Tito protiv Jugoslavije

„Pečat“ objavljuje izlaganja Borisava Jovića, poslednjeg predsednika pretposlednje Jugoslavije, i akademika Matije Bećkovića na debatnom klubu „Valdaj“ u Moskvi, povodom knjige dr Jovića „Izgubljeni vek: srpska pozicija u raspadu Jugoslavije“.

Piše Borisav Jović

Bilo je, nažalost, potrebno da prođe četvrt veka da se pojavi jedna knjiga koja upoznaje svet s tim ko je stvarno odgovoran za rasturanje Jugoslavije

Koliko je meni poznato, ovo je prvi slučaj da se na jednom kompetentnom forumu van Srbije raspravlja o sudbini koju su moj narod i moja zemlja doživeli raspadom Jugoslavije krajem prošlog veka. Istina o srpskom narodu bila je, putem svetske propagande, decenijama lažno prikazivana, pripisivano mu je da je on glavni krivac, na osnovu čega je formirano ne samo međunarodno javno mnjenje nego i razočaranje i nemoć kod samog srpskog naroda. Jer on je jedini iskreno voleo Jugoslaviju i zalagao se za njen opstanak…

TEORIJA O KRIVICI Bilo je, nažalost, potrebno da prođe četvrt veka da se pojavi jedna knjiga koja upoznaje svet s tim ko je stvarno odgovoran za rasturanje Jugoslavije.
Ova knjiga opovrgava lažne informacije koje su već oformile netačne ocene, kako o događajima, tako i o ličnostima koje su krojile sudbinu Jugoslavije, a posebno srpskog naroda. Na osnovu nepobitnih istorijskih činjenica i njihovog logičnog povezivanja s konačnim ishodom koji je zadesio Jugoslaviju i posebno srpski narod, srušene su teorije i tvrdnje o navodnoj krivici srpskog naroda za sve što se dogodilo i što ga je zadesilo. Međutim, gubitke koje je pretrpeo i koji su ga unazadili čitav jedan vek nije moguće ispraviti.
Raspadom Jugoslavije srpski narod je izgubio državu koju su stvorili njegovi preci zahvaljujući velikim žrtvama podnetim u Prvom svetskom ratu, otete su mu teritorije na kojima je vekovima živeo i prognan je sa svojih ognjišta, bombardovan je 78 dana od strane NATO-a bez odluke Saveta Bezbednosti OUN, oteta mu je Autonomna Pokrajina Kosovo i Metohija, razorena mu je infrastruktura i unazađena privreda, proglašen je krivim za raspad Jugoslavije i građanski rat, dobio je sankcije Saveta Bezbednosti OUN, a njegovi najviši funkcioneri žestoko su kažnjeni od strane Haškog tribunala.

[restrict]

ČETVRTI KONGRES KPJ Istorijska istina koju ova knjiga razotkriva pokazuje da srpski narod nije bio faktor u rasturanju Jugoslavije i izazivanju građanskog rata, da su to učinili drugi, upravo oni koji su optužili srpski narod a koji su decenijama pripremali takav ishod. Žestokom propagandom uspeli su da drže u zabludi svetsku javnost, a u mnogo čemu i srpski narod za koji je saznanje iz ove knjige otkrovenje u koje skoro da nije mogao da poveruje, jer je i sam bio upregnut u sprovođenje politike koja je bila protiv njegovih interesa.
Pokazalo se da su dva glavna politička cilja, rasturanje Jugoslavije i obespravljivanje srpskog naroda, postavljena davno, još 1928. na IV kongresu KPJ i da je na njihovom ostvarenju rađeno sistematski i dugo, kao na jedinstvenom i nerazdvojnom zadatku, upravo od te partije, jer je bila na vlasti pola veka.
Devedesetih godina prošloga veka samo je nastupio kraj, epilog nečega što je davno odlučeno, a godinama pred našim očima, malo-pomalo, realizovano, nažalost u našoj zabludi da se radilo u korist svih.
Srpsko rukovodstvo nikada nije reagovalo na politiku koja defakto nije bila u interesu srpskog naroda. Kao hipnotisano, utrkivalo se da podržava lukave odluke Josipa Broza da bi opstalo u rukovodstvu pored njega. A stvarno rukovodstvo bio je isključivo on, Josip Broz. On je stvorio takav sistem apsolutističke vladavine kojim je bio u stanju da sprovede u život svaku svoju ideju, bez obzira na to da li se neko s njom ne slaže. Odluke IV kongresa KPJ iz 1928. o rasturanju Jugoslavije i o obespravljivanju srpskog naroda bile su, čitavo poluvekovno vreme Titove vladavine, osnov njegovoga rada, sve dok nije uspeo da stvori uslove za ono što se dogodilo posle njegove smrti.
Četvrti kongres KPJ, održan u Drezdenu 1928, postavio je komunistima zadatke o rasturanju Jugoslavije, kao veštačke tvorevine, na više nacionalnih država, zatim onemogućavanje srpskom narodu, kao najvećem u Jugoslaviji, navodno izrabljivanje drugih naroda, i treće, da će se komunisti založiti da se albanski narod priključi Albaniji a Mađari Mađarskoj, te, takođe, da komunisti po potrebi sarađuju sa Antom Pavelićem, šefom kvislinške Nezavisne Države Hrvatske ( NDH) u kojoj je samo u logoru Jasenovac za vreme Drugog svetskog rata ubijeno na stotine hiljada Srba, Jevreja i Roma.
Splitski plenum CK KPJ iz 1935, koji je odlučio o zajedničkom otporu KPJ Hitlerovoj najezdi, samo je privremeno odložio i prilagodio metode rasturanja Jugoslavije vremenu i novonastalim uslovima koje je, kao što je poznato, izvedeno efikasno i brutalno.
Ni u jednom zvaničnom dokumentu Jugoslavije nikada i nigde nije bilo napisano da neki od nabrojanih ciljeva, utvrđenih na IV kongresu KPJ, predstavljaju politički cilj Jugoslavije, ali ako se suočimo sa stvarnošću, videćemo da se to dogodilo gotovo u potpunosti. Takve stvari se ne događaju slučajno.

ODVAJANJE OD MATICE U čitavom, skoro poluvekovnom vladanju, Tito je bio apsolutni gospodar Jugoslavije. Niko bez njegove političke volje i saglasnosti nije mogao da učini bilo šta što bi Jugoslaviju skrenulo s pravca koji je on odredio. Tito je mogao da usmeri zemlju ka opstanku i jačanju jedinstva, o kome je često zavaravao narod, ali je prihvatio i sprovodio drugi put, put rasturanja na male nacionalne države, i to na štetu srpskog naroda.
Naime, veliki deo teritorije s kojom je Srbija 1918, kada je stvorena Jugoslavija, ušla u zajedničku državu, kao i veliki deo teritorije na kojoj je srpski narod vekovima živeo van Srbije u Austrougarskoj monarhiji koja se raspala pa je odlučio da se priključi svojoj matičnoj srpskoj državi, dodeljena je drugim republikama, zajedno sa srpskim narodom koji je tamo živeo. Taj deo srpskog naroda ne samo da je odvojen od matice nego je tretiran kao nacionalna manjina i izgubio je pravo na samoopredeljenje. Kad su republike u kojima su se našli počele da se izdvajaju iz Jugoslavije, prisilno izdvajanje tih delova srpskog naroda iz njihove države bilo je za njega neprihvatljivo. Ali je bilo u skladu s politikom koju je Tito vodio, a to je smanjenje Srbije i obespravljivanje srpskog naroda.
Josip Broz se pri tome služio svim mogućim, pa i politički grubim sredstvima, da ostvari zacrtane ciljeve.
Na Drugom zasedanju AVNOJ-a 1943, kada su donete sudbonosne odluke za budućnost Jugoslavije i za sudbinu srpskog naroda, političkom manipulacijom je onemogućio da srpski narod na zasedanje pošalje demokratski izabrane delegate, kao što je za to bila data mogućnost ostalim narodima. Tito nije dozvolio da Srbi osnuju bilo koju sopstvenu instituciju, kao što je Antifašističko veće ili Komunistička partija, sve do završetka rata. Želeo je da izbegne volju srpske nacije koja bi se formirala na nekom nacionalnom forumu, pa je na zasedanje AVNOJ-a pozvao odgovarajući broj visokih političkih i vojnih funkcionera iz redova srpskog naroda, njegovih bliskih saradnika koji, de fakto, nisu mogli legitimno da govore u ime srpskog naroda.
Odlukom o podeli Jugoslavije na šest federalnih jedinica, donetom prvim Ustavom 1946, srpski narod je rasparčan, tako da više nije mogao kao nacija u celini da ostvaruje svoja nacionalna prava, uključujući i pravo na samoopredeljenje. U republikama van Srbije njegov položaj je izjednačen sa ostalim nacionalnim manjinama. Takav položaj srpskog naroda nikada kasnije ni u jednom ustavu Jugoslavije nije izmenjen, što nije bilo slučajno nego deo trajne politike koja je, kao što je život pokazao, bila glavni uzrok građanskog rata pri raspadu Jugoslavije.
Bilo kakva međusobna saradnja raskomadanog srpskog naroda nazivana je velikosrpskim nacionalizmom, najopasnijim za opstanak Jugoslavije. Čak i takva saradnja raskomadanog srpskog naroda, kao što je očuvanje zajedničkog jezika i pisma, svrstavana je u tu kategoriju i žestoko sankcionisana, pre svega političkim osudama a i zakonski. Svako izražavanje srpstva u bilo kom obliku, običaja, pesama, tradicije…, a pogotovo istorije i to ne samo kod Srba van Srbije nego i kod Srba u Srbiji i naročito kod njih, smatralo se politički opasnim.
Merama ekonomske politike Srbija je sistematski decenijama bila u inferiornom ekonomskom položaju, kao što je bilo i srpsko rukovodstvo koje se ni za šta nije pitalo. Takva politika je trajala od formiranja do propasti Federativne Jugoslavije, i tumačena je politikom ravnopravnosti naroda. Smatralo se, očigledno, da srpski narod ne sme delovati kao veliki ako su drugi manji od njega. Čak je i tako umanjena Srbija saveznim Ustavom podeljena na tri dela, dobila je dve autonomne pokrajine koje su bile direktno predstavljene u federaciji, nezavisno od matične republike i često su joj bile suprotstavljene.
U svakom presudnom trenutku, kada bi u redovnoj zakonskoj ili političkoj proceduri bilo izgledno da će se doneti neka odluka koja nije po volji Josipa Broza, on je to zaustavljao i usmeravao kako želi, obrazloženjima kao što su: ne možemo se uvek držati zakona kao pijan plota, ili naša zemlja još prolazi kroz revolucionarnu fazu i mora revolucionarno postupati, a posebna mu je praksa bila da, ako bi o nekom pitanju bio u manjini, zaključi da većina nije uvek u pravu. Uvek je moralo biti po njegovoj volji. Takve činjenice treba imati u vidu kada se meri njegova odgovornost za događaje u Jugoslaviji.

USTAV IZ 1974. GODINE Usmeravanje Jugoslavije ka raspadu Tito nikada nije ispuštao iz svojih ruku, mada je demagoški uvek govorio obrnuto, da Jugoslaviju moramo čuvati kao zenicu oka svoga. Svakom ustavnom promenom povećavane su ustavne nadležnosti republika na štetu zajedničke države, dok Ustavom SFRJ iz 1974. taj proces nije završen. Odredbama toga ustava utvrđeno je da su republike države, da sva državna prava pripadaju njima, a da na zajedničku državu mogu dobrovoljno da prenose određene nadležnosti o kojima se dogovore i za to joj plaćaju određene iznose da pokriva troškove.
U Ustav iz 1974. ugrađene su dve ključne odluke koje su vodile rasturanju Jugoslavije i građanskom ratu.
Prvo, izigrano je pravo naroda na samoopredeljenje, tako što je zamenjeno pravom republika na otcepljenje. Na taj način je stvoren konflikt u republikama s više naroda, koje su odlučile da izađu iz Jugoslavije bez saglasnosti svih naroda koji u njima žive, što je izazvalo međunacionalne sukobe i građanski rat u dve višenacionalne republike, u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini.
Drugo, saveznoj državi je oduzeto pravo da odbrani svoje ustavno postojanje od prekršilaca ustava. Iako je Savezni ustavni sud donosio presude o protivustavnim odlukama republika o otcepljenju, iako je država imala vojnu silu da to spreči, Jugoslavija nije imala ustavno ovlašćenje da interveniše. Jugoslavija se raspadala u haotičnom stanju, nasiljem secesionističkih republika koje je bilo zaštićeno ustavom, jer bi svaka upotreba sile protiv njih bila protivustavna.
Iz navedenog je sasvim jasno da su tvorci ustava, Tito i Edvard Kardelj, odgovorni i za raspad Jugoslavije, i za građanski rat koji je takav ustav prouzrokovao.
Jugoslavija je, dakle, Ustavom iz 1974. prestala da bude država i postala servis za obavljanje usluga republikama kada one to žele i koliko žele, uz plaćanje doprinosa federaciji iz republičkih budžeta.
Jugoslavija je, po Ustavu, bila lišena sopstvenih prihoda, i ako republike odluče da ne žele njene usluge, ona praktično prestaje da postoji.

SECESIJA SLOVENIJE I HRVATSKE Uz već spomenuto, neshvatljivo ustavno rešenje da nije imala pravo da ikoga privoli na ustavno ponašanje, ovakav položaj Jugoslavije omogućavao je secesionističkim republikama da jednostavnim, samim ustavom dozvoljenim postupkom, likvidiraju zajedničku državu.
Kad su Slovenija, a nešto posle nje i Hrvatska, 1991. donele odluku da na njihovoj teritoriji više ne važe zakoni Jugoslavije, iako je savezna država imala vojnu silu kojom je to mogla da spreči, po ustavu nije na to imala pravo. Slovenija i Hrvatska odlučile su da prestanu sa uplatom dogovorenih sredstava u budžet federacije namenjenih za vojsku, i da više ne šalju regrute u JNA, čime je praktično počelo realno likvidiranje Jugoslavije. Organi Jugoslavije bili su nemoćni, po ustavu nisu imali bilo kakve mogućnosti da spreče takvo protivustavno ponašanje.
Pored navedenih ustavnih manjkavosti, navešću još nekoliko.
Jugoslavija nije imala svoju policiju. Ako bi negde bila neophodna njena policijska intervencija, mogla je da traži pomoć od republika, ali one nisu bile obavezne da je pruže. Nije imala pravo da Saveznoj Narodnoj skupštini predloži bilo kakav zakon ako se s tim nisu prethodno saglasile sve republike i pokrajine. Nije imala pravo kontrole sprovođenja saveznih zakona u republikama, što znači da je njihovo sprovođenje zavisilo od volje republika. Nije imala pravo da uvodi bilo kakav porez koji bi pripadao njoj, čak i ako je usvojen neki zakon koji se ne može izvršavati bez sredstava.
Sva imovina i fondovi kojima je raspolagala federacija preneti su na republike.
Jugoslavija sa ovakvim ustavnim rešenjima nije mogla da funkcioniše. Ustavna rešenja odgovarala su secesionističkim republikama, a ne opstanku države. U Ustavu je postojala i odredba da se on ne može menjati ako se s tim ne saglase sve republike i pokrajine. Svaki pokušaj uklanjanja njegovih slabosti osujetile su republike koje su želele secesiju.
Da je kojim čudom devedesetih godina Jugoslavija spasena od raspada, sa ovakvim ustavnim rešenjima njeno funkcionisanje bi bilo nemoguće.

(NE)USTAVNA KOMISIJA Posle svega rečenog, logično je postaviti pitanje kako je bilo moguće da se donese takav ustav koji omogućuje raspad države, skoro na legalan način, ali uz sukobe i građanski rat, a da niko nije ustao protiv toga. I ovoga puta je Josip Broz izveo političku i pravnu manipulaciju neviđenu u demokratskom svetu.
Jasno je bilo da u Jugoslaviji postoje veoma jake snage koje su bile protiv rasturanja države, pa i protiv takvog ustava koji to omogućuje i stimuliše. Tito je tražio načina da izbegne sukob s njima, da stvar završi njihovim eliminisanjem iz procedure izrade i usvajanja Ustava.
Kad je Savezna Narodna skupština za pripremu ustava 1974. izabrala svoju Ustavnu komisiju, sa predsednikom Narodne skupštine Mijalkom Todorovićem na čelu, zaustavljen je njen rad i prenet na neku radnu grupu sa Edvardom Kardeljom na čelu, najbližim saradnikom Josipa Broza koji, uzgred budi rečeno, čak nije bio ni poslanik u parlamentu. Ustav, do tada neviđeno opširan i konfuzan, urađen je po njihovoj želji i proguran u Saveznoj Narodnoj skupštini a da nije dovoljno ni shvaćeno šta se dogodilo. Srpska delegacija u Skupštini je ili izigrana ovom manipulacijom, ili je politički primorana. Kako bilo da bilo, Tito je završio posao kako je želeo.
Tek kad je počela primena Ustava, otkrivene su, u tom konfuznom tekstu, praznine koje su separatistima omogućavale da započnu rasturanje Jugoslavije.
Ispravke nije moglo biti. Kad su shvaćene pogubne posledice ustavnih odredaba, činjeno je više pokušaja da se one isprave novim ustavnim promenama. Međutim, i tu je Tito doskočio svima koji su bili drugačijeg mišljenja – u Ustavu je napisano da se on može menjati samo ako se slože sve republike. A zna se da se neće složiti one koje su jedva dočekale da mogu da se otcepe. Od njegovog usvajanja 1974. do raspada Jugoslavije živelo se u stalnom grču političkih nesloga i međusobnih međurepubličkih trvenja, a da ni jedan jedini deo Ustava koji je bio uzrok tome, uprkos pokušajima, nije promenjen.

BESKORISNA TAMPON-ZONA Jugoslavija se nije raspala sve dok je bila korisna velikim silama kao tampon-zona između dva velika vojna saveza, a kad je jedan od njih likvidiran, njen kraj je bio neminovan. Brojni problemi koji su iz toga proizašli zahtevali su da se njeno rasturanje na nove države izvede na bazi političkog sporazuma o rešavanju spornih pitanja, što realno nije bilo moguće kad je Ustav praktično omogućio secesiju republika u njihovim granicama, bez uvažavanja tuđih interesa, a Evropa je to podržala. Građanski rat je bio neminovan, i u njemu je srpski narod najgore prošao.

SAMOODBRANA SRPSKOG NARODA Ova knjiga je, na neki način, samoodbrana srpskog naroda od neistina koje su mu pripisane da je glavni krivac za raspad Jugoslavije i za građanski rat.
Nepobitne istorijske činjenice, dosad uglavnom vešto skrivane od javnosti, a pre svega od srpskog naroda, opovrgavaju neistine i iznose na videlo i ko je i kada doneo odluku o rasturanju Jugoslavije, kao i ko je te odluke sproveo u život.
Činjenice koje otkriva ova knjiga bacaju potpuno novo svetlo ne samo na stvarnu poziciju srpskog naroda u konfliktu oko raspada Jugoslavije nego i na stvarnu ulogu KPJ i Josipa Broza u njenom rasturanju i izazivanju građanskog rata. Iz ove istorijske istine najveću pouku treba da izvuče srpski narod koji je sebi dozvolio da pola veka prepusti rukovođenje državom onima koji su imali za cilj njeno rasturanje, što je pola veka naivno i lakoverno gledao i čak pomagao rasturanje države koju su njegovi preci stvorili velikim žrtvama u Prvom svetskom ratu, i kako mu se na beskrupulozan način oduzimaju nacionalna prava sudbonosna za opstanak.
Događa se da bude prevaren jedan čovek, ali da bude prevarena cela nacija i to da bude varana pola veka a da to ne primeti dok ne dođe do potpune propasti, kao što je bio slučaj sa Srbijom i srpskim narodom, teško da se može naći u svetskoj istoriji. Ništa drugo se nije moglo ni očekivati od zločinaca no da takvu žrtvu proglase zločincem. Srbija mora taj pečat da skine sa svoga obraza, jer ga nije zaslužila, a da li će ga i kada istorija pripisati pravom krivcu, to je pitanje na koje će, verujem, biti pozitivno odgovoreno u bliskoj budućnosti.

[/restrict]