Почетна / Свет / Зашто будућност припада Азији?

Зашто будућност припада Азији?

Док се Запад борио и побеђивао у Хладном рату, Азија је почела да га сустиже. Током претходне четири деценије Азијци су стекли највећи удео у укупном глобалном расту, а западњаци, посебно индустријски радници, најмањи, што је било последица све већег пресељења производње у Азију. Милијарде Азијаца који су одрасли током последње две деценије искусили су политичку стабилност, брзо повећање просперитета и све већи национални понос. Свет који они познају није свет у којем доминира Запад већ свет азијског успона

Прошлонедељно, готово непримећено гостовање Парага Кане, „вундеркинда спољне политике“ („Њујорк тајмс“) у Центру за међународну сарадњу и одрживи развој у Београду учврстило је аутора ових редова у сада већ старом уверењу: да је Азију немогуће прецизно измерити западним аршинима.

АКУМУЛИРАНО НЕПОЗНАВАЊЕ ИСТОКА Европљани су, као уосталом и Американци, склони да азијским друштвима и политичким системима, пре свих Кини која је ововековна парадигма азијског узлета, јавно броје демократска зрнца, мере људска права и критикују медијске слободе, не марећи превише за природу азијског погледа на свет, дубину устројства тамошњих друштава и вишемиленијумску историјску традицију. Вероватно највећи светски синолог Жак Жерне својевремено је написао да су западњаци, досељавани у Кину након плејаде изврсних језуитских научника у 18. веку, слабо или нимало разумевали тамошњу културу и прилике (читај: Азију), што се, на неки начин, одржало до данас.
Овај став поткрепљује и Кана, наводећи да је потребно превазићи деценије акумулираног и смишљено одржаваног непознавања Азије да би се свет сагледао из азијског угла.
„Дошло је време да кретања у Азији размотримо изнутра. Историја и реалност азијских народа не би требало да се квалификују, нити је потребно да се ико због њих извињава. Западњаци би требало макар накратко да се ставе у непријатан положај и да замисле како то изгледа када приближно пет милијарди Азијаца не води рачуна о њиховом мишљењу, те стога они, западњаци, морају да им доказују да јесу важни, а не супротно“, пише у Каниној књизи „Будућност припада Азији“.
Београдско предавање Парага Кане и представљање његове књиге „Будућност припада Азији“ (ЦИРСД, Београд, 2019) било је исцељујуће зато што је у тематском средишту имало Азију каква јесте, уместо Азије каква би требало да буде.

ТРЖИШТА РАЗВОЈА У чему се огледа суштинска разлика светова који су се током последњих четрдесетак година формирали у Азији и класичног Запада, каквог познајемо с краја 20. века?
„Како се Азија постепено развијала из економије засноване на односима у економију засновану на правилима и институцијама, власти ће тржишта и даље подстицати у правцу развоја земаља. Разлог за то је чињеница да Азијци већином сматрају да тржишта треба да буду подређена општем друштвеном благостању, а не да постоје као циљеви сами по себи“, наводи Прага, додајући да су Азијци деведесетих година прошлог века научили да буду опрезни у односу на дерегулисани финансијски капитализам на англо-амерички начин.
„Уместо тога, они се залажу за мишљење у складу с којим фискална прерасподела подстиче правичан раст, за разлику од ортодоксног капиталистичког става да раст сам по себи доводи до прерасподеле“, наводи Кана.

ШТА СЕ ТАЧНО РАЂА У АЗИЈИ? „Када се крајем овог века буде бацио поглед уназад, као година постављања камена темељца светског поретка који предводи Азија означиће се 2017. У мају те године се 68 земаља, представница две трећине светског становништва, на које отпада половина светског БДП-а, окупило у Пекингу на првом самиту посвећеном Иницијативи ’Појас и пут’. Овај скуп азијских, европских и афричких лидера симболично је представљао покретање највећег координираног плана инфраструктурних инвестиција у историји човечанства“, наводи Кана.
Он сматра да азијске земље убрзано граде сопствена дипломатска тела која ће, како каже, координирати и контролисати послове у вези с трговином, инфраструктуром и токовима капитала, као што ће њима и управљати.
„Азијска инфраструктурна инвестициона банка има готово 90 чланица, док Регионално свеобухватно економско партнерство постаје највеће светско подручје слободне трговине и по обиму и по БДП-у“, истиче Кана.
„Док се Запад борио и побеђивао у Хладном рату, Азија је почела да га сустиже. Током претходне четири деценије, Азијци су стекли највећи удео у укупном глобалном расту, а западњаци, посебно индустријски радници, најмањи, што је било последица све већег пресељења производње у Азију. Милијарде Азијаца који су одрасли током последње две деценије искусили су политичку стабилност, брзо повећање просперитета и све већи национални понос. Свет који они познају није свет у којем доминира Запад већ свет азијског успона.“
Ова чињеница је, по Кани, довела до нове регионалне самосвести азијских народа, баш као што је 1993. године написао јапански новинар Јоићи Фунабаши, самосвести која није усредсређена на прошлост и антиколонијализам већ проактивно реагује на амерички тријумфализам повезан са завршетком Хладног рата и на јединствено европско тржиште.
„Исти елементи, наиме, индустријски капитализам, унутрашња стабилност и трагање за глобалним тржиштима, који су подстакли империјални успон Европе, као и уздизање САД до статуса суперсиле, сада конвергирају Азији. За само неколико година Кина је од САД преузела место највеће светске економије (према паритету куповне моћи) и трговинске силе, док је Индија постала земља која бележи најбржи раст у свету. Највеће азијске силе очувале су стабилност међусобних односа упркос историјским тензијама. Оне су формирале заједничке институције као што су Азијска развојна банка, Регионални форум АСЕАН-а, Источноазијска заједница, Регионално свеобухватно економско партнерство и Азијска инфраструктурна инвестициона банка. Те институције олакшавају проток добара, услуга, капитала и људи широм региона, а преко њих ће трилиони долара бити усмеравани у финансирање прекограничних трговинских коридора. Двадесет пет година после победе у Хладном рату и успостављања азијског поретка, САД су искључене из готово свих тих тела“, истиче Кана.

Параг Кана

МЕРИТОКРАТИЈА УНАПРЕЂУЈЕ КВАЛИТЕТНЕ ЉУДЕ Кана у својој књизи констатује да би Макса Вебера данас озбиљно забринуло стање федералних служби у САД, чији квалитет опада, и да растурање некада цењене државне службе много кошта Запад.
„Од државних чиновника (на Западу) више се не тражи, а и не подстичу се, да уче на туђим искуствима. Институционално памћење, акумулација претходних знања, бледи како стручњаци одлазе у пензију, док политичари не обраћају пажњу на претходна искуства нити се консултују са људима који су с њима лично упознати“, наводи Кана који тврди да се до проналажења и остварења најбољих идеја долази у меритократским системима.
„Суштина меритократије није само у интелектуалним постигнућима већ и у материјалном искуству. Она унапређује квалитетне људе у окружењу, уместо да их заобилази и да се опредељује за политичка именовања. Меритократија ублажава револуционарне захтеве због осећања да се виши друштвени статус и лидерски положаји нуде свима на основу квалификација и вредног рада“, каже Кана.
Другим речима, за разлику од Била Клинтона или Доналда Трампа, који је још сликовитији пример, Си Ђинпинг је, као азијска парадигма председника, морао да прође све бирократске лествице кинеског државног апарата.
„Производња низа квалификованих лидера захтева чврсто опредељење за јавно образовање. На пример, актуелни председник сингапурске владе по занимању је компјутерски стручњак, док обављање дужности министра образовања у једном мандату представља важан степеник ка вишим положајима“, објашњава Кана.

КАКО С АМЕРИКАНЦИМА? „Уколико данас у САД постоји ишта што Азијци желе да копирају, то није вашингтонска политика већ прича о управљању иновацијама у Силицијумској долини“, опажа Кана.
„Комбинација дерегулације, деиндустријализације, финансијализације и политизације разорила је америчко друштвено ткиво“, наводи Кана. „Године 2014. Галупова анкета није само установила да је већина Американаца незадовољна својом владом већ и да је 65 одсто њих изгубило веру у систем управљања.“
„Самозадовољство с којим многи западни политичари и даље гледају на свет није јасно миленијалцима, које не прожима све слабији дух тријумфализма због победе у Хладном рату. Обични грађани свих година изгубили су поверење у институције, без обзира на то шта је у питању – Бела кућа, Конгрес, политичке партије, Врховни суд, велике корпорације или црква. Они с правом верују да је амерички систем напукао“, наводи Кана.
У својој, више него занимљивој књизи Кана пише да је глобализација створила глобално друштво, али цитира проф. Овена Флангана са Универзитета Дјук да је последњих векова неисправан морални компас проистекао из ставова групе која је најмање репрезентативна, то јест групе индустријски развијених, богатих, демократских земаља са образованим становништвом. С друге стране, наводи Кана, према мишљењу социјалног психолога Ричарда Низбета, когнитивни процес Азијаца, посебно оних са истока Азије, веома је карактеристичан, имајући у виду да не истичу оштру разлику између субјекта и контекста.
Источњачка филозофија, наиме, залаже се за јединство сопства и другог, човека и природе, док западњачка истиче разлике међу њима и у центар поставља појединца, пре него породицу и заједницу.
Осим ових, есенцијалних друштвених разлика, Кана наводи и чињеницу да Азијци теже високом степену аутархије коју Американци већ уживају.
„Продаја америчког оружја Саудијској Арабији, Индији и Јапану се повећала, али азијски расходи за одбрану мотивисани су или жељом да истисну САД из региона (Кина) или да смање зависност од њих (Јужна Кореја и други). Азијци улажу велике напоре у повећање приступа енергетским залихама са Арктика, из Русије, централне Азије и Африке, али и у улагања у сопствене алтернативне и обновљиве изворе енергије“, истиче Кана.

КАКО С РУСИМА? „Отпутујте у Москву или друге велике градове као што су Казањ и Новосибирск и приметићете комплексно друштво које не изгледа као хокејашки тим те земље“, наводи Кана.
Кана сматра да су Русија и Турска, земље чија је европска политичка оријентација била важнија од њихових географских карактеристика, данас прихватиле улогу моста у азијском систему. Кана опажа и да три деценије након Хладног рата западни аналитичари ламентирају над тиме што Русија одбацује поредак заснован на западним правилима.
„Упркос томе што је укупна трговинска размена Русије с Европом и даље већа него са Азијом, ова друга много брже расте. Кина је недавно преузела прво место од Немачке, која је доскора била највећи руски трговински партнер“, наводи Кана.
„Да би омогућиле несметану трговину широм бившег СССР-а, Русија и Кина координирано улажу напоре у вези с кинеском Иницијативом ’Појас и пут’, односно руском Евроазијском економском унијом. Бивше совјетске републике Белорусија и Казахстан биле су знатно мање одушевљене руским предлозима о оснивању царинске уније све док тај пројекат није постао мање питање руске хегемоније, а више могућност наплате такси за транзит кинеске робе у Европу“, каже Кана.
„Несумњиво је да многи Руси, посебно словенско становништво концентрисано ближе срцу Европе, и даље гледа на Запад као на своје психолошко упориште. Руска елита данас држи свој новац у Европи, шаље децу на школовање на Запад, купују европске пасоше у земљама у којима је то могуће, рецимо, на Кипру или Малти, и проводи одморе на Ривијери и у Алпима. Упркос томе што им Европа можда никада неће одобрити безвизно путовање, они осећају да припадају Европи. Све ово Русе ипак не чини Европљанима, већ етнички европским народом у једној све више азијској држави“, тврди Кана.
„Климатске промене додатно ће убрзати азијанизацију Русије. Глобалне температуре брже расту на високим географским ширинама, што значи да би две највеће земље на свету – Канада и Русија – до 2040. године могле да имају климу сличној оној у САД. Током последње деценије у Русији су се удвостручили приноси пшенице, док се извоз житарица утростручио. Русија је 2017. први пут извезла више житарица него САД и Европска унија заједно“, наводи Кана.

ПОЧЕТНЕ ФАЗЕ АЗИЈАНИЗАЦИЈЕ Кана подсећа да нам се ново поглавље светске историје исписује пред очима и да у њему главну улогу имају азијска и западна цивилизација.
„Западњаци данас радије користе израз светски поредак заснован на правилима, док Азијцима више одговара кинески израз заједница заједничких судбина“, наводи Кана.
Током београдског предавања Кана је истакао да азијске земље, упркос споровима и ратовима које су водила у прошлости, данас ипак не зазиру једна од друге у мери у којој би то Западу или САД одговарало.
„Иако постоји много сценарија у погледу могућности избијања сукоба у Азији, на том континенту је последњих деценија ипак сачувана стабилност. Три велике азијске силе – Кина, Индија и Јапан – имају јаке лидере с дугорочним мандатима. То су националистичке земље које улажу огромна средства у војне сврхе и директно се сукобљавају на копну и мору. Оне су, међутим, спречиле ескалацију неспоразума из прошлости да не би дошле до тачке после које нема повратка“, констатује у својој књизи Параг Кана, напомињући да азијски приступ интеграцијама укључује промовисање сличности и одлагање опасних питања.
„Азија је највећа снага која данас преобликује светски поредак. Она успоставља азиоцентрични трговински и дипломатски систем преко Индијског океана до Африке, преусмерава економију и стратегију САД и Европе и повећава привлачност азијских политичких и друштвених норми широм света“, каже Кана.
У исто време, он истиче важност саме азијске мултиполарности.
„Јапан је својевремено био најмоћнија земља у Азији. Данас је најмоћнија земља Кина. Индија има млађе становништво и убрзо ће бити многољуднија од Кине. Русија и Иран демонстрирају снагу… Азијски систем никада није био истовремено и азијски блок. Управо супротно, током највећег дела историје у многим азијским подрегионима постојале су стабилност и флуидност, а не хијерархија. Стога униполарност с Кином на челу неће настати – ни у свету ни у Азији“, тврди Кана.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *