Почетна / Култура / СУПТИЛНА ЛЕПОТА ПОРОКА

СУПТИЛНА ЛЕПОТА ПОРОКА

Каравађо: Млади Св. Јован Крститељ са овном, 1602, уље на платну, 129 x 94 цм, Musei Capitolini, Pinacoteca Capitolina, Roma – Archivio Fotografico dei Musei Capitolini © Roma Sovrintendenza Capitolina ai Beni Culturali

Осуђиван на смрт и слављен, гурнут у заборав током триста година па онда изнова овенчан ловорикама, италијански сликар Микеланђело Меризи, звани Каравађо, данас се сматра једном од челних фигура целокупне постренесансне уметности. Изложба у париском музеју Жакмар–Андре, насловљена „Каравађо у Риму – пријатељи и непријатељи“, призива у сећање најбурнији и најплоднији период у његовом кратком, драматично окончаном животу

Његово беживотно тело пронађено је на плажи сеоцета Порто Ерколе и сахрањено на једном од оних места која не носе ни имена ни спомена. Тако бар каже најстарија и најпопуларнија од свих прича о сликаревом неславном крају. Што се тиче узрока смрти, и ту се разноразни фантазми још увек боре за примат с научним експертизама: исцрпљеност, маларија, инфекција рана задобијених у тучи, убиство наручено из папског окружења па маскирано у криминални обрачун, цена плаћена за сексуалну изопаченост и насиље, ликвидација од стране малтешких витезова или шпанских војника – опет по наруџби… И тако редом. Свака верзија је добра под условом да у себи носи арому скандала, субверзије, провокације.
Каравађо је, од самог почетка, био обележен као неко ко се не обазире на устаљена правила – пре свега у понашању, а потом и у сликању. Већина уметника се нагоди са сопственом савешћу да количина исказаног бунта буде довољна да изазове пажњу а да не угрози каријеру. Само је Каравађо у својој побуни био радикалан. Сликао је као да је кренуо у рат с вредностима које су други респектовали, понашао се као да за њега не важе чак ни елементарне друштвене норме. Трагао је за лепотом у предворју пакла, ослушкивао музику анђела у лавиринтима порока. Спектакуларна смрт која се годинама везује за његово име, у суштини је само конкретизација идеје о „проклетом уметнику“ – идеје да аутентична уметност, по дефиницији, не може бити у складу са својим временом, да, у мери у којој жели да буде авангардна, мора да буде и разорна, и неудобна, и иритирајућа. Као таква, нормално је да буде у извесној мери и прокажена.

Анонимни сликар: Портрет Микеланђела Меризија Каравађа, око 1600, уље на платну, 59 x 46,5 цм, Accademia Nazionale di San Luca, Roma © Courtesy of Accademia Nazionale di San Luca, Roma

Дакле, није баш сасвим тачно да је Каравађо, у очима својих савременика, био само отпадник ужасне нарави, рушилац најплеменитијих традиција у уметности, игнорант о питањима цртежа, перспективе, колористичких финеса. У једном запису из 1615, на пример, описан је као „сликар над сликарима, чудо уметности, удивљење природе“. Аутор текста (Giulio Cesare Gigli, La pittura trionfante) схватио је међу првима да лепота не почива само у идеално обликованим телима и пејзажима обасјаним благом светлошћу сунца. Лепота има и своју тамну страну, она је у дослуху с мистеријама Ероса и Танатоса, са жестином убилачких и самоубилачких пулсија, са страстима које витлају утробом и муте свест, са задивљујућом сложеношћу људске природе. Лепота, укратко, не добија на снази кад се удаљава од истине. Напротив.
Било која Каравађова слика сведочи о томе. А у Паризу, ове јесени и зиме, имамо привилегију да видимо десет ремек-дела, од којих седам никад досад није било показано у овом граду. Међу њима велику пажњу привлаче две, наизглед идентичне слике, на тему Марије Магдалене у заносу. Једна од њих проглашена је за оригинал пре много година, оригинал који је служио као узорак за израду неких осамнаест копија, квалитетних и врло старих. Крајем 2014. пронађена је, на опште запрепашћење, још једна Марија Магдалена, у вези са којом су се стручњаци једногласно сложили да је насликана руком Каравађа. Тако сад имамо два оригинала, плус претпоставку да је мајстор насликао две идентичне слике. У она времена то није била никаква реткост.
Слике са изложбе, употпуњене делима још неколицине савременика (Анибале Карачи, Орацио Ђентилески, Ђовани Баљоне…) груписане су у седам тематских целина. Најатрактивније су „Театар одсечених глава“ – са незаобилазном сликом на којој Јудита одсеца главу Холоферну, „Музика и мртва природа“ – са ништа мање славним Свирачем на лаути, позајмљеним од музеја у Санкт Петербургу и „Сликати на основу живог модела“ – у оквиру које се посматрачима нуди ласцивно младалачко тело Јована Крститеља са јарцем.
Неколико речи и о Музеју Жакмар–Андре. Велелепна двоспратна зграда, са петнаестак раскошно декорисаних просторија и салона, саграђена у другој половини XIX века, припадала је богатом банкару Едуару Андреу и Нели Жакмар, сликарки. Супружници, које је ујединила љубав према уметности, цео живот посветили су путовањима и набавци уметничких дела. Колекцију је, након смрти свог мужа 1912. године, Нели Жакмар завештала Француском институту, институцији прворазредног културног значаја која у себи обједињује свих пет француских Академија. Тестаментом је било прецизирано да се зграда претвори у музеј. И тако, већ више од сто година, Француска може да се похвали и једном од најлепших „приватних“ колекција на свету. У сталној поставци се, међу преко 5.000 експоната, налазе ремек-дела италијанске ренесансе (Учело, Белини, Мантења…), фламанског сликарства (Рембрант, Халс, Ројсдал…), француског XVIII века (Буше, Шарден, Фрагонар…). Редовно се одржавају и тематске изложбе врло високог квалитета. Последња у низу је управо ова, посвећена Каравађу, за коју је дела уступило неколико престижних музеја, галерија и приватних колекционара.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *