Реквијем за Српску демократску странку?

Зашто се странка која је најзаслужнија за стварање Републике Српске нашла у ситуацији да јој прети не само маргинализација него и потпуни нестанак с политичке сцене

Сваким даном после пораза на изборима све се више кида јединство Српске демократске странке, а све веће „рупе“ у овој, некад најутицајнијој партији Републике Српске не успева да својим административним мерама „закрпи“ још увек формални вођа СДС-а Вукота Говедарица. Намерно кажемо – још увек формални лидер, јер млађани политичар из Гацка више нема контролу над партијом и поступцима њених утицајних кадрова и одбора, па зато повлачи нерационалне, да не кажемо очајничке потезе, настојећи да, избацивањем из странке свих који другачије мисле а нешто значе, купи време и одложи, чини се, неумитан епилог – властити одлазак с кормила СДС-а.

ПОБУНА У ДОБОЈУ Након што је дао „црвени картон“ неподобном опоненту из Зворника Костадину Васићу, Говедарица се суочио с побуном добојског одбора СДС-а, који је одлучио да његови изабрани народни посланици у Скупштини Републике Српске и Парламенту БиХ подрже блок Милорада Додика. Због тога је решио да, као опомињући пример осталима, удари у најјачег у том „ланцу отпора“, односно одстрани из СДС-а градоначелника Добоја Обрена Петровића. Проблем за човека кога, због свирања на српском народном инструменту, политички противници иронично називају „гусларем из Гацка“ јесте у томе што Петровић није тек било ко на политичкој сцени Републике Српске – он је вероватно најзаслужнији што је Добој, и поред свих проблема, већ дуже време једна од најважнијих, па и кључних „тврђава СДС-а“. Петровић је у том граду успевао да задржи власт иако се јавно залагао за улазак БиХ (дакле и Републике Српске) у НАТО, а 2015. чак је увео Добој у Заједницу општина турског света.
Овај његов потез, оправдаван потребом успостављања економских и културних веза, изазвао је протесте и огорчење бораца и доброг дела осталих грађана Добоја који нису могли да прихвате да се на тај начин са српске стране фактички пружа подршка Ергодановој босанској политици, али је Петровић упркос томе остао у „седлу“. То што такав, да га назовемо „реформисани“ и према захтевима међународних антисрпских фактора максимално кооперативни челник СДС-а сада жели сарадњу с Додиковим националним блоком, јасно показује да је схватио како је досадашња политика његове странке стигла до непремостивог зида, па му је за даљи опстанак на великој сцени неопходно престројавање.

[restrict]

БРОД КОЈИ ТОНЕ Додатну невољу за Говедарицу и његове истомишљенике представља фактичко гашење Савеза за победу, пошто је брод који тоне напустио и лидер Народног демократског покрета Драган Чавић. Некадашњи председник Републике Српске и бивши први човек СДС-а је објаснио да, након неуспеха на изборима на којима је његова садашња странка добила 17 одсто гласова мање него раније, коалиција више не постоји, те најавио да челници НДП-а преговарају са „Милетом из Лакташа“ о могућности „ускакања у победнички воз“. Говедарица би се могао суочити и са отказивањем послушности страначког строја Сарајевско-романијске регије уколико на састанку челника из ове регије буде усвојен захтев члана Главног одбора СДС-а Милована Бјелице да сви досадашњи људи „из централе“ морају да одступе како би се формирало ново руководство СДС-а.
Јасно је да је браниоцима досадашњег „курса“ максимално сужен маневарски простор за деловање, али пре него што анализирамо перспективе „грогираног СДС-а“, требало би да покушамо да одговоримо на питање зашто се странка која је најзаслужнија за стварање Републике Српске нашла у ситуацији да јој прети не само маргинализација него и потпуни нестанак с политичке сцене, односно шта је узрок пада поверења бирача са импресивних 52,3 одсто (568.000) гласова добијених на првим послератним изборима 1996. на скромних 18 одсто (123.515) сакупљених на овогодишњем октобарском изјашњавању грађана.
Српска демократска странка је у предратном и ратном периоду била, фактички, више широки одбрамбени национални покрет нашег народа у БиХ него класична политичка партија. Иако су њени челници истицали да СДС тежи да заузме позиције центра, а Радован Караџић наглашавао како би волео да примени либерални економски концепт чешког државника (премијера и председника) Вацлава Клауса, чињеница је да у ратним околностима није било времена ни могућности да тадашње руководство профилише СДС као праву политичку партију. Мада је подстицање „слободног предузетништва“ – које је омогућило да се многи страначки бизнисмени у овим смутним временима обогате на сумњивим пословима – изазвало незадовољство у народу, за већину бирача је, ипак, била најважнија „чврста национална политика“ СДС-а, па је странка под вођством Алексе Бухе (Караџић се због подизања хашке оптужнице морао повући из јавног живота) 1996. године убедљиво тријумфовала на првим „постдејтонским“ изборима.

ЕШДАУНОВ УДАР И РЕФОРМИСАЊЕ СДС-а У том периоду, а и касније када је након одласка у опозицију (после пораза у међусрпском обрачуну са Биљаном Плавшић и Милорадом Додиком које су подржавали западни фактори) кормило странке преузео Драган Калинић, ова партија, иако понекад приморавана на тактичка прилагођавања и одступања, и даље је била на курсу изворног СДС-а. Бирачи су то препознали и наградили је враћањем на власт две године касније, али је 2004. уследио удар високог представника Педија Ешдауна који је, касније ће се показати, довео до трансформације СДС-а на позицију губитничке и у суштини готово анационалне партије.
Британски лорд је тада под оптужбом да „помажу скривање ратних злочинаца“ сменио и суспендовао Драгана Калинића и још 58 функционера или директора из највеће партије Републике Српске, а додатни опасни удар по опстанак странке представљала је Ешдаунова директива о блокирању рачуна 50 општинских одбора СДС-а. У таквим околностима преостали челници странке одлучили су да, спасавајући што се спасти може, реформишу партију како би била прихватљива међународној заједници, што је у пракси значило одустајање од „чврсте“ националне политике и (макар невољно) прихватање свих антисрпских захтева који су били у функцији унитаризације БиХ. Заправо, могло би се рећи да је под свим наредним лидерима – најпре Драганом Чавићем (2004–2006), затим Младеном Босићем (2006–2016) и на крају Вукотом Говрдарицом – „реформисана“ Српска демократска странка имала континуирани курс максималног излажења у сусрет захтевима Запада и кооперативне сарадње са бошњачким Сарајевом.

ДОДИКОВА РАЧУНИЦА Пошто је препустила „националну карту“ Милораду Додику, ова странка је покушала да задобије поверење бирача на економским и социјалним темама, критикујући неке несумњиве слабости власти у Бањалуци. Невоља за СДС била је у томе што је, „дијагностицирајући болест“, пропустила да препише прави лек, што се и није могло очекивати од оних који се нису усуђивали да доведу у питање „рецепте“ Међународног монетарног фонда и Европске уније (читај: Немачке) и понуде властити алтернативни програм за решавања проблема велике незапослености, криминала и одлива становништва из Републике Српске. Како су остали без стварних адута, једино су могли да свој изборни програм сведу на демонизацију Додика, уз наду да ће им подршка Запада и грешке супротстављене стране омогућити долазак на власт. Можда би у томе и успели да нису као чланови владајуће коалиције на нивоу БиХ сувише јасно показали своје „реформисано лице“, односно, да употребимо спортски термин, забили превише аутоголова, што је имало за последицу то да многи гласови патриотски опредељених бирача оду на конто државника из Лакташа.
Иако је најавио да ће отцепљено добојско крило СДС-а бити део његове нове владајуће коалиције, Додик, извесно је, не жели да улази у било какве партнерске аранжмане са Српском демократском странком док год су на њеном челу Вукота Говедарица и његови истомишљеници. Ствари би се, наравно, промениле уколико би неки нови људи преузели кормило некад најважније странке Републике Српске, па у том случају не би био нереалан сценарио у коме би поново реформисани СДС с победницима на изборима сачињавао српски блок у Парламенту БиХ, док би у Народној Скупштини РС ова странка представљала конструктивну опозицију која с властима сарађује на питањима националног и државног интереса. Догоди ли се да Говедаричина струја сачува власт у ослабљеној странци, готово је извесно да таквој партији следи даља маргинализација, губитак подршке гласача, али и западних „пријатеља“ који ће имати интерес да пруже руку неким новим, перспективнијим „играчима“.
Ове редове, наравно, не треба схватити као реквијем за Српску демократску странку, али они који желе и могу да сачувају на великој сцени ову, некада истински државотворну партију немају превише времена да то учине. Уколико им то пође за руком, ревитализовани СДС ће вероватно и даље представљати значајног играча у Републици Српској, док ће у супротном случају доживети судбину многих партија и покрета који су се, истрошени након великог блеска, угасили и отишли у историју.

ВИШКОВИЋ НОВИ ПРЕМИЈЕР?

Милорад Додик и Жељка Цвијановић најавили су да ће мандатар за састав нове Владе Републике Српске бити Радован Вишковић, потпредседник СНСД и досадашњи шеф посланичког клуба ове странке у Скупштини РС. Готово извесни нови премијер Владе РС је, иначе, доктор техничких наука из области саобраћаја и извршни секретар за саобраћај у компанији „Боксит Милићи“. Додик је такође саопштио да ће предложити новоформираном Председништву БиХ да досадашњи министар финансија Републике Српске Зоран Тегелтија буде наредни председавајући Савета министара Босне и Херцеговине.
Додик ће пре инаугурације у Сарајеву положити заклетву на функцију члана Председништва БиХ 19. новембра у Бањалуци пред посланицима Народне Скупштине Републике Српске. Заклетву ће тада положити и нова председница Републике Српске Жељка Цвијановић.

МЕКТИЋ: НЕ ПРАВИМ ЛИСТУ НЕПОЖЕЉНИХ ОСОБА ИЗ СРБИЈЕ У БиХ

Одлазећи министар за безбедност БиХ Драган Мектић демантовао је информације да припрема листу познатих особа из Србије којима ће бити забрањен улазак у Босну и Херцеговину.
„То су најобичније измишљотине и глупости смишљене у кухињи актуелног режима у Републици Српској“, тврди Мектић.
Овај високи функционер СДС-а и заговорник курса Вукоте Говедарице „прославио“ се тиме што је највећу опасност за безбедност БиХ видео у Милораду Додику, националистима из Србије и „непожељним Русима“, док га није много забрињавао проблем потенцијалних исламских терориста у БиХ и имигрантског таласа из Африке и Азије који угрожава његову земљу. Иначе, на листи особа из Србије којима је Мектић, према ранијим информацијама, планирао да стави рампу на граничним прелазима налазили су се министар одбране Србије Александар Вулин, лидер радикала Војислав Шешељ, новинар Миломир Марић и Стефан Стаменковски, председник покрета „Заветници“.

[/restrict]