IZRAELSKA VEZA?

POZADINA SLUČAJA EPSTAJN

Pošto je Džefri Epstajn pod nedovoljno razjašnjenim okolnostima okončao život, verovatno nikada nećemo saznati ni koji su ljudi i u kojoj meri bili uključeni u njegove odvratne rabote, ni kakve je to posledice imalo ne samo po žrtve nego, kako stvari stoje, i po čitav svet

Da li je verovatno da se osoba poput milijardera Džefrija Epstajna ubije? Jeste. Epstajn je svakako bio oblik ljudskog života dostojan prezira a čiji se čitav svet srušio i kojem je ostalo vrlo malo lepog i pozitivnog za šta bi živeo. Budućnost mu nije bila svetla i da je poživeo, ona bi se najverovatnije sastojala iz truljenja u zatvorskoj ćeliji. Ne bi bilo iznenađujuće da neko ko bi se našao u njegovoj poziciji kukavički za izlaz izabere samoubistvo. S druge strane, zdrav razum ukazuje da u ovom samoubistvu i objašnjenjima tog čina nešto ne miriše kako treba, a zna se da riba smrdi od glave.
U celoj aferi najjednostavniji odgovor je pitanje motiva. Smrt ovog čoveka mogli su da požele brojni ljudi koji spadaju u najmoćnije i najbogatije na planeti, posebno ako se uzme u obzir mogućnost (koju je u više navrata iznelo više izvora) da je Epstajn bio spreman na postizanje nekakvog kompromisa s pravosuđem oko svedočenja protiv svojih bogatih i moćnih prijatelja kojima bi optužbe za seksualno iskorišćavanje maloletnih osoba bile najmanji problem u odnosu na sve ono što je, kako se čini, Epstajn mogao o njima reći. Sada nikakvog svedočenja neće biti.

IZBEGAVANJE ISTRAGE Pitanje da li je Džefri Epstajn počinio samoubistvo, ili je ubijen svakako je u Americi, ali i šire, jedno od najvažnijih u ovom trenutku, ali pravosuđe i mediji glavnog toka ga izbegavaju lakonski prihvatajući tezu o samoubistvu. Umesto da i jedni i drugi prate stazu na koju ih upućuju dokazi, izgleda da se ogromni napori ulažu da se ova priča marginalizuje i da se sve naznake koje bi ukazivale da je njegova smrt bilo šta drugo do samoubistvo guraju u stranu. Naravno, praćenje ovih dokaza moglo bi na kraju dovesti do rešenja koje se već sada nudi, da se Epstajn ubio, ali možda bi odvelo i drugde.
Njujorški sudski patolozi saopštili su 16. avgusta da je Epstajn bez sumnje počinio samoubistvo obesivši se 10. avgusta u svojoj zatvorskoj ćeliji, gde se nalazio čekajući suđenje zbog zavere za seks trafiking i podvođenja maloletnika na brojnim njegovim imanjima u periodu od 2002. do 2005. godine. Patolozi su do zaključka da se Epstajn obesio došli na osnovu autopsije koja je ukazala na prelom više vratnih kostiju, što je karakteristično za slučajeve vešanja, ali i davljenja, na šta ukazuje čak i „Vašington post“. Vlasti tvrde da je posteljina bila vezana za okvir kreveta i da se Epstajn ili bacio s njega, ili je izmakao noge. Verovatnija im je prva teorija, jer bi snažan pad s kreveta verodostojnije objasnio prelom njegove podjezične kosti, što je povreda koja se lakše dobija davljenjem, nego vešanjem.
Kako rezultati autopsije mogu ukazivati i na ubistvo, i na samoubistvo, u ovom slučaju mnogo su rečitije i intrigantnije neke druge okolnosti ovog „samoubistva“. Prvo pitanje je kako je Epstajn uspeo da se ubije u zatvoru posebno osmišljenom da samoubistvo učini nemogućim. Prema svedočenju jednog bivšeg zatvorenika za „Njujork post“, „koji je u tim ćelijama proveo mnogo vremena“, to je „prosto nemoguće“. „Visina od poda do plafona iznosi između 2,4 i 2,7 metara, a nemoguće je za plafon vezati bilo šta. Drugo, posteljina je poput papira, nedovoljno čvrsta. On je bio težak 90 kilograma, posteljina nikada ne bi izdržala“, izjavio je on. Drugo važno pitanje je zašto je Džefri Epstajn skinut s posebnih mera nadzora koje su uvedene posle prvog incidenta u kojem mu je život bio ugrožen a koji je, takođe, klasifikovan kao pokušaj samoubistva. Epstajn je 23. jula, po izveštaju „Si-En-Ena“, pronađen sklupčan na podu svoje ćelije s modricama na vratu. Po istom izvoru, nije bilo jasno da li su povrede bile posledica samopovređivanja ili napada. Sam Epstajn je rekao vlastima da je bio prebijen i nazivan „seksualnim predatorom“. Problematično je i zašto su stražari zaduženi za njegovu bezbednost prekršili zatvorska pravila i nisu ga obilazili na svakih 30 minuta kao što bi morali. Zašto je Epstajn ostavljen bez cimera kada je po pravilima morao da ga ima? Prema pisanju „Vašington posta“, „osoba koja je delila ćeliju sa Epstajnom prebačena je u petak (dan pre incidenta) i – iz razloga koji su predmet istrage – on nije dobio novog“.
Po svedočenjima iz zatvora, Epstajn je u periodu pre smrti bio dobro raspoložen i nije delovao suicidalno. „Dejli mejl“ je preneo reči jednog „zatvorskog insajdera“ koji je video Epstajna u više navrata – rekao je da je bio „vedrog duha“, da „nije bilo naznaka da bi mogao pokušati da sebi oduzme život“ i da je „konačno počeo da se privikava na zatvor“. Epstajn je, s druge strane, kako piše „Miror“, zatvorskim vlastima i drugim zatvorenicima iznosio strahovanja –„neko pokušava da ga ubije“. Iako sve navedeno ne dokazuje van svake razumne sumnje da Epstajn nije izvršio samoubistvo nego da je ubijen, ipak daje ozbiljan povod da se javnost, ali i istražitelji, ozbiljnije zapitaju i razmotre sve mogućnosti, a ne da samo lakonski zaključe da se radi o samoubistvu. „Prosto je neverovatno kako su ovako važnog svedoka pustili da umre u zatvoru. Zatvorski čuvari nisu, koliko znamo, obavljali dužnost. Kamere nisu radile. Ukinut mu je nadzor za samoubistvo i tako dalje. Zapanjujuće je koliko je stvari koje, kada se saberu, stvaraju sumnju da se radi o samoubistvu“, ocenio je bivši operativac CIA i uzbunjivač Kevin Šip. „Epstajn je pokušao ’samoubistvo’ i njegov cimer – četvorostruki ubica – kaže da ništa nije video, ni čuo jer je imao slušalice na ušima. Ministar pravde Vilijam Bar je bio zadužen za bezbednost Džefrija Epstajna. Trebalo je da obezbedi ceo kontinent američkih šerifa da čuvaju ovako značajnog svedoka, a nije bilo nijednog. Zašto?“, upitao je on, dodajući: „Važan svedok koji je bio povezan sa visokopozicioniranim ljudima politike i finansija ostavljen je da umre sam u zatvoru, i ja mislim da je ubijen.“

MOSADOVA IGRA Novinarka Dženifer Macui ukazala je na sličnosti slučaja Džefrija Epstajna sa slučajem britanskog medijskog tajkuna Roberta Maksvela, ali i na njihovu povezanost. Maksvel je „sahranjen uz državne počasti u Jerusalimu pošto je ’nesrećnim slučajem’ pao sa svoje jahte 1991. godine. Kasnije je otkriveno da je Maksvel bio agent Mosada koji je svoju mrežu koristio u interesu strane vlade koja ga je angažovala za špijuna. Njegovo tabloidsko carstvo bio je propagandni organ interesa kojima je služio. Štaviše, stajao je iza uspešne akcije špijunske agencije da ubaci crva u softver namenjen državnim organima koji je Izraelcima omogućavao direktan pristup širokoj mreži kompjutera. U vreme smrti ovaj osramoćeni magnat bio je pod istragom zbog pljačke penzionih fondova njegovih kompanija kako bi pokrio gubitke ostvarene lošim poslovanjem i finansiranjem luksuznog života koji je delio s drugarima visokog profila poput Henrija Kisindžera i Barbare Volters“, navela je ona. „Poput svog prethodnika, Epstajn je imao finansijski ulog u ’startapu’ (koji je predvodio bivši izraelski ministar odbrane i kasniji premijer Ehud Barak) povezanim sa izraelskom odbrambenom industrijom. Epstajn je, kao Maksvel, postavljao osnove za izraelske obaveštajne aktivnosti preko svojih kompanija. Ako se ovo dokaže, ovaj plejboj-filantrop je svoje prijatelje visokog profila navlačio u zločin koji je u okviru pravne definicije izdaje“, dodala je. „Da li je sistem za nadzor postavljen uzduž i popreko Epstajnovih imanja bio samo alatka za voajerizam, ili ih je koristio za snimanje moralnog sunovrata svojih prijatelja u cilju ostvarivanja sopstvenih interesa“, upitala je ona ukazujući na „njegovu povezanost sa izraelskom vojnom industrijom“.
Da li je Epstajn počinio istu grešku kao i Maksvel, koji je od izraelskih „partnera“ zatražio skoro pola milijarde dolara „zajma“ verujući da toliko vredi prljavština koju poseduje? Epstajn je, takođe, možda probao da bogatu zbirku kompromitujućeg materijala u svom posedu iskoristi u svoju korist, što je dovelo do istih fatalnih posledica. I Maksvel i Epstajn su nekako uspeli da u smrt odu na vrlo čudan način.
Nisu, međutim, meteorski uspon i isti takav pad, veze sa manje i više tajnim izraelskim strukturama i interesima jedino što povezuje Maksvela i Epstajna. Tu je veoma važna i uloga Gislejn Maksvel, Maksvelove ćerke i Epstajnove ljubavnice, a potom najbližeg saradnika i prijatelja, za kojom američko pravosuđe trenutno traga jer se sumnjiči da je imala glavnu ulogu u organizovanju i sprovođenju zločina za koje je Epstajn bio optužen. Van svake sumnje je da je upravo ona, po smrti oca, svog novog momka Epstajna upoznala sa izraelskim operativcima koji su tražili novog plutokratu niskog nivoa koji bi nastavio rad svog prethodnika.
Da je Epstajn do ogromnih suma novca kojim je raspolagao došao pre mutnim radnjama nego svojom poslovnom genijalnošću ukazuje njegov razvojni put. Kako navodi američki novinar i analitičar Stiv Braun, od 1976. do 1980. Epstajn je radio kao trgovac manje vrednim akcijama za Alena Grinberga i firmu „Ber Sterns“, koja je postala simbol američkog finansijskog kraha 2008. godine. Grinberg je bio čvrsto povezan sa Izraelom čijim je humanitarnim organizacijama davao milionske donacije. Od 1981. godine Epstajna u svoje okrilje uzima Les Veksner, koji mu je bio jedini klijent i koji mu je omogućio ekstravagantan životni stil. Kao i Grinberg, i Veksner je čvrsto vezan za Izrael, a svoje veze sa Epstajnom prekinuo je posle prvih optužbi protiv njega vezanih za prostituciju 2007. godine. „Jasno je da svako ko poseduje bogatstvo poput Veksnera mora da ima nekog ko upravlja njegovim bogatstvom, što obično čine velike i poštovane finansijske firme. Zbog čega bi, onda, bilo ko takav posao dao bivšem trgovcu akcijama male vrednosti poput Epstajna? Posebno pošto je otkaz u ’Ber Sternsu’ dobio zbog potencijalno nelegalnog insajderskog trgovanja. Odgovor mora biti da je Epstajna Veksneru preporučio neko bitan“, naveo je Braun aludirajući na Veksnerovu, ali i Epstajnovu bliskost s izraelskim establišmentom. „Grinberg, Veksner, Bronfman (Edgar, koji je s Veksnerom 1991. godine osnovao proizraelsku lobističko-propagandnu kompaniju ’Mega grup’), Gislejn Maksvel, Žan-Lik Brinel (vlasnik manekenske agencije u Tel Avivu koji je blisko sarađivao s Epstajnom), pa čak i Ehud Barak – ovde se vidi obrazac. Obrazac vrlo snažnih veza s Izraelom i izraelskim lobijem. Ovo su sve vatrene pristalice Izraela i izraelocentrične agende i svi su bili povezani s Epstajnom“, navodi Braun.
S obzirom na ovo, postavlja se pitanje da li su, onda, potpuno neočekivane Trampove odluke poput prebacivanja američke ambasade iz Tel Aviva u Jerusalim, povlačenje iz nuklearnog sporazuma s Iranom, davanje legitimiteta Izraelu na Golanskoj visoravni, ili zatezanje odnosa s Iranom do granice pucanja i rata plod realnih političkih premišljanja i analiza, ili druženja s Epstajnom. Ovo utoliko pre što je Tramp na početku svoje kampanje jasno i glasno odbacio pomoć i novac izraelskog lobija i što je tada odbijao da se izjasni o Jerusalimu kao izraelskoj prestonici. Kakve li su sve odluke bračnog para Klinton bile povezane sa činjenicom da je Bil bio jedan od najviđenijih putnika u Epstajnovom avionu u javnosti prozvanom „Lolita ekspres“ u pravcu egzotičnih Epstajnovih imanja? Koliko je to druženje bilo intenzivno dokazuje i činjenica da je Epstajnova saučesnica Gislejn Maksvel bila pozvana čak i na venčanje Klintonove ćerke Čelsi.
Imajući u vidu ovakve navode, moglo bi se ispostaviti da su gnusni Epstajnovi zločini koji se odnose na pedofiliju, seksualno zlostavljanje i podvođenje, još njegovi najmanji prestupi. Da su njegove akcije i dela imali po svet mnogo dalekosežnije i gore posledice. Međutim, već sada se zna – bez obzira na to da li je bio izraelski agent ili ne, da li je zbog toga ubijen, ili se ubio – da je u njegov ogavni pedofilski lanac bilo uključeno mnoštvo veoma važnih ljudi na visokim položajima. Pored već pomenutih Trampa i Klintona, tu su i britanski princ Endru, pa čak i Kenet Star, nekadašnji glavni istražitelj skandala Levinski, koji je Klinton politički preživeo.