Rekvijem za Srpsku demokratsku stranku?

Zašto se stranka koja je najzaslužnija za stvaranje Republike Srpske našla u situaciji da joj preti ne samo marginalizacija nego i potpuni nestanak s političke scene

Svakim danom posle poraza na izborima sve se više kida jedinstvo Srpske demokratske stranke, a sve veće „rupe“ u ovoj, nekad najuticajnijoj partiji Republike Srpske ne uspeva da svojim administrativnim merama „zakrpi“ još uvek formalni vođa SDS-a Vukota Govedarica. Namerno kažemo – još uvek formalni lider, jer mlađani političar iz Gacka više nema kontrolu nad partijom i postupcima njenih uticajnih kadrova i odbora, pa zato povlači neracionalne, da ne kažemo očajničke poteze, nastojeći da, izbacivanjem iz stranke svih koji drugačije misle a nešto znače, kupi vreme i odloži, čini se, neumitan epilog – vlastiti odlazak s kormila SDS-a.

POBUNA U DOBOJU Nakon što je dao „crveni karton“ nepodobnom oponentu iz Zvornika Kostadinu Vasiću, Govedarica se suočio s pobunom dobojskog odbora SDS-a, koji je odlučio da njegovi izabrani narodni poslanici u Skupštini Republike Srpske i Parlamentu BiH podrže blok Milorada Dodika. Zbog toga je rešio da, kao opominjući primer ostalima, udari u najjačeg u tom „lancu otpora“, odnosno odstrani iz SDS-a gradonačelnika Doboja Obrena Petrovića. Problem za čoveka koga, zbog sviranja na srpskom narodnom instrumentu, politički protivnici ironično nazivaju „guslarem iz Gacka“ jeste u tome što Petrović nije tek bilo ko na političkoj sceni Republike Srpske – on je verovatno najzaslužniji što je Doboj, i pored svih problema, već duže vreme jedna od najvažnijih, pa i ključnih „tvrđava SDS-a“. Petrović je u tom gradu uspevao da zadrži vlast iako se javno zalagao za ulazak BiH (dakle i Republike Srpske) u NATO, a 2015. čak je uveo Doboj u Zajednicu opština turskog sveta.
Ovaj njegov potez, opravdavan potrebom uspostavljanja ekonomskih i kulturnih veza, izazvao je proteste i ogorčenje boraca i dobrog dela ostalih građana Doboja koji nisu mogli da prihvate da se na taj način sa srpske strane faktički pruža podrška Ergodanovoj bosanskoj politici, ali je Petrović uprkos tome ostao u „sedlu“. To što takav, da ga nazovemo „reformisani“ i prema zahtevima međunarodnih antisrpskih faktora maksimalno kooperativni čelnik SDS-a sada želi saradnju s Dodikovim nacionalnim blokom, jasno pokazuje da je shvatio kako je dosadašnja politika njegove stranke stigla do nepremostivog zida, pa mu je za dalji opstanak na velikoj sceni neophodno prestrojavanje.

[restrict]

BROD KOJI TONE Dodatnu nevolju za Govedaricu i njegove istomišljenike predstavlja faktičko gašenje Saveza za pobedu, pošto je brod koji tone napustio i lider Narodnog demokratskog pokreta Dragan Čavić. Nekadašnji predsednik Republike Srpske i bivši prvi čovek SDS-a je objasnio da, nakon neuspeha na izborima na kojima je njegova sadašnja stranka dobila 17 odsto glasova manje nego ranije, koalicija više ne postoji, te najavio da čelnici NDP-a pregovaraju sa „Miletom iz Laktaša“ o mogućnosti „uskakanja u pobednički voz“. Govedarica bi se mogao suočiti i sa otkazivanjem poslušnosti stranačkog stroja Sarajevsko-romanijske regije ukoliko na sastanku čelnika iz ove regije bude usvojen zahtev člana Glavnog odbora SDS-a Milovana Bjelice da svi dosadašnji ljudi „iz centrale“ moraju da odstupe kako bi se formiralo novo rukovodstvo SDS-a.
Jasno je da je braniocima dosadašnjeg „kursa“ maksimalno sužen manevarski prostor za delovanje, ali pre nego što analiziramo perspektive „grogiranog SDS-a“, trebalo bi da pokušamo da odgovorimo na pitanje zašto se stranka koja je najzaslužnija za stvaranje Republike Srpske našla u situaciji da joj preti ne samo marginalizacija nego i potpuni nestanak s političke scene, odnosno šta je uzrok pada poverenja birača sa impresivnih 52,3 odsto (568.000) glasova dobijenih na prvim posleratnim izborima 1996. na skromnih 18 odsto (123.515) sakupljenih na ovogodišnjem oktobarskom izjašnjavanju građana.
Srpska demokratska stranka je u predratnom i ratnom periodu bila, faktički, više široki odbrambeni nacionalni pokret našeg naroda u BiH nego klasična politička partija. Iako su njeni čelnici isticali da SDS teži da zauzme pozicije centra, a Radovan Karadžić naglašavao kako bi voleo da primeni liberalni ekonomski koncept češkog državnika (premijera i predsednika) Vaclava Klausa, činjenica je da u ratnim okolnostima nije bilo vremena ni mogućnosti da tadašnje rukovodstvo profiliše SDS kao pravu političku partiju. Mada je podsticanje „slobodnog preduzetništva“ – koje je omogućilo da se mnogi stranački biznismeni u ovim smutnim vremenima obogate na sumnjivim poslovima – izazvalo nezadovoljstvo u narodu, za većinu birača je, ipak, bila najvažnija „čvrsta nacionalna politika“ SDS-a, pa je stranka pod vođstvom Alekse Buhe (Karadžić se zbog podizanja haške optužnice morao povući iz javnog života) 1996. godine ubedljivo trijumfovala na prvim „postdejtonskim“ izborima.

EŠDAUNOV UDAR I REFORMISANJE SDS-a U tom periodu, a i kasnije kada je nakon odlaska u opoziciju (posle poraza u međusrpskom obračunu sa Biljanom Plavšić i Miloradom Dodikom koje su podržavali zapadni faktori) kormilo stranke preuzeo Dragan Kalinić, ova partija, iako ponekad primoravana na taktička prilagođavanja i odstupanja, i dalje je bila na kursu izvornog SDS-a. Birači su to prepoznali i nagradili je vraćanjem na vlast dve godine kasnije, ali je 2004. usledio udar visokog predstavnika Pedija Ešdauna koji je, kasnije će se pokazati, doveo do transformacije SDS-a na poziciju gubitničke i u suštini gotovo anacionalne partije.
Britanski lord je tada pod optužbom da „pomažu skrivanje ratnih zločinaca“ smenio i suspendovao Dragana Kalinića i još 58 funkcionera ili direktora iz najveće partije Republike Srpske, a dodatni opasni udar po opstanak stranke predstavljala je Ešdaunova direktiva o blokiranju računa 50 opštinskih odbora SDS-a. U takvim okolnostima preostali čelnici stranke odlučili su da, spasavajući što se spasti može, reformišu partiju kako bi bila prihvatljiva međunarodnoj zajednici, što je u praksi značilo odustajanje od „čvrste“ nacionalne politike i (makar nevoljno) prihvatanje svih antisrpskih zahteva koji su bili u funkciji unitarizacije BiH. Zapravo, moglo bi se reći da je pod svim narednim liderima – najpre Draganom Čavićem (2004–2006), zatim Mladenom Bosićem (2006–2016) i na kraju Vukotom Govrdaricom – „reformisana“ Srpska demokratska stranka imala kontinuirani kurs maksimalnog izlaženja u susret zahtevima Zapada i kooperativne saradnje sa bošnjačkim Sarajevom.

DODIKOVA RAČUNICA Pošto je prepustila „nacionalnu kartu“ Miloradu Dodiku, ova stranka je pokušala da zadobije poverenje birača na ekonomskim i socijalnim temama, kritikujući neke nesumnjive slabosti vlasti u Banjaluci. Nevolja za SDS bila je u tome što je, „dijagnosticirajući bolest“, propustila da prepiše pravi lek, što se i nije moglo očekivati od onih koji se nisu usuđivali da dovedu u pitanje „recepte“ Međunarodnog monetarnog fonda i Evropske unije (čitaj: Nemačke) i ponude vlastiti alternativni program za rešavanja problema velike nezaposlenosti, kriminala i odliva stanovništva iz Republike Srpske. Kako su ostali bez stvarnih aduta, jedino su mogli da svoj izborni program svedu na demonizaciju Dodika, uz nadu da će im podrška Zapada i greške suprotstavljene strane omogućiti dolazak na vlast. Možda bi u tome i uspeli da nisu kao članovi vladajuće koalicije na nivou BiH suviše jasno pokazali svoje „reformisano lice“, odnosno, da upotrebimo sportski termin, zabili previše autogolova, što je imalo za posledicu to da mnogi glasovi patriotski opredeljenih birača odu na konto državnika iz Laktaša.
Iako je najavio da će otcepljeno dobojsko krilo SDS-a biti deo njegove nove vladajuće koalicije, Dodik, izvesno je, ne želi da ulazi u bilo kakve partnerske aranžmane sa Srpskom demokratskom strankom dok god su na njenom čelu Vukota Govedarica i njegovi istomišljenici. Stvari bi se, naravno, promenile ukoliko bi neki novi ljudi preuzeli kormilo nekad najvažnije stranke Republike Srpske, pa u tom slučaju ne bi bio nerealan scenario u kome bi ponovo reformisani SDS s pobednicima na izborima sačinjavao srpski blok u Parlamentu BiH, dok bi u Narodnoj Skupštini RS ova stranka predstavljala konstruktivnu opoziciju koja s vlastima sarađuje na pitanjima nacionalnog i državnog interesa. Dogodi li se da Govedaričina struja sačuva vlast u oslabljenoj stranci, gotovo je izvesno da takvoj partiji sledi dalja marginalizacija, gubitak podrške glasača, ali i zapadnih „prijatelja“ koji će imati interes da pruže ruku nekim novim, perspektivnijim „igračima“.
Ove redove, naravno, ne treba shvatiti kao rekvijem za Srpsku demokratsku stranku, ali oni koji žele i mogu da sačuvaju na velikoj sceni ovu, nekada istinski državotvornu partiju nemaju previše vremena da to učine. Ukoliko im to pođe za rukom, revitalizovani SDS će verovatno i dalje predstavljati značajnog igrača u Republici Srpskoj, dok će u suprotnom slučaju doživeti sudbinu mnogih partija i pokreta koji su se, istrošeni nakon velikog bleska, ugasili i otišli u istoriju.

VIŠKOVIĆ NOVI PREMIJER?

Milorad Dodik i Željka Cvijanović najavili su da će mandatar za sastav nove Vlade Republike Srpske biti Radovan Višković, potpredsednik SNSD i dosadašnji šef poslaničkog kluba ove stranke u Skupštini RS. Gotovo izvesni novi premijer Vlade RS je, inače, doktor tehničkih nauka iz oblasti saobraćaja i izvršni sekretar za saobraćaj u kompaniji „Boksit Milići“. Dodik je takođe saopštio da će predložiti novoformiranom Predsedništvu BiH da dosadašnji ministar finansija Republike Srpske Zoran Tegeltija bude naredni predsedavajući Saveta ministara Bosne i Hercegovine.
Dodik će pre inauguracije u Sarajevu položiti zakletvu na funkciju člana Predsedništva BiH 19. novembra u Banjaluci pred poslanicima Narodne Skupštine Republike Srpske. Zakletvu će tada položiti i nova predsednica Republike Srpske Željka Cvijanović.

MEKTIĆ: NE PRAVIM LISTU NEPOŽELJNIH OSOBA IZ SRBIJE U BiH

Odlazeći ministar za bezbednost BiH Dragan Mektić demantovao je informacije da priprema listu poznatih osoba iz Srbije kojima će biti zabranjen ulazak u Bosnu i Hercegovinu.
„To su najobičnije izmišljotine i gluposti smišljene u kuhinji aktuelnog režima u Republici Srpskoj“, tvrdi Mektić.
Ovaj visoki funkcioner SDS-a i zagovornik kursa Vukote Govedarice „proslavio“ se time što je najveću opasnost za bezbednost BiH video u Miloradu Dodiku, nacionalistima iz Srbije i „nepoželjnim Rusima“, dok ga nije mnogo zabrinjavao problem potencijalnih islamskih terorista u BiH i imigrantskog talasa iz Afrike i Azije koji ugrožava njegovu zemlju. Inače, na listi osoba iz Srbije kojima je Mektić, prema ranijim informacijama, planirao da stavi rampu na graničnim prelazima nalazili su se ministar odbrane Srbije Aleksandar Vulin, lider radikala Vojislav Šešelj, novinar Milomir Marić i Stefan Stamenkovski, predsednik pokreta „Zavetnici“.

[/restrict]