Де Мисеов Лоренцачо поново на сцени

Премијера у Југословенском драмском позоришту

Свођење веома опширне Де Мисеове историјске драме на сценску дајџест верзију значи изневеравање писца, без обзира што донекле одговара савременој извођачкој пракси; Редитељ Борис Лијешевић направио је ужурбану представу Лоренцача у којој се специфичан префињени Де Мисеов стил, очуван у преводу Мирјане Здравковић, није могао јасно препознати

Фото: Ненад Петровић

Ако је пре 41 године представа Де Мисеовог Лоренцача у режији Бранка Плеше на сцени ЈДП-а била „више неспретна драматизација фирентинске историје него збивање пуно поука за сва, па и за наше време“, како је оценио Јован Христић, тадашњи позоришни критичар часописа Књижевност, онда за данашњу представу тога дела у режији Бориса Лијешевића у истом театру можемо констатовати да је била приказ радикално скраћеног текста, који изводи свега осам глумаца, од којих сви тумаче од две-три па до чак осам улога, с тим што су наступили у једној растрзаној драматизацији у којој су се призори брзо смењивали, тако да је било тешко установити – чак и када је у питању тумач насловне улоге! – кога игра у појединим призорима. Свођење веома опширне Де Мисеове историјске драме на сценску дајџест верзију значи изневеравање писца, без обзира што донекле одговара савременој извођачкој пракси. Због тога је редитељ Лијешевић направио врло ужурбану представу Лоренцача у којој се специфичан префињени Де Мисеов стил, очуван у преводу Мирјане Здравковић, није могао јасно препознати.
Најбоље драмско остварење француског песника-романтичара Алфреда де Мисеа (1810–1857), који се у театру афирмисао првенствено као комедиограф, свакако је његова историјска, психолошки доследно шекспировски структурирана драма Лоренцачо, коју је написао 1834. године, с тезом о некорисности индивидуалне побуне, као и да је на свету зло неискорењиво. Писац никад није видео ову своју драму на сцени, јер се ради о обимном и компликованом делу од пет чинова и 39 призора (слика), те изискује тридесетак промена декора и око сто интерпретатора, али и две вечери за извођење једне представе. Приказано је зато тек 1896. у париском „Театру Ренесанс“, када је у насловној улози наступила славна Сара Бернар. Као први мушки тумач ове улоге почетком 1950-их појавиће се Жерар Филип на Фестивалу у Авињону и потом у „Театру Шајо“ у Паризу, да би Лоренцача потом и режирао.
Постављајући Лоренцача редитељ Борис Лијешевић осетио је да овај комад веома снажно резонира с нашим временом, „да је довољно пустити да се чује, без шминке, без ликова грађених специфичном бојом гласа, држањем тијела, погледом… Иако написане прије 160 година, ријечи су им живе, данашње, пуне дилема, патњи, преиспитивања, бола“. И заиста, редитељ је покушао да оствари своју тезу, на коју је указао и у наслову текста У класици читати себе и своје вријеме, објављеном у програму представе. Гледајући и слушајући овог Лоренцача имали смо утисак да се шетамо нашим улицама, трговима и парковима и слушамо како се и шта говори о актуелним темама из друштвеног живота. Другим речима, ова представа донекле има сазвучје са савременим збивањима, с догађајима о којима свакодневно можемо сазнати из медија. Ради се, дакако, о различитим страначким марифетлуцима, мафијашким обрачунима, клановским подвалама, али и политичким убиствима и другим ликвидацијама о којима највише пишу таблоиди, заправо жута штампа. Међутим, штета је што се режија ипак више није задржала на интерпретацији самога текста, који је у суштини поезија у прози и стога изискује посебан начин говорне интерпретације. Тога у овој представи готово да није било, тако да је публика махом имала утисак да гледа једну актуелну крими-драму. По оствареном стилу игре костим епохе, који је приредила Мариа Марковић Милојев, могао је бити замењен савременим начином одевања.
Режија је у оквиру неодређене сценографије Горчина Стојановића са шипкама монтираним у позадини, које могу подсећати на затвор, имала довољно простора за ужурбана кретања главних актера и њихове различите физичке акције. Од глумаца ваља најпре издвојити окретног и брзог Марка Јанкетића, који је заиста верно представљао оно што је био и чинио Лоренцо ди Медичи, затим Бранислава Лечића пре свега као достојанственог Филипа Строција и енергичног Милана Марића као Војводу Александра ди Медичија. Слобода Мићаловић умела је да буде различита и убедљива у исти мах као Луиза Строци и Марија Содерини. Милена Васић била је шармантна појављујући се као Катарина Ђинори. У осталим улогама истакли су се Миодраг Драгичевић (Пјетро Строци), Петар Бенчина (Господар Мауриче) и посебно Андрија Кузмановић као Приор Леоне Строци. Уметнути музички призори Ање Ђорђевић доводили су ову представу у координате нашег времена и наишли су на одобравање млађих генерација гледалаца.

Алфред де Мисе
ЛОРЕНЦАЧО

ПРЕВОД Мирјана Здравковић
АДАПТАЦИЈА И РЕДАКЦИЈА ПРЕВОДА Борис Лијешевић, Федор Шили, Милош Кречковић
РЕДИТЕЉ Борис Лијешевић
ДРАМАТУРЗИ Федор Шили, Милош Кречковић
СЦЕНОГРАФ Горчин Стојановић
КОСТИМОГРАФ Мариа Марковић Милојев
КОМПОЗИТОР Ања Ђорђевић
ТЕКСТ СОНГОВА Марија Стојановић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *