Почетна / Друштво / Реквијем за Српску демократску странку?

Реквијем за Српску демократску странку?

Зашто се странка која је најзаслужнија за стварање Републике Српске нашла у ситуацији да јој прети не само маргинализација него и потпуни нестанак с политичке сцене

Сваким даном после пораза на изборима све се више кида јединство Српске демократске странке, а све веће „рупе“ у овој, некад најутицајнијој партији Републике Српске не успева да својим административним мерама „закрпи“ још увек формални вођа СДС-а Вукота Говедарица. Намерно кажемо – још увек формални лидер, јер млађани политичар из Гацка више нема контролу над партијом и поступцима њених утицајних кадрова и одбора, па зато повлачи нерационалне, да не кажемо очајничке потезе, настојећи да, избацивањем из странке свих који другачије мисле а нешто значе, купи време и одложи, чини се, неумитан епилог – властити одлазак с кормила СДС-а.

ПОБУНА У ДОБОЈУ Након што је дао „црвени картон“ неподобном опоненту из Зворника Костадину Васићу, Говедарица се суочио с побуном добојског одбора СДС-а, који је одлучио да његови изабрани народни посланици у Скупштини Републике Српске и Парламенту БиХ подрже блок Милорада Додика. Због тога је решио да, као опомињући пример осталима, удари у најјачег у том „ланцу отпора“, односно одстрани из СДС-а градоначелника Добоја Обрена Петровића. Проблем за човека кога, због свирања на српском народном инструменту, политички противници иронично називају „гусларем из Гацка“ јесте у томе што Петровић није тек било ко на политичкој сцени Републике Српске – он је вероватно најзаслужнији што је Добој, и поред свих проблема, већ дуже време једна од најважнијих, па и кључних „тврђава СДС-а“. Петровић је у том граду успевао да задржи власт иако се јавно залагао за улазак БиХ (дакле и Републике Српске) у НАТО, а 2015. чак је увео Добој у Заједницу општина турског света.
Овај његов потез, оправдаван потребом успостављања економских и културних веза, изазвао је протесте и огорчење бораца и доброг дела осталих грађана Добоја који нису могли да прихвате да се на тај начин са српске стране фактички пружа подршка Ергодановој босанској политици, али је Петровић упркос томе остао у „седлу“. То што такав, да га назовемо „реформисани“ и према захтевима међународних антисрпских фактора максимално кооперативни челник СДС-а сада жели сарадњу с Додиковим националним блоком, јасно показује да је схватио како је досадашња политика његове странке стигла до непремостивог зида, па му је за даљи опстанак на великој сцени неопходно престројавање.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *