Ембарго као свакодневна појава

Међународна конференција „Санкције ЕУ – Русија: резултати, последице и предвиђања“

Пише РАЈКО ПЕТРОВИЋ

Конференција посвећена изузетно важној теми како за Србију, тако и за наш регион, Европу и свет, санкцијама Европске уније према Русији, одржана је средином новембра у Београду, у организацији Института за европске студије (ИЕС) и Фондације „Ханс Зајдел“

Oд 2014. године па до данас на снази су санкције уведене Русији због украјинске кризе и присаједињења Крима. Оне су политичког и економског карактера, и немогуће их је разумети без ширег, мултидисциплинарног приступа. Сходно томе, на овој међународној конференцији говорили су еминентни стручњаци из различитих научних и привредних области. Конференцију су отворили Клаус Физингер, регионални директор „Ханс Зајдел“ фондације за Југоисточну Европу, затим директор канцеларије „Ханс Зајдел“ фондације за Србију и Црну Гору Луц Кобер, директор ИЕС Миша Ђурковић и Стеван Гајић, научни сарадник ИЕС.
Први, од укупно три панела, „Геополитички и међународни оквир санкција“ отворен је излагањем Арманда Маркеса Гуедеса са Универзитета НОВА у Лисабону. Он је најпре истакао да је санкције ЕУ према Русији немогуће посматрати ван ширег геополитичког оквира, јер су тесно повезане и с америчким санкцијама Русији, и с геополитичком стратегијом којом се води НАТО. Гуедес је напоменуо да је Русија у случају „анексије“ Крима прекршила међународно право и да је више од 100 земаља у Генералној скупштини УН гласало за документ који позива на поштовање суверенитета и територијалног интегритета Украјине. Гуедес је указао на то да су санкције које се примењују на Русију „паметне санкције“, усмерене против одређених људи из руског естаблишмента, као и против пословања у одређеним областима у оквиру којих се може остварити производња цивилне, али и војне намене.

[restrict]

САНКЦИЈЕ СУ ДЕО ШИРЕ СТРАТЕГИЈЕ Димитриј Јегорченков, са московског Института за стратешке студије и предвиђања, истакао је да су санкције „свакодневна појава“ с којом се Русија суочавала и пре украјинске кризе. Сходно томе, поручио је да Русија јесте ослабљена санкцијама, али не у мери у којој би то желели поједини западни политички кругови. Санкције Русији су део шире стратегије слабљења руске позиције на међународној сцени, али и одраз страха Запада да ће Русија обновити некадашњи СССР, што је 2012. године изјавила Хилари Клинтон. Закључио је да руско окретање ка Кини није искључиво последица постојећих санкција, већ део шире стратегије за јачање евроазијске сарадње, у оквиру које Русија препознаје Кину као кључног партнера.
Други панел „Економске последице санкција“ започет је излагањем Михаила Дељагина, директора московског Института за проблеме глобализације. Посматрајући савремене неолибералне економске токове, Дељагин указује на то да од двадесет највећих економија света само Русија није појачала заштиту свог тржишта, што је један од највећих проблема руске економије. Санкције ЕУ према Русији нису никакво изненађење, већ одраз става Запада према њој. Савремени економски токови, сматра Дељагин, терају Русију да „национализује“ своје економске елите, попут случаја са олигархом Олегом Дерипаском, те примећује да руска олигархија постаје све лојалнија држави. Премда потврђује да је смањен прилив капитала са Запада у Русију за 160–170 милијарди долара, Дељагин напомиње да је тај капитал махом спекулативног карактера. Такође, додао је да Русија прелази на сопствени платни систем (систем ,,Мир“), што ће додатно олакшати њену економску ситуацију, те и да је у периоду од 2016. до 2018. примећен раст цене нафте за 3,1одсто, што иде у прилог опоравку руске економије.

САНКЦИЈЕ СЛАБИЈЕ ОД ОНИХ ПРОТИВ СРЈ Небојша Катић, финансијски консултант из Лондона, изложио је тезу да је унутрашња слабост Русије далеко већи проблем од санкција. Катић је подсетио на то да су санкције уведене Русији драстично слабије од санкција које је СБ УН увео тадашњој СРЈ. Наша економија је претрпела далеко већу штету, а наша држава је имала много слабије механизме да на санкције одговори. Сличност је једино у томе што су обе економије биле недовољно спремне за суочавање са санкцијама. Катић указује и на то да смо ми били под тоталним санкцијама. Наш БДП је пао за 58 одсто током санкција, сваки увоз и извоз је био забрањен, било је забрањено кредитирање, контрола бродова на Дунаву итд. Једина озбиљна мера би била да се Русији прекине платни промет са иностранством, што би натерало Русију да с Кином направи алтернативни платни систем. Ипак, системски проблеми руске економије, сматра Катић, били су јасно уочљиви и пре санкција. Примера ради, у периоду 2009/2014. руска економија је бележила просечну стопу раста за само 1,3 одсто. Пад се свакако десио у периоду санкција (2014/2018. на просечну стопу раста од 0,24 посто), али није драматичан. Руски извоз је забележио пад од 150 милијарди долара, а увоз од 100 милијарди долара (али то представља губитак и за ЕУ). Катић закључује да Русија данас има уравнотежен буџет, да је изузетно отпорна на девизни удар, да је њен јавни дуг константно низак (око 20 процената БДП), али и упозорава да би руске девизне резерве морале бити бар 10 пута веће од постојећих 460 милијарди долара.
Трећи панел „Перцепција санкција од стране трећих земаља“ отворила је својим излагањем Биргул Демирташ са анкарског ТОББ Универзитета за економију и технологију. Она је рекла да је Русија важан регионални партнер, и подвукла да Турска није увела санкције Русији премда је и даље на путу ка приступању ЕУ. Примећујући да се последњих деценија Турска опредељује за политику балансирања, Демирташева је навела да је Турска била противник руске интервенције у Грузији 2008. године, али су њене критике на рачун Русије биле пажљиве и одмерене. У контексту украјинске кризе, Турска покушава да оствари пажљиви баланс, с обзиром на то да су јој и Русија и Украјина важни економски партнери. Биргул Демирташ додаје и да је однос Турске према САД све компликованији, јер постоје бројне несугласице, као и да су турске евроинтеграције све неизвесније.

УТИЦАЈ НА БАЛКАН Горан Николић, виши научни сарадник ИЕС, изложио је резултате анализе утицаја санкција ЕУ према Русији на економије балканских земаља. Најпре је напоменуо да је ЕУ много битнији партнер за Русију него обратно, те додао да је важно разумети да су балканске земље, генерално посматрано, маргинални руски економски партнери. Николић је поставио полазну хипотезу да санкције нису утицале на извоз четири балканске земље – Србије, Румуније, Бугарске и Грчке у Русију. Међутим, компаративном анализом параметара извоза за два различита периода – пре санкција (2013. година) и после санкција (2017. година) полазна хипотеза је оборена, односно установљено је да су санкције смањиле извоз ових балканских земаља у Русију. Пре кризе балканске земље су имале раст извоза у Русију (Бугарска 2 одсто, Румунија 7 одсто, Србија 16 одсто), а тај тренд би се наставио да није дошло до санкција Русији. У случају Грчке, посебно је погођен њен пољопривредни извоз. Занимљиво је да је српски удео увоза и извоза у Русију након санкција пао, супротно очекивањима. Србија би се, сматра Николић, евентуалним увођењем санкција Русији сусрела с новим проблемима за своју економију.
Последњи панел ове конференције затворен је излагањем научне сараднице ИЕС Ирине Милутиновић, која је санкције Русији анализирала у контексту информационе политике коју ЕУ води против ње. У години увођења санкција Русији негативна вредносна оријентација према руским темама показала је раст у медијима у односу на извештавање пре избијања сукоба у Украјини. Као пример, Милутиновићева је навела да је у Немачкој на један неутралан извештај долазило 7,5 негативних. Такође, додала је да је у САД била присутна велика несразмера између неутралног и негативног извештавања, док европске државе нису биле сасвим уједначене по обиму медијског покривања руских тема, нити по нивоу испољене негативне вредносне интонације. Русија је у овом периоду такође водила ефикасну информациону кампању против ЕУ, у којој су наративи руске стратешке комуникације ЕУ представили као непријатељски геополитички пројекат, те покорног партнера САД, као морално декадентну и све више исламску. Милутиновићева закључује да су доминантни медији деловали у складу с вољом политичке елите.

[/restrict]