Zašto budućnost pripada Aziji?

Dok se Zapad borio i pobeđivao u Hladnom ratu, Azija je počela da ga sustiže. Tokom prethodne četiri decenije Azijci su stekli najveći udeo u ukupnom globalnom rastu, a zapadnjaci, posebno industrijski radnici, najmanji, što je bilo posledica sve većeg preseljenja proizvodnje u Aziju. Milijarde Azijaca koji su odrasli tokom poslednje dve decenije iskusili su političku stabilnost, brzo povećanje prosperiteta i sve veći nacionalni ponos. Svet koji oni poznaju nije svet u kojem dominira Zapad već svet azijskog uspona

Prošlonedeljno, gotovo neprimećeno gostovanje Paraga Kane, „vunderkinda spoljne politike“ („Njujork tajms“) u Centru za međunarodnu saradnju i održivi razvoj u Beogradu učvrstilo je autora ovih redova u sada već starom uverenju: da je Aziju nemoguće precizno izmeriti zapadnim aršinima.

AKUMULIRANO NEPOZNAVANJE ISTOKA Evropljani su, kao uostalom i Amerikanci, skloni da azijskim društvima i političkim sistemima, pre svih Kini koja je ovovekovna paradigma azijskog uzleta, javno broje demokratska zrnca, mere ljudska prava i kritikuju medijske slobode, ne mareći previše za prirodu azijskog pogleda na svet, dubinu ustrojstva tamošnjih društava i višemilenijumsku istorijsku tradiciju. Verovatno najveći svetski sinolog Žak Žerne svojevremeno je napisao da su zapadnjaci, doseljavani u Kinu nakon plejade izvrsnih jezuitskih naučnika u 18. veku, slabo ili nimalo razumevali tamošnju kulturu i prilike (čitaj: Aziju), što se, na neki način, održalo do danas.
Ovaj stav potkrepljuje i Kana, navodeći da je potrebno prevazići decenije akumuliranog i smišljeno održavanog nepoznavanja Azije da bi se svet sagledao iz azijskog ugla.
„Došlo je vreme da kretanja u Aziji razmotrimo iznutra. Istorija i realnost azijskih naroda ne bi trebalo da se kvalifikuju, niti je potrebno da se iko zbog njih izvinjava. Zapadnjaci bi trebalo makar nakratko da se stave u neprijatan položaj i da zamisle kako to izgleda kada približno pet milijardi Azijaca ne vodi računa o njihovom mišljenju, te stoga oni, zapadnjaci, moraju da im dokazuju da jesu važni, a ne suprotno“, piše u Kaninoj knjizi „Budućnost pripada Aziji“.
Beogradsko predavanje Paraga Kane i predstavljanje njegove knjige „Budućnost pripada Aziji“ (CIRSD, Beograd, 2019) bilo je isceljujuće zato što je u tematskom središtu imalo Aziju kakva jeste, umesto Azije kakva bi trebalo da bude.

TRŽIŠTA RAZVOJA U čemu se ogleda suštinska razlika svetova koji su se tokom poslednjih četrdesetak godina formirali u Aziji i klasičnog Zapada, kakvog poznajemo s kraja 20. veka?
„Kako se Azija postepeno razvijala iz ekonomije zasnovane na odnosima u ekonomiju zasnovanu na pravilima i institucijama, vlasti će tržišta i dalje podsticati u pravcu razvoja zemalja. Razlog za to je činjenica da Azijci većinom smatraju da tržišta treba da budu podređena opštem društvenom blagostanju, a ne da postoje kao ciljevi sami po sebi“, navodi Praga, dodajući da su Azijci devedesetih godina prošlog veka naučili da budu oprezni u odnosu na deregulisani finansijski kapitalizam na anglo-američki način.
„Umesto toga, oni se zalažu za mišljenje u skladu s kojim fiskalna preraspodela podstiče pravičan rast, za razliku od ortodoksnog kapitalističkog stava da rast sam po sebi dovodi do preraspodele“, navodi Kana.

ŠTA SE TAČNO RAĐA U AZIJI? „Kada se krajem ovog veka bude bacio pogled unazad, kao godina postavljanja kamena temeljca svetskog poretka koji predvodi Azija označiće se 2017. U maju te godine se 68 zemalja, predstavnica dve trećine svetskog stanovništva, na koje otpada polovina svetskog BDP-a, okupilo u Pekingu na prvom samitu posvećenom Inicijativi ’Pojas i put’. Ovaj skup azijskih, evropskih i afričkih lidera simbolično je predstavljao pokretanje najvećeg koordiniranog plana infrastrukturnih investicija u istoriji čovečanstva“, navodi Kana.
On smatra da azijske zemlje ubrzano grade sopstvena diplomatska tela koja će, kako kaže, koordinirati i kontrolisati poslove u vezi s trgovinom, infrastrukturom i tokovima kapitala, kao što će njima i upravljati.
„Azijska infrastrukturna investiciona banka ima gotovo 90 članica, dok Regionalno sveobuhvatno ekonomsko partnerstvo postaje najveće svetsko područje slobodne trgovine i po obimu i po BDP-u“, ističe Kana.
„Dok se Zapad borio i pobeđivao u Hladnom ratu, Azija je počela da ga sustiže. Tokom prethodne četiri decenije, Azijci su stekli najveći udeo u ukupnom globalnom rastu, a zapadnjaci, posebno industrijski radnici, najmanji, što je bilo posledica sve većeg preseljenja proizvodnje u Aziju. Milijarde Azijaca koji su odrasli tokom poslednje dve decenije iskusili su političku stabilnost, brzo povećanje prosperiteta i sve veći nacionalni ponos. Svet koji oni poznaju nije svet u kojem dominira Zapad već svet azijskog uspona.“
Ova činjenica je, po Kani, dovela do nove regionalne samosvesti azijskih naroda, baš kao što je 1993. godine napisao japanski novinar Joići Funabaši, samosvesti koja nije usredsređena na prošlost i antikolonijalizam već proaktivno reaguje na američki trijumfalizam povezan sa završetkom Hladnog rata i na jedinstveno evropsko tržište.
„Isti elementi, naime, industrijski kapitalizam, unutrašnja stabilnost i traganje za globalnim tržištima, koji su podstakli imperijalni uspon Evrope, kao i uzdizanje SAD do statusa supersile, sada konvergiraju Aziji. Za samo nekoliko godina Kina je od SAD preuzela mesto najveće svetske ekonomije (prema paritetu kupovne moći) i trgovinske sile, dok je Indija postala zemlja koja beleži najbrži rast u svetu. Najveće azijske sile očuvale su stabilnost međusobnih odnosa uprkos istorijskim tenzijama. One su formirale zajedničke institucije kao što su Azijska razvojna banka, Regionalni forum ASEAN-a, Istočnoazijska zajednica, Regionalno sveobuhvatno ekonomsko partnerstvo i Azijska infrastrukturna investiciona banka. Te institucije olakšavaju protok dobara, usluga, kapitala i ljudi širom regiona, a preko njih će trilioni dolara biti usmeravani u finansiranje prekograničnih trgovinskih koridora. Dvadeset pet godina posle pobede u Hladnom ratu i uspostavljanja azijskog poretka, SAD su isključene iz gotovo svih tih tela“, ističe Kana.

MERITOKRATIJA UNAPREĐUJE KVALITETNE LJUDE Kana u svojoj knjizi konstatuje da bi Maksa Vebera danas ozbiljno zabrinulo stanje federalnih službi u SAD, čiji kvalitet opada, i da rasturanje nekada cenjene državne službe mnogo košta Zapad.
„Od državnih činovnika (na Zapadu) više se ne traži, a i ne podstiču se, da uče na tuđim iskustvima. Institucionalno pamćenje, akumulacija prethodnih znanja, bledi kako stručnjaci odlaze u penziju, dok političari ne obraćaju pažnju na prethodna iskustva niti se konsultuju sa ljudima koji su s njima lično upoznati“, navodi Kana koji tvrdi da se do pronalaženja i ostvarenja najboljih ideja dolazi u meritokratskim sistemima.
„Suština meritokratije nije samo u intelektualnim postignućima već i u materijalnom iskustvu. Ona unapređuje kvalitetne ljude u okruženju, umesto da ih zaobilazi i da se opredeljuje za politička imenovanja. Meritokratija ublažava revolucionarne zahteve zbog osećanja da se viši društveni status i liderski položaji nude svima na osnovu kvalifikacija i vrednog rada“, kaže Kana.
Drugim rečima, za razliku od Bila Klintona ili Donalda Trampa, koji je još slikovitiji primer, Si Đinping je, kao azijska paradigma predsednika, morao da prođe sve birokratske lestvice kineskog državnog aparata.
„Proizvodnja niza kvalifikovanih lidera zahteva čvrsto opredeljenje za javno obrazovanje. Na primer, aktuelni predsednik singapurske vlade po zanimanju je kompjuterski stručnjak, dok obavljanje dužnosti ministra obrazovanja u jednom mandatu predstavlja važan stepenik ka višim položajima“, objašnjava Kana.

KAKO S AMERIKANCIMA? „Ukoliko danas u SAD postoji išta što Azijci žele da kopiraju, to nije vašingtonska politika već priča o upravljanju inovacijama u Silicijumskoj dolini“, opaža Kana.
„Kombinacija deregulacije, deindustrijalizacije, finansijalizacije i politizacije razorila je američko društveno tkivo“, navodi Kana. „Godine 2014. Galupova anketa nije samo ustanovila da je većina Amerikanaca nezadovoljna svojom vladom već i da je 65 odsto njih izgubilo veru u sistem upravljanja.“
„Samozadovoljstvo s kojim mnogi zapadni političari i dalje gledaju na svet nije jasno milenijalcima, koje ne prožima sve slabiji duh trijumfalizma zbog pobede u Hladnom ratu. Obični građani svih godina izgubili su poverenje u institucije, bez obzira na to šta je u pitanju – Bela kuća, Kongres, političke partije, Vrhovni sud, velike korporacije ili crkva. Oni s pravom veruju da je američki sistem napukao“, navodi Kana.
U svojoj, više nego zanimljivoj knjizi Kana piše da je globalizacija stvorila globalno društvo, ali citira prof. Ovena Flangana sa Univerziteta Djuk da je poslednjih vekova neispravan moralni kompas proistekao iz stavova grupe koja je najmanje reprezentativna, to jest grupe industrijski razvijenih, bogatih, demokratskih zemalja sa obrazovanim stanovništvom. S druge strane, navodi Kana, prema mišljenju socijalnog psihologa Ričarda Nizbeta, kognitivni proces Azijaca, posebno onih sa istoka Azije, veoma je karakterističan, imajući u vidu da ne ističu oštru razliku između subjekta i konteksta.
Istočnjačka filozofija, naime, zalaže se za jedinstvo sopstva i drugog, čoveka i prirode, dok zapadnjačka ističe razlike među njima i u centar postavlja pojedinca, pre nego porodicu i zajednicu.
Osim ovih, esencijalnih društvenih razlika, Kana navodi i činjenicu da Azijci teže visokom stepenu autarhije koju Amerikanci već uživaju.
„Prodaja američkog oružja Saudijskoj Arabiji, Indiji i Japanu se povećala, ali azijski rashodi za odbranu motivisani su ili željom da istisnu SAD iz regiona (Kina) ili da smanje zavisnost od njih (Južna Koreja i drugi). Azijci ulažu velike napore u povećanje pristupa energetskim zalihama sa Arktika, iz Rusije, centralne Azije i Afrike, ali i u ulaganja u sopstvene alternativne i obnovljive izvore energije“, ističe Kana.

KAKO S RUSIMA? „Otputujte u Moskvu ili druge velike gradove kao što su Kazanj i Novosibirsk i primetićete kompleksno društvo koje ne izgleda kao hokejaški tim te zemlje“, navodi Kana.
Kana smatra da su Rusija i Turska, zemlje čija je evropska politička orijentacija bila važnija od njihovih geografskih karakteristika, danas prihvatile ulogu mosta u azijskom sistemu. Kana opaža i da tri decenije nakon Hladnog rata zapadni analitičari lamentiraju nad time što Rusija odbacuje poredak zasnovan na zapadnim pravilima.
„Uprkos tome što je ukupna trgovinska razmena Rusije s Evropom i dalje veća nego sa Azijom, ova druga mnogo brže raste. Kina je nedavno preuzela prvo mesto od Nemačke, koja je doskora bila najveći ruski trgovinski partner“, navodi Kana.
„Da bi omogućile nesmetanu trgovinu širom bivšeg SSSR-a, Rusija i Kina koordinirano ulažu napore u vezi s kineskom Inicijativom ’Pojas i put’, odnosno ruskom Evroazijskom ekonomskom unijom. Bivše sovjetske republike Belorusija i Kazahstan bile su znatno manje oduševljene ruskim predlozima o osnivanju carinske unije sve dok taj projekat nije postao manje pitanje ruske hegemonije, a više mogućnost naplate taksi za tranzit kineske robe u Evropu“, kaže Kana.
„Nesumnjivo je da mnogi Rusi, posebno slovensko stanovništvo koncentrisano bliže srcu Evrope, i dalje gleda na Zapad kao na svoje psihološko uporište. Ruska elita danas drži svoj novac u Evropi, šalje decu na školovanje na Zapad, kupuju evropske pasoše u zemljama u kojima je to moguće, recimo, na Kipru ili Malti, i provodi odmore na Rivijeri i u Alpima. Uprkos tome što im Evropa možda nikada neće odobriti bezvizno putovanje, oni osećaju da pripadaju Evropi. Sve ovo Ruse ipak ne čini Evropljanima, već etnički evropskim narodom u jednoj sve više azijskoj državi“, tvrdi Kana.
„Klimatske promene dodatno će ubrzati azijanizaciju Rusije. Globalne temperature brže rastu na visokim geografskim širinama, što znači da bi dve najveće zemlje na svetu – Kanada i Rusija – do 2040. godine mogle da imaju klimu sličnoj onoj u SAD. Tokom poslednje decenije u Rusiji su se udvostručili prinosi pšenice, dok se izvoz žitarica utrostručio. Rusija je 2017. prvi put izvezla više žitarica nego SAD i Evropska unija zajedno“, navodi Kana.

POČETNE FAZE AZIJANIZACIJE Kana podseća da nam se novo poglavlje svetske istorije ispisuje pred očima i da u njemu glavnu ulogu imaju azijska i zapadna civilizacija.
„Zapadnjaci danas radije koriste izraz svetski poredak zasnovan na pravilima, dok Azijcima više odgovara kineski izraz zajednica zajedničkih sudbina“, navodi Kana.
Tokom beogradskog predavanja Kana je istakao da azijske zemlje, uprkos sporovima i ratovima koje su vodila u prošlosti, danas ipak ne zaziru jedna od druge u meri u kojoj bi to Zapadu ili SAD odgovaralo.
„Iako postoji mnogo scenarija u pogledu mogućnosti izbijanja sukoba u Aziji, na tom kontinentu je poslednjih decenija ipak sačuvana stabilnost. Tri velike azijske sile – Kina, Indija i Japan – imaju jake lidere s dugoročnim mandatima. To su nacionalističke zemlje koje ulažu ogromna sredstva u vojne svrhe i direktno se sukobljavaju na kopnu i moru. One su, međutim, sprečile eskalaciju nesporazuma iz prošlosti da ne bi došle do tačke posle koje nema povratka“, konstatuje u svojoj knjizi Parag Kana, napominjući da azijski pristup integracijama uključuje promovisanje sličnosti i odlaganje opasnih pitanja.
„Azija je najveća snaga koja danas preoblikuje svetski poredak. Ona uspostavlja aziocentrični trgovinski i diplomatski sistem preko Indijskog okeana do Afrike, preusmerava ekonomiju i strategiju SAD i Evrope i povećava privlačnost azijskih političkih i društvenih normi širom sveta“, kaže Kana.
U isto vreme, on ističe važnost same azijske multipolarnosti.
„Japan je svojevremeno bio najmoćnija zemlja u Aziji. Danas je najmoćnija zemlja Kina. Indija ima mlađe stanovništvo i ubrzo će biti mnogoljudnija od Kine. Rusija i Iran demonstriraju snagu… Azijski sistem nikada nije bio istovremeno i azijski blok. Upravo suprotno, tokom najvećeg dela istorije u mnogim azijskim podregionima postojale su stabilnost i fluidnost, a ne hijerarhija. Stoga unipolarnost s Kinom na čelu neće nastati – ni u svetu ni u Aziji“, tvrdi Kana.