Kriza kapitalizma i novi početak istorije?

Surovi novi svet – POGLED POZNAVAOCA (5)

Piše Nebojša Katić

Povodom drugog izdanja knjige Nebojše Katića Surovi novi svet (Catena mundi, 2019) objavljujemo njene odabrane delove koji nisu objavljeni u drugim štampanim medijima. Knjigu možete naručiti na 0114060390 ili 0113980741.

Vitalnost i sposobnost kapitalizma da se transformiše i preživi nije sporna. Sporna je cena preživljavanja i adaptacije (…). Dva strašna svetska rata, ogroman broj regionalnih ratova koji neprestano traju i užasna ljudska patnja, cena su takve transformacije. Ovome se moraju dodati i skoriji fenomeni – stalno opadanje kvaliteta života, potpuna atomizacija društva, uništavanje životne sredine i ugrožavanje samog opstanka planete….

Razorna ekonomska kriza, kojoj se kraj ne vidi, otvorila je raspravu o sadašnjosti i budućnosti kapitalizma. Od plitkog trijumfalizma s početka devedesetih godina prošlog veka zapadni svet je došao do stanja duboke zabrinutosti i straha, sumorne rezignacije i vidljivog gubitka samopouzdanja. Rasprave koje se vode u najvažnijim svetskim medijima deluju površno, ili u najboljem slučaju ne sameravaju dovoljno dubinu i složenost krize.
Na veselijoj strani tog misaonog spektra su oni koji smatraju da je reč o nepotrebnoj dramatizaciji ekonomske krize. Po njima, reč je o manje-više uobičajenoj krizi kakvih je bilo na desetine, i o procesu koji Šumpeter naziva „kreativnom destrukcijom“, posle koga kapitalizam uvek izlazi ojačan. Ovaj stav, iako na Zapadu sve ređi, kod srpskih predstavnika neoliberalne misli dominira i dalje.
Većina učesnika u globalnoj debati ipak realnije sagledava posledice krize i ogromne sistemske i socijalne rizike. Uočava se da ova kriza nije ciklična poput ranijih. Sve što je krizi prethodilo i što sledi, daleko je malignije. I pored toga, u analizama preovlađuje ekonomizam i verovanje u mogućnost revitalizacije sistema, pod uslovom da se otkloni nekoliko ključnih, identifikovanih slabosti.
U ovom tumačenju, kapitalizam mora da reši problem drastično naraslih socijalnih razlika i da kroz poresku politiku obezbedi pravedniju raspodelu, a time i mir i socijalnu stabilnost. Rešenje se traži u boljoj kombinaciji monetarne i fiskalne politike koja bi podstakla privredni rast i rast zaposlenosti. Ako bi pri tome države malo više regulisale finansijski sistem, a banke malo manje špekulisale, svi problemi bili bi rešeni. Ukratko, ponovno uspostavljanje ekonomske ravnoteže, a to je opsesivni cilj ekonomije kao nauke, stvar je boljeg kombinovanja ekonomskih instrumenata.
Obe grupe mislilaca zanemaruju vezu između ekonomske logike kapitalizma, rastuće socijalne entropije, agresivne imperijalne politike i hronične globalne nestabilnosti. Vezujući probleme kapitalizma isključivo za ekonomsku sferu, i jedni i drugi čvrsto veruju da kapitalizam ima kapacitet da se uvek iznova reformiše.
Vitalnost i sposobnost kapitalizma da se transformiše i preživi nije sporna. Sporna je cena preživljavanja i adaptacije, a to zastupnici ove teze zaboravljaju. Dva strašna svetska rata, ogroman broj regionalnih ratova koji neprestano traju i užasna ljudska patnja, cena su takve transformacije. Ovome se moraju dodati i skoriji fenomeni – stalno opadanje kvaliteta života, potpuna atomizacija društva, uništavanje životne sredine i ugrožavanje samog opstanka planete, na primer.
U medijima koji kreiraju zapadno javno mnjenje sistem se može kritikovati, ali se ne sme dovesti u pitanje. Teoretičari koji su bliski marksističkim pogledima, ili školama mišljenja poput Polanjijeve ili Brodelove, ne mogu naći mesto u ovim debatama. Šteta. O fundamentalnim slabostima i protivrečnostima kapitalizma, o vezi ekonomije i društvenih procesa, niko nije dublje razmišljao od njih.
Kako su socijalističke države pretrpele strašan poraz, kako socijalistički eksperiment nije uspeo, izvedena je teza, manje ili više eksplicitno, da je neuspeh socijalizma posledica lošeg teorijskog temelja. U tom kontekstu, propast socijalizma dezavuiše marksističku misao u celosti i njoj se ne treba ni vraćati.
Zaboravlja se pri tome da je kapitalizam bio primoran da se menja, da se reformiše i humanizuje upravo u periodu kada su socijalizam i socijalističke ideje bile žive. Zaboravlja se i da su najuspešnija socijaldemokratska društva, pogotovo skandinavska, mnogo bliža Marksu ili bar Polanjiju, nego Hajeku ili Fridmanu. Cinik bi mogao reći da je socijalizam više pomogao kapitalizmu nego sebi.
Nije bitno samo ko je pobedio, već i kakav je svet pobednik kreirao. Samo dvadeset godina od propasti socijalizma (a to je tren u istoriji) svet se nalazi u gotovo identičnoj situaciji u kakvoj je bio početkom 20. veka, kada je proživeo najveće katastrofe u svojoj istoriji. Sve opasnosti, od globalnih ratova do fašizma, ponovo su tu, potencijalno u još strašnijem obliku. I sva fundamentalna pitanja i problemi kapitalizma ostali su i dalje otvoreni.
Neoliberalna reforma započeta pre tridesetak godina dospela je u stanje bezizlaza. Civilizacija koja se svela na samo dve povezane ideje – profit i rast potrošnje, nema više šta da ponudi ili obeća – čak ni rast potrošnje. Dilema se ne može svesti samo na odnos slobodnog tržišta (koje ionako odavno ne postoji) i državnog intervencionizma. Najvažnije pitanje od koga se ne može pobeći svodi se – na mesto čoveka u sistemu.
Sistem koji od čoveka uporno pokušava da napravi robu, u kome privreda ne služi ljudima već ljudi njoj, u kome ekonomija kontroliše društvo a ne društvo ekonomiju, pre ili kasnije završava u zlu i krvoproliću. Opasna je iluzija da se društva koja idu protiv čovečnosti mogu kontrolisati policijom, vojskom, tajnim službama, ili zakonima koji svaku socijalnu pobunu žele da proglase terorizmom.
Novi mislioci bi da promene sistem, ali tako da on ostane isti. Bilo bi bolje i delotvornije ako bi oduvali prašinu sa starih knjiga i počeli da čitaju. Ako već imaju averziju prema klasicima marksizma, neka pokušaju s Markuzeom i Polanjijem, na primer, a sa Novim zavetom uvek pri ruci.
Stari tekstovi i nova iskustva će možda sugerisati da se izlaz iz haosa nalazi u manjoj, a ne većoj potrošnji, da ljudi treba da rade i imaju manje, a da žive više. Reformisani sistem, kako god se zvao, ne može i ne sme proterati tržište, ali ga mora kontrolisati. U interesu društva je da to radi država, a ne banke i velike korporacije. Socijaldemokratija je i dalje najbolja od svih dosada testiranih ideja.
Ako se pažljivije pogleda, ako se skine koprena s očiju, Marksovo carstvo slobode je danas nadohvat ruke. Ali to carstvo slobode ne može ni nastati, ni trajati ako u njemu nema Boga. Za društvo bez vere, entropija je jedino ishodište.

Kraj