Почетна / Свет / ИЗРАЕЛСКА ВЕЗА?

ИЗРАЕЛСКА ВЕЗА?

ПОЗАДИНА СЛУЧАЈА ЕПСТАЈН

Пошто је Џефри Епстајн под недовољно разјашњеним околностима окончао живот, вероватно никада нећемо сазнати ни који су људи и у којој мери били укључени у његове одвратне работе, ни какве је то последице имало не само по жртве него, како ствари стоје, и по читав свет

Да ли је вероватно да се особа попут милијардера Џефрија Епстајна убије? Јесте. Епстајн је свакако био облик људског живота достојан презира а чији се читав свет срушио и којем је остало врло мало лепог и позитивног за шта би живео. Будућност му није била светла и да је поживео, она би се највероватније састојала из труљења у затворској ћелији. Не би било изненађујуће да неко ко би се нашао у његовој позицији кукавички за излаз изабере самоубиство. С друге стране, здрав разум указује да у овом самоубиству и објашњењима тог чина нешто не мирише како треба, а зна се да риба смрди од главе.
У целој афери најједноставнији одговор је питање мотива. Смрт овог човека могли су да пожеле бројни људи који спадају у најмоћније и најбогатије на планети, посебно ако се узме у обзир могућност (коју је у више наврата изнело више извора) да је Епстајн био спреман на постизање некаквог компромиса с правосуђем око сведочења против својих богатих и моћних пријатеља којима би оптужбе за сексуално искоришћавање малолетних особа биле најмањи проблем у односу на све оно што је, како се чини, Епстајн могао о њима рећи. Сада никаквог сведочења неће бити.

ИЗБЕГАВАЊЕ ИСТРАГЕ Питање да ли је Џефри Епстајн починио самоубиство, или је убијен свакако је у Америци, али и шире, једно од најважнијих у овом тренутку, али правосуђе и медији главног тока га избегавају лаконски прихватајући тезу о самоубиству. Уместо да и једни и други прате стазу на коју их упућују докази, изгледа да се огромни напори улажу да се ова прича маргинализује и да се све назнаке које би указивале да је његова смрт било шта друго до самоубиство гурају у страну. Наравно, праћење ових доказа могло би на крају довести до решења које се већ сада нуди, да се Епстајн убио, али можда би одвело и другде.
Њујоршки судски патолози саопштили су 16. августа да је Епстајн без сумње починио самоубиство обесивши се 10. августа у својој затворској ћелији, где се налазио чекајући суђење због завере за секс трафикинг и подвођења малолетника на бројним његовим имањима у периоду од 2002. до 2005. године. Патолози су до закључка да се Епстајн обесио дошли на основу аутопсије која је указала на прелом више вратних костију, што је карактеристично за случајеве вешања, али и дављења, на шта указује чак и „Вашингтон пост“. Власти тврде да је постељина била везана за оквир кревета и да се Епстајн или бацио с њега, или је измакао ноге. Вероватнија им је прва теорија, јер би снажан пад с кревета веродостојније објаснио прелом његове подјезичне кости, што је повреда која се лакше добија дављењем, него вешањем.
Како резултати аутопсије могу указивати и на убиство, и на самоубиство, у овом случају много су речитије и интригантније неке друге околности овог „самоубиства“. Прво питање је како је Епстајн успео да се убије у затвору посебно осмишљеном да самоубиство учини немогућим. Према сведочењу једног бившег затвореника за „Њујорк пост“, „који је у тим ћелијама провео много времена“, то је „просто немогуће“. „Висина од пода до плафона износи између 2,4 и 2,7 метара, а немогуће је за плафон везати било шта. Друго, постељина је попут папира, недовољно чврста. Он је био тежак 90 килограма, постељина никада не би издржала“, изјавио је он. Друго важно питање је зашто је Џефри Епстајн скинут с посебних мера надзора које су уведене после првог инцидента у којем му је живот био угрожен а који је, такође, класификован као покушај самоубиства. Епстајн је 23. јула, по извештају „Си-Ен-Ена“, пронађен склупчан на поду своје ћелије с модрицама на врату. По истом извору, није било јасно да ли су повреде биле последица самоповређивања или напада. Сам Епстајн је рекао властима да је био пребијен и називан „сексуалним предатором“. Проблематично је и зашто су стражари задужени за његову безбедност прекршили затворска правила и нису га обилазили на сваких 30 минута као што би морали. Зашто је Епстајн остављен без цимера када је по правилима морао да га има? Према писању „Вашингтон поста“, „особа која је делила ћелију са Епстајном пребачена је у петак (дан пре инцидента) и – из разлога који су предмет истраге – он није добио новог“.
По сведочењима из затвора, Епстајн је у периоду пре смрти био добро расположен и није деловао суицидално. „Дејли мејл“ је пренео речи једног „затворског инсајдера“ који је видео Епстајна у више наврата – рекао је да је био „ведрог духа“, да „није било назнака да би могао покушати да себи одузме живот“ и да је „коначно почео да се привикава на затвор“. Епстајн је, с друге стране, како пише „Мирор“, затворским властима и другим затвореницима износио страховања –„неко покушава да га убије“. Иако све наведено не доказује ван сваке разумне сумње да Епстајн није извршио самоубиство него да је убијен, ипак даје озбиљан повод да се јавност, али и истражитељи, озбиљније запитају и размотре све могућности, а не да само лаконски закључе да се ради о самоубиству. „Просто је невероватно како су овако важног сведока пустили да умре у затвору. Затворски чувари нису, колико знамо, обављали дужност. Камере нису радиле. Укинут му је надзор за самоубиство и тако даље. Запањујуће је колико је ствари које, када се саберу, стварају сумњу да се ради о самоубиству“, оценио је бивши оперативац ЦИА и узбуњивач Кевин Шип. „Епстајн је покушао ’самоубиство’ и његов цимер – четвороструки убица – каже да ништа није видео, ни чуо јер је имао слушалице на ушима. Министар правде Вилијам Бар је био задужен за безбедност Џефрија Епстајна. Требало је да обезбеди цео континент америчких шерифа да чувају овако значајног сведока, а није било ниједног. Зашто?“, упитао је он, додајући: „Важан сведок који је био повезан са високопозиционираним људима политике и финансија остављен је да умре сам у затвору, и ја мислим да је убијен.“

МОСАДОВА ИГРА Новинарка Џенифер Мацуи указала је на сличности случаја Џефрија Епстајна са случајем британског медијског тајкуна Роберта Максвела, али и на њихову повезаност. Максвел је „сахрањен уз државне почасти у Јерусалиму пошто је ’несрећним случајем’ пао са своје јахте 1991. године. Касније је откривено да је Максвел био агент Мосада који је своју мрежу користио у интересу стране владе која га је ангажовала за шпијуна. Његово таблоидско царство био је пропагандни орган интереса којима је служио. Штавише, стајао је иза успешне акције шпијунске агенције да убаци црва у софтвер намењен државним органима који је Израелцима омогућавао директан приступ широкој мрежи компјутера. У време смрти овај осрамоћени магнат био је под истрагом због пљачке пензионих фондова његових компанија како би покрио губитке остварене лошим пословањем и финансирањем луксузног живота који је делио с другарима високог профила попут Хенрија Кисинџера и Барбаре Волтерс“, навела је она. „Попут свог претходника, Епстајн је имао финансијски улог у ’стартапу’ (који је предводио бивши израелски министар одбране и каснији премијер Ехуд Барак) повезаним са израелском одбрамбеном индустријом. Епстајн је, као Максвел, постављао основе за израелске обавештајне активности преко својих компанија. Ако се ово докаже, овај плејбој-филантроп је своје пријатеље високог профила навлачио у злочин који је у оквиру правне дефиниције издаје“, додала је. „Да ли је систем за надзор постављен уздуж и попреко Епстајнових имања био само алатка за воајеризам, или их је користио за снимање моралног суноврата својих пријатеља у циљу остваривања сопствених интереса“, упитала је она указујући на „његову повезаност са израелском војном индустријом“.
Да ли је Епстајн починио исту грешку као и Максвел, који је од израелских „партнера“ затражио скоро пола милијарде долара „зајма“ верујући да толико вреди прљавштина коју поседује? Епстајн је, такође, можда пробао да богату збирку компромитујућег материјала у свом поседу искористи у своју корист, што је довело до истих фаталних последица. И Максвел и Епстајн су некако успели да у смрт оду на врло чудан начин.
Нису, међутим, метеорски успон и исти такав пад, везе са мање и више тајним израелским структурама и интересима једино што повезује Максвела и Епстајна. Ту је веома важна и улога Гислејн Максвел, Максвелове ћерке и Епстајнове љубавнице, а потом најближег сарадника и пријатеља, за којом америчко правосуђе тренутно трага јер се сумњичи да је имала главну улогу у организовању и спровођењу злочина за које је Епстајн био оптужен. Ван сваке сумње је да је управо она, по смрти оца, свог новог момка Епстајна упознала са израелским оперативцима који су тражили новог плутократу ниског нивоа који би наставио рад свог претходника.
Да је Епстајн до огромних сума новца којим је располагао дошао пре мутним радњама него својом пословном генијалношћу указује његов развојни пут. Како наводи амерички новинар и аналитичар Стив Браун, од 1976. до 1980. Епстајн је радио као трговац мање вредним акцијама за Алена Гринберга и фирму „Бер Стернс“, која је постала симбол америчког финансијског краха 2008. године. Гринберг је био чврсто повезан са Израелом чијим је хуманитарним организацијама давао милионске донације. Од 1981. године Епстајна у своје окриље узима Лес Векснер, који му је био једини клијент и који му је омогућио екстравагантан животни стил. Као и Гринберг, и Векснер је чврсто везан за Израел, а своје везе са Епстајном прекинуо је после првих оптужби против њега везаних за проституцију 2007. године. „Јасно је да свако ко поседује богатство попут Векснера мора да има неког ко управља његовим богатством, што обично чине велике и поштоване финансијске фирме. Због чега би, онда, било ко такав посао дао бившем трговцу акцијама мале вредности попут Епстајна? Посебно пошто је отказ у ’Бер Стернсу’ добио због потенцијално нелегалног инсајдерског трговања. Одговор мора бити да је Епстајна Векснеру препоручио неко битан“, навео је Браун алудирајући на Векснерову, али и Епстајнову блискост с израелским естаблишментом. „Гринберг, Векснер, Бронфман (Едгар, који је с Векснером 1991. године основао произраелску лобистичко-пропагандну компанију ’Мега груп’), Гислејн Максвел, Жан-Лик Бринел (власник манекенске агенције у Тел Авиву који је блиско сарађивао с Епстајном), па чак и Ехуд Барак – овде се види образац. Образац врло снажних веза с Израелом и израелским лобијем. Ово су све ватрене присталице Израела и израелоцентричне агенде и сви су били повезани с Епстајном“, наводи Браун.
С обзиром на ово, поставља се питање да ли су, онда, потпуно неочекиване Трампове одлуке попут пребацивања америчке амбасаде из Тел Авива у Јерусалим, повлачење из нуклеарног споразума с Ираном, давање легитимитета Израелу на Голанској висоравни, или затезање односа с Ираном до границе пуцања и рата плод реалних политичких премишљања и анализа, или дружења с Епстајном. Ово утолико пре што је Трамп на почетку своје кампање јасно и гласно одбацио помоћ и новац израелског лобија и што је тада одбијао да се изјасни о Јерусалиму као израелској престоници. Какве ли су све одлуке брачног пара Клинтон биле повезане са чињеницом да је Бил био један од највиђенијих путника у Епстајновом авиону у јавности прозваном „Лолита експрес“ у правцу егзотичних Епстајнових имања? Колико је то дружење било интензивно доказује и чињеница да је Епстајнова саучесница Гислејн Максвел била позвана чак и на венчање Клинтонове ћерке Челси.
Имајући у виду овакве наводе, могло би се испоставити да су гнусни Епстајнови злочини који се односе на педофилију, сексуално злостављање и подвођење, још његови најмањи преступи. Да су његове акције и дела имали по свет много далекосежније и горе последице. Међутим, већ сада се зна – без обзира на то да ли је био израелски агент или не, да ли је због тога убијен, или се убио – да је у његов огавни педофилски ланац било укључено мноштво веома важних људи на високим положајима. Поред већ поменутих Трампа и Клинтона, ту су и британски принц Ендру, па чак и Кенет Стар, некадашњи главни истражитељ скандала Левински, који је Клинтон политички преживео.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *