Тито против Југославије

„Печат“ објављује излагања Борисава Јовића, последњег председника претпоследње Југославије, и академика Матије Бећковића на дебатном клубу „Валдај“ у Москви, поводом књиге др Јовића „Изгубљени век: српска позиција у распаду Југославије“.

Пише Борисав Јовић

Било је, нажалост, потребно да прође четврт века да се појави једна књига која упознаје свет с тим ко је стварно одговоран за растурање Југославије

Колико је мени познато, ово је први случај да се на једном компетентном форуму ван Србије расправља о судбини коју су мој народ и моја земља доживели распадом Југославије крајем прошлог века. Истина о српском народу била је, путем светске пропаганде, деценијама лажно приказивана, приписивано му је да је он главни кривац, на основу чега је формирано не само међународно јавно мњење него и разочарање и немоћ код самог српског народа. Јер он је једини искрено волео Југославију и залагао се за њен опстанак…

ТЕОРИЈА О КРИВИЦИ Било је, нажалост, потребно да прође четврт века да се појави једна књига која упознаје свет с тим ко је стварно одговоран за растурање Југославије.
Ова књига оповргава лажне информације које су већ оформиле нетачне оцене, како о догађајима, тако и о личностима које су кројиле судбину Југославије, а посебно српског народа. На основу непобитних историјских чињеница и њиховог логичног повезивања с коначним исходом који је задесио Југославију и посебно српски народ, срушене су теорије и тврдње о наводној кривици српског народа за све што се догодило и што га је задесило. Међутим, губитке које је претрпео и који су га уназадили читав један век није могуће исправити.
Распадом Југославије српски народ је изгубио државу коју су створили његови преци захваљујући великим жртвама поднетим у Првом светском рату, отете су му територије на којима је вековима живео и прогнан је са својих огњишта, бомбардован је 78 дана од стране НАТО-а без одлуке Савета Безбедности ОУН, отета му је Аутономна Покрајина Косово и Метохија, разорена му је инфраструктура и уназађена привреда, проглашен је кривим за распад Југославије и грађански рат, добио је санкције Савета Безбедности ОУН, а његови највиши функционери жестоко су кажњени од стране Хашког трибунала.

[restrict]

ЧЕТВРТИ КОНГРЕС КПЈ Историјска истина коју ова књига разоткрива показује да српски народ није био фактор у растурању Југославије и изазивању грађанског рата, да су то учинили други, управо они који су оптужили српски народ а који су деценијама припремали такав исход. Жестоком пропагандом успели су да држе у заблуди светску јавност, а у много чему и српски народ за који је сазнање из ове књиге откровење у које скоро да није могао да поверује, јер је и сам био упрегнут у спровођење политике која је била против његових интереса.
Показало се да су два главна политичка циља, растурање Југославије и обесправљивање српског народа, постављена давно, још 1928. на IV конгресу КПЈ и да је на њиховом остварењу рађено систематски и дуго, као на јединственом и нераздвојном задатку, управо од те партије, јер је била на власти пола века.
Деведесетих година прошлога века само је наступио крај, епилог нечега што је давно одлучено, а годинама пред нашим очима, мало-помало, реализовано, нажалост у нашој заблуди да се радило у корист свих.
Српско руководство никада није реаговало на политику која дефакто није била у интересу српског народа. Као хипнотисано, утркивало се да подржава лукаве одлуке Јосипа Броза да би опстало у руководству поред њега. А стварно руководство био је искључиво он, Јосип Броз. Он је створио такав систем апсолутистичке владавине којим је био у стању да спроведе у живот сваку своју идеју, без обзира на то да ли се неко с њом не слаже. Одлуке IV конгреса КПЈ из 1928. о растурању Југославије и о обесправљивању српског народа биле су, читаво полувековно време Титове владавине, основ његовога рада, све док није успео да створи услове за оно што се догодило после његове смрти.
Четврти конгрес КПЈ, одржан у Дрездену 1928, поставио је комунистима задатке о растурању Југославије, као вештачке творевине, на више националних држава, затим онемогућавање српском народу, као највећем у Југославији, наводно израбљивање других народа, и треће, да ће се комунисти заложити да се албански народ прикључи Албанији а Мађари Мађарској, те, такође, да комунисти по потреби сарађују са Антом Павелићем, шефом квислиншке Независне Државе Хрватске ( НДХ) у којој је само у логору Јасеновац за време Другог светског рата убијено на стотине хиљада Срба, Јевреја и Рома.
Сплитски пленум ЦК КПЈ из 1935, који је одлучио о заједничком отпору КПЈ Хитлеровој најезди, само је привремено одложио и прилагодио методе растурања Југославије времену и новонасталим условима које је, као што је познато, изведено ефикасно и брутално.
Ни у једном званичном документу Југославије никада и нигде није било написано да неки од набројаних циљева, утврђених на IV конгресу КПЈ, представљају политички циљ Југославије, али ако се суочимо са стварношћу, видећемо да се то догодило готово у потпуности. Такве ствари се не догађају случајно.

ОДВАЈАЊЕ ОД МАТИЦЕ У читавом, скоро полувековном владању, Тито је био апсолутни господар Југославије. Нико без његове политичке воље и сагласности није могао да учини било шта што би Југославију скренуло с правца који је он одредио. Тито је могао да усмери земљу ка опстанку и јачању јединства, о коме је често заваравао народ, али је прихватио и спроводио други пут, пут растурања на мале националне државе, и то на штету српског народа.
Наиме, велики део територије с којом је Србија 1918, када је створена Југославија, ушла у заједничку државу, као и велики део територије на којој је српски народ вековима живео ван Србије у Аустроугарској монархији која се распала па је одлучио да се прикључи својој матичној српској држави, додељена је другим републикама, заједно са српским народом који је тамо живео. Тај део српског народа не само да је одвојен од матице него је третиран као национална мањина и изгубио је право на самоопредељење. Кад су републике у којима су се нашли почеле да се издвајају из Југославије, присилно издвајање тих делова српског народа из њихове државе било је за њега неприхватљиво. Али је било у складу с политиком коју је Тито водио, а то је смањење Србије и обесправљивање српског народа.
Јосип Броз се при томе служио свим могућим, па и политички грубим средствима, да оствари зацртане циљеве.
На Другом заседању АВНОЈ-а 1943, када су донете судбоносне одлуке за будућност Југославије и за судбину српског народа, политичком манипулацијом је онемогућио да српски народ на заседање пошаље демократски изабране делегате, као што је за то била дата могућност осталим народима. Тито није дозволио да Срби оснују било коју сопствену институцију, као што је Антифашистичко веће или Комунистичка партија, све до завршетка рата. Желео је да избегне вољу српске нације која би се формирала на неком националном форуму, па је на заседање АВНОЈ-а позвао одговарајући број високих политичких и војних функционера из редова српског народа, његових блиских сарадника који, де факто, нису могли легитимно да говоре у име српског народа.
Одлуком о подели Југославије на шест федералних јединица, донетом првим Уставом 1946, српски народ је распарчан, тако да више није могао као нација у целини да остварује своја национална права, укључујући и право на самоопредељење. У републикама ван Србије његов положај је изједначен са осталим националним мањинама. Такав положај српског народа никада касније ни у једном уставу Југославије није измењен, што није било случајно него део трајне политике која је, као што је живот показао, била главни узрок грађанског рата при распаду Југославије.
Било каква међусобна сарадња раскомаданог српског народа називана је великосрпским национализмом, најопаснијим за опстанак Југославије. Чак и таква сарадња раскомаданог српског народа, као што је очување заједничког језика и писма, сврставана је у ту категорију и жестоко санкционисана, пре свега политичким осудама а и законски. Свако изражавање српства у било ком облику, обичаја, песама, традиције…, а поготово историје и то не само код Срба ван Србије него и код Срба у Србији и нарочито код њих, сматрало се политички опасним.
Мерама економске политике Србија је систематски деценијама била у инфериорном економском положају, као што је било и српско руководство које се ни за шта није питало. Таква политика је трајала од формирања до пропасти Федеративне Југославије, и тумачена је политиком равноправности народа. Сматрало се, очигледно, да српски народ не сме деловати као велики ако су други мањи од њега. Чак је и тако умањена Србија савезним Уставом подељена на три дела, добила је две аутономне покрајине које су биле директно представљене у федерацији, независно од матичне републике и често су јој биле супротстављене.
У сваком пресудном тренутку, када би у редовној законској или политичкој процедури било изгледно да ће се донети нека одлука која није по вољи Јосипа Броза, он је то заустављао и усмеравао како жели, образложењима као што су: не можемо се увек држати закона као пијан плота, или наша земља још пролази кроз револуционарну фазу и мора револуционарно поступати, а посебна му је пракса била да, ако би о неком питању био у мањини, закључи да већина није увек у праву. Увек је морало бити по његовој вољи. Такве чињенице треба имати у виду када се мери његова одговорност за догађаје у Југославији.

УСТАВ ИЗ 1974. ГОДИНЕ Усмеравање Југославије ка распаду Тито никада није испуштао из својих руку, мада је демагошки увек говорио обрнуто, да Југославију морамо чувати као зеницу ока свога. Сваком уставном променом повећаване су уставне надлежности република на штету заједничке државе, док Уставом СФРЈ из 1974. тај процес није завршен. Одредбама тога устава утврђено је да су републике државе, да сва државна права припадају њима, а да на заједничку државу могу добровољно да преносе одређене надлежности о којима се договоре и за то јој плаћају одређене износе да покрива трошкове.
У Устав из 1974. уграђене су две кључне одлуке које су водиле растурању Југославије и грађанском рату.
Прво, изиграно је право народа на самоопредељење, тако што је замењено правом република на отцепљење. На тај начин је створен конфликт у републикама с више народа, које су одлучиле да изађу из Југославије без сагласности свих народа који у њима живе, што је изазвало међунационалне сукобе и грађански рат у две вишенационалне републике, у Хрватској и у Босни и Херцеговини.
Друго, савезној држави је одузето право да одбрани своје уставно постојање од прекршилаца устава. Иако је Савезни уставни суд доносио пресуде о противуставним одлукама република о отцепљењу, иако је држава имала војну силу да то спречи, Југославија није имала уставно овлашћење да интервенише. Југославија се распадала у хаотичном стању, насиљем сецесионистичких република које је било заштићено уставом, јер би свака употреба силе против њих била противуставна.
Из наведеног је сасвим јасно да су творци устава, Тито и Едвард Кардељ, одговорни и за распад Југославије, и за грађански рат који је такав устав проузроковао.
Југославија је, дакле, Уставом из 1974. престала да буде држава и постала сервис за обављање услуга републикама када оне то желе и колико желе, уз плаћање доприноса федерацији из републичких буџета.
Југославија је, по Уставу, била лишена сопствених прихода, и ако републике одлуче да не желе њене услуге, она практично престаје да постоји.

СЕЦЕСИЈА СЛОВЕНИЈЕ И ХРВАТСКЕ Уз већ споменуто, несхватљиво уставно решење да није имала право да икога приволи на уставно понашање, овакав положај Југославије омогућавао је сецесионистичким републикама да једноставним, самим уставом дозвољеним поступком, ликвидирају заједничку државу.
Кад су Словенија, а нешто после ње и Хрватска, 1991. донеле одлуку да на њиховој територији више не важе закони Југославије, иако је савезна држава имала војну силу којом је то могла да спречи, по уставу није на то имала право. Словенија и Хрватска одлучиле су да престану са уплатом договорених средстава у буџет федерације намењених за војску, и да више не шаљу регруте у ЈНА, чиме је практично почело реално ликвидирање Југославије. Органи Југославије били су немоћни, по уставу нису имали било какве могућности да спрече такво противуставно понашање.
Поред наведених уставних мањкавости, навешћу још неколико.
Југославија није имала своју полицију. Ако би негде била неопходна њена полицијска интервенција, могла је да тражи помоћ од република, али оне нису биле обавезне да је пруже. Није имала право да Савезној Народној скупштини предложи било какав закон ако се с тим нису претходно сагласиле све републике и покрајине. Није имала право контроле спровођења савезних закона у републикама, што значи да је њихово спровођење зависило од воље република. Није имала право да уводи било какав порез који би припадао њој, чак и ако је усвојен неки закон који се не може извршавати без средстава.
Сва имовина и фондови којима је располагала федерација пренети су на републике.
Југославија са оваквим уставним решењима није могла да функционише. Уставна решења одговарала су сецесионистичким републикама, а не опстанку државе. У Уставу је постојала и одредба да се он не може мењати ако се с тим не сагласе све републике и покрајине. Сваки покушај уклањања његових слабости осујетиле су републике које су желеле сецесију.
Да је којим чудом деведесетих година Југославија спасена од распада, са оваквим уставним решењима њено функционисање би било немогуће.

(НЕ)УСТАВНА КОМИСИЈА После свега реченог, логично је поставити питање како је било могуће да се донесе такав устав који омогућује распад државе, скоро на легалан начин, али уз сукобе и грађански рат, а да нико није устао против тога. И овога пута је Јосип Броз извео политичку и правну манипулацију невиђену у демократском свету.
Јасно је било да у Југославији постоје веома јаке снаге које су биле против растурања државе, па и против таквог устава који то омогућује и стимулише. Тито је тражио начина да избегне сукоб с њима, да ствар заврши њиховим елиминисањем из процедуре израде и усвајања Устава.
Кад је Савезна Народна скупштина за припрему устава 1974. изабрала своју Уставну комисију, са председником Народне скупштине Мијалком Тодоровићем на челу, заустављен је њен рад и пренет на неку радну групу са Едвардом Кардељом на челу, најближим сарадником Јосипа Броза који, узгред буди речено, чак није био ни посланик у парламенту. Устав, до тада невиђено опширан и конфузан, урађен је по њиховој жељи и прогуран у Савезној Народној скупштини а да није довољно ни схваћено шта се догодило. Српска делегација у Скупштини је или изиграна овом манипулацијом, или је политички приморана. Како било да било, Тито је завршио посао како је желео.
Тек кад је почела примена Устава, откривене су, у том конфузном тексту, празнине које су сепаратистима омогућавале да започну растурање Југославије.
Исправке није могло бити. Кад су схваћене погубне последице уставних одредаба, чињено је више покушаја да се оне исправе новим уставним променама. Међутим, и ту је Тито доскочио свима који су били другачијег мишљења – у Уставу је написано да се он може мењати само ако се сложе све републике. А зна се да се неће сложити оне које су једва дочекале да могу да се отцепе. Од његовог усвајања 1974. до распада Југославије живело се у сталном грчу политичких неслога и међусобних међурепубличких трвења, а да ни један једини део Устава који је био узрок томе, упркос покушајима, није промењен.

БЕСКОРИСНА ТАМПОН-ЗОНА Југославија се није распала све док је била корисна великим силама као тампон-зона између два велика војна савеза, а кад је један од њих ликвидиран, њен крај је био неминован. Бројни проблеми који су из тога произашли захтевали су да се њено растурање на нове државе изведе на бази политичког споразума о решавању спорних питања, што реално није било могуће кад је Устав практично омогућио сецесију република у њиховим границама, без уважавања туђих интереса, а Европа је то подржала. Грађански рат је био неминован, и у њему је српски народ најгоре прошао.

САМООДБРАНА СРПСКОГ НАРОДА Ова књига је, на неки начин, самоодбрана српског народа од неистина које су му приписане да је главни кривац за распад Југославије и за грађански рат.
Непобитне историјске чињенице, досад углавном вешто скриване од јавности, а пре свега од српског народа, оповргавају неистине и износе на видело и ко је и када донео одлуку о растурању Југославије, као и ко је те одлуке спровео у живот.
Чињенице које открива ова књига бацају потпуно ново светло не само на стварну позицију српског народа у конфликту око распада Југославије него и на стварну улогу КПЈ и Јосипа Броза у њеном растурању и изазивању грађанског рата. Из ове историјске истине највећу поуку треба да извуче српски народ који је себи дозволио да пола века препусти руковођење државом онима који су имали за циљ њено растурање, што је пола века наивно и лаковерно гледао и чак помагао растурање државе коју су његови преци створили великим жртвама у Првом светском рату, и како му се на бескрупулозан начин одузимају национална права судбоносна за опстанак.
Догађа се да буде преварен један човек, али да буде преварена цела нација и то да буде варана пола века а да то не примети док не дође до потпуне пропасти, као што је био случај са Србијом и српским народом, тешко да се може наћи у светској историји. Ништа друго се није могло ни очекивати од злочинаца но да такву жртву прогласе злочинцем. Србија мора тај печат да скине са свога образа, јер га није заслужила, а да ли ће га и када историја приписати правом кривцу, то је питање на које ће, верујем, бити позитивно одговорено у блиској будућности.

[/restrict]