Реквијем за Српску демократску странку?

Зашто се странка која је најзаслужнија за стварање Републике Српске нашла у ситуацији да јој прети не само маргинализација него и потпуни нестанак с политичке сцене

Сваким даном после пораза на изборима све се више кида јединство Српске демократске странке, а све веће „рупе“ у овој, некад најутицајнијој партији Републике Српске не успева да својим административним мерама „закрпи“ још увек формални вођа СДС-а Вукота Говедарица. Намерно кажемо – још увек формални лидер, јер млађани политичар из Гацка више нема контролу над партијом и поступцима њених утицајних кадрова и одбора, па зато повлачи нерационалне, да не кажемо очајничке потезе, настојећи да, избацивањем из странке свих који другачије мисле а нешто значе, купи време и одложи, чини се, неумитан епилог – властити одлазак с кормила СДС-а.

ПОБУНА У ДОБОЈУ Након што је дао „црвени картон“ неподобном опоненту из Зворника Костадину Васићу, Говедарица се суочио с побуном добојског одбора СДС-а, који је одлучио да његови изабрани народни посланици у Скупштини Републике Српске и Парламенту БиХ подрже блок Милорада Додика. Због тога је решио да, као опомињући пример осталима, удари у најјачег у том „ланцу отпора“, односно одстрани из СДС-а градоначелника Добоја Обрена Петровића. Проблем за човека кога, због свирања на српском народном инструменту, политички противници иронично називају „гусларем из Гацка“ јесте у томе што Петровић није тек било ко на политичкој сцени Републике Српске – он је вероватно најзаслужнији што је Добој, и поред свих проблема, већ дуже време једна од најважнијих, па и кључних „тврђава СДС-а“. Петровић је у том граду успевао да задржи власт иако се јавно залагао за улазак БиХ (дакле и Републике Српске) у НАТО, а 2015. чак је увео Добој у Заједницу општина турског света.
Овај његов потез, оправдаван потребом успостављања економских и културних веза, изазвао је протесте и огорчење бораца и доброг дела осталих грађана Добоја који нису могли да прихвате да се на тај начин са српске стране фактички пружа подршка Ергодановој босанској политици, али је Петровић упркос томе остао у „седлу“. То што такав, да га назовемо „реформисани“ и према захтевима међународних антисрпских фактора максимално кооперативни челник СДС-а сада жели сарадњу с Додиковим националним блоком, јасно показује да је схватио како је досадашња политика његове странке стигла до непремостивог зида, па му је за даљи опстанак на великој сцени неопходно престројавање.

- Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *