Криза капитализма и нови почетак историје?

Сурови нови свет – ПОГЛЕД ПОЗНАВАОЦА (5)

Пише Небојша Катић

Поводом другог издања књиге Небојше Катића Сурови нови свет (Catena mundi, 2019) објављујемо њене одабране делове који нису објављени у другим штампаним медијима. Књигу можете наручити на 0114060390 или 0113980741.

Виталност и способност капитализма да се трансформише и преживи није спорна. Спорна је цена преживљавања и адаптације (…). Два страшна светска рата, огроман број регионалних ратова који непрестано трају и ужасна људска патња, цена су такве трансформације. Овоме се морају додати и скорији феномени – стално опадање квалитета живота, потпуна атомизација друштва, уништавање животне средине и угрожавање самог опстанка планете….

Разорна економска криза, којој се крај не види, отворила је расправу о садашњости и будућности капитализма. Од плитког тријумфализма с почетка деведесетих година прошлог века западни свет је дошао до стања дубоке забринутости и страха, суморне резигнације и видљивог губитка самопоуздања. Расправе које се воде у најважнијим светским медијима делују површно, или у најбољем случају не самеравају довољно дубину и сложеност кризе.
На веселијој страни тог мисаоног спектра су они који сматрају да је реч о непотребној драматизацији економске кризе. По њима, реч је о мање-више уобичајеној кризи каквих је било на десетине, и о процесу који Шумпетер назива „креативном деструкцијом“, после кога капитализам увек излази ојачан. Овај став, иако на Западу све ређи, код српских представника неолибералне мисли доминира и даље.
Већина учесника у глобалној дебати ипак реалније сагледава последице кризе и огромне системске и социјалне ризике. Уочава се да ова криза није циклична попут ранијих. Све што је кризи претходило и што следи, далеко је малигније. И поред тога, у анализама преовлађује економизам и веровање у могућност ревитализације система, под условом да се отклони неколико кључних, идентификованих слабости.
У овом тумачењу, капитализам мора да реши проблем драстично нараслих социјалних разлика и да кроз пореску политику обезбеди праведнију расподелу, а тиме и мир и социјалну стабилност. Решење се тражи у бољој комбинацији монетарне и фискалне политике која би подстакла привредни раст и раст запослености. Ако би при томе државе мало више регулисале финансијски систем, а банке мало мање шпекулисале, сви проблеми били би решени. Укратко, поновно успостављање економске равнотеже, а то је опсесивни циљ економије као науке, ствар је бољег комбиновања економских инструмената.
Обе групе мислилаца занемарују везu између економске логике капитализма, растуће социјалне ентропије, агресивне империјалне политике и хроничне глобалне нестабилности. Везујући проблеме капитализма искључиво за економску сферу, и једни и други чврсто верују да капитализам има капацитет да се увек изнова реформише.
Виталност и способност капитализма да се трансформише и преживи није спорна. Спорна је цена преживљавања и адаптације, а то заступници ове тезе заборављају. Два страшна светска рата, огроман број регионалних ратова који непрестано трају и ужасна људска патња, цена су такве трансформације. Овоме се морају додати и скорији феномени – стално опадање квалитета живота, потпуна атомизација друштва, уништавање животне средине и угрожавање самог опстанка планете, на пример.
У медијима који креирају западно јавно мњење систем се може критиковати, али се не сме довести у питање. Теоретичари који су блиски марксистичким погледима, или школама мишљења попут Полањијеве или Броделове, не могу наћи место у овим дебатама. Штета. О фундаменталним слабостима и противречностима капитализма, о вези економије и друштвених процеса, нико није дубље размишљао од њих.
Како су социјалистичке државе претрпеле страшан пораз, како социјалистички експеримент није успео, изведена је теза, мање или више експлицитно, да је неуспех социјализма последица лошег теоријског темеља. У том контексту, пропаст социјализма дезавуише марксистичку мисао у целости и њој се не треба ни враћати.
Заборавља се при томе да је капитализам био приморан да се мења, да се реформише и хуманизује управо у периоду када су социјализам и социјалистичке идеје биле живе. Заборавља се и да су најуспешнија социјалдемократска друштва, поготово скандинавска, много ближа Марксу или бар Полањију, него Хајеку или Фридману. Циник би могао рећи да је социјализам више помогао капитализму него себи.
Није битно само ко је победио, већ и какав је свет победник креирао. Само двадесет година од пропасти социјализма (а то је трен у историји) свет се налази у готово идентичној ситуацији у каквој је био почетком 20. века, када је проживео највеће катастрофе у својој историји. Све опасности, од глобалних ратова до фашизма, поново су ту, потенцијално у још страшнијем облику. И сва фундаментална питања и проблеми капитализма остали су и даље отворени.
Неолиберална реформа започета пре тридесетак година доспела је у стање безизлаза. Цивилизација која се свела на само две повезане идеје – профит и раст потрошње, нема више шта да понуди или обећа – чак ни раст потрошње. Дилема се не може свести само на однос слободног тржишта (које ионако одавно не постоји) и државног интервенционизма. Најважније питање од кога се не може побећи своди се – на место човека у систему.
Систем који од човека упорно покушава да направи робу, у коме привреда не служи људима већ људи њој, у коме економија контролише друштво а не друштво економију, пре или касније завршава у злу и крвопролићу. Опасна је илузија да се друштва која иду против човечности могу контролисати полицијом, војском, тајним службама, или законима који сваку социјалну побуну желе да прогласе тероризмом.
Нови мислиоци би да промене систем, али тако да он остане исти. Било би боље и делотворније ако би одували прашину са старих књига и почели да читају. Ако већ имају аверзију према класицима марксизма, нека покушају с Маркузеом и Полањијем, на пример, а са Новим заветом увек при руци.
Стари текстови и нова искуства ће можда сугерисати да се излаз из хаоса налази у мањој, а не већој потрошњи, да људи треба да раде и имају мање, а да живе више. Реформисани систем, како год се звао, не може и не сме протерати тржиште, али га мора контролисати. У интересу друштва је да то ради држава, а не банке и велике корпорације. Социјалдемократија је и даље најбоља од свих досада тестираних идеја.
Ако се пажљивије погледа, ако се скине копрена с очију, Марксово царство слободе је данас надохват руке. Али то царство слободе не може ни настати, ни трајати ако у њему нема Бога. За друштво без вере, ентропија је једино исходиште.

Крај