u izgnanstvu čezne za svojom Itakom – Srbijom, i na obali mora mašta o kući i porodici. Ostavljaju beleške o srpskoj istoriji i poeziji, zemlji i ljudima, srpskim običajima i karakteru srpskog čoveka, o čežnji za otadžbinom i danima izgnanstva, o pesmi „Tamo daleko“, humanom odnosu prema zarobljenicima… One su pouzdani svedoci ratne pošasti, stradaju i same, uporne su u svojoj misiji da budu rame uz rame sa srpskim vojnikom i srpskim ženama, doktorkama ili običnim seljankama. Pri tom, u prvom planu je stalno prisustvo smrti, na jednoj, i ljubavi, na drugoj strani. To je ljubav ratnika prema zemlji, porodici, poeziji, prijateljima, i ljubav spisateljica prema tim ratnicima koji su osvetljeni sa izuzetnom osećajnošću. Njihovo razumevanje tragedije u zemlji i van zemlje, daje posebnu dubinu tekstovima. U pitanju je saživljavanje sa njihovim patnjama, istovremeno i sopstveno stradanje u krilu ratnog haosa, i to bez reči žaljenja. I one su izložene najvećoj drami, gotovo jednako kao i njihov „junak“.

Dušan Babac i Čedomir Vasić U SLUŽBI KRUNE „Evro Book“, BeogradPosle „upisnih pandura“ iz 1825. godine i „soldata“ iz 1827, koje je predstavljao kao policijske snage za održavanje unutrašnjeg reda, knez Miloš Obrenović dolazi na ideju da oformi posebne vojne jedinice po ugledu na rusku gardu. Ovo je knjiga o njihovom nastanku. Ne postoji veliki događaj u istoriji Srbije u kojem garda nije imala važnu ulogu: od posete kneza Mihaila Obrenovića Carigradu 1867. godine, venčanja kralja Aleksandra Prvog Obrenovića, Majskog prevrata 1903, do krunisanja kralja Petra Prvog Karađorđevića, prelaska preko Albanije 1915, sahrane kralja Petra Prvog 1921, proslave desetogodišnjice proboja Solunskog fronta 1928. i ispraćaja posmrtnih ostataka kralja Aleksandra Prvog 1934. Podsećanja na te važne istorijske trenutke u životu Srbije potkrepljena su retkim likovnim dokumentima i fotografijama, koji čuvaju od zaborava prošlost srpskog naroda i srpske države. Na živopisnim fotografijama i reprodukcijama otkrivamo drugačiji, raskošan svet gardijskih parada, vojnih manevara, dvorskih proslava i balova, pukovskih slava i marševa i, naravno, uvek povezane s tim događajima, izuzetno dekorativne uniforme sa perjanicama, zlatnim gajtanima i blistavim sabljama. Iscrpnim hronološkim pregledom istorije garde, upotpunjenim detaljima iz svakodnevnog pukovskog života i anegdotama o gardistima koje su istorijski događaji ovenčali slavom, autori su nam predstavili Srpsku gardu pre svega kao autentičan izraz srpske monarhističke tradicije i pouzdanog nosioca vojnih i moralnih vrednosti srpske države. Gardijske jedinice oduvek su osnovni stub odbrane vlasti i vladajućeg poretka. Tokom vekova, lična, telesna straža vladaoca predstavljala je najodaniji deo i poslednju zaštitu suverena. Pripadnici garde biraju se veoma pažljivo jer se od njih očekuje da budu kadri da izvršavaju najodgovornije zadatke i suočavaju se s najvećim opasnostima.