Почетна / Интервју / Радован Бели Марковић – Старе ране „подљућују“

Радован Бели Марковић – Старе ране „подљућују“

Судбина народа није запечаћена све док народ сам себи не пресуди, не сачекавши да Предраг и Ненад до коња дорасту, и док Боланом Дојчину кости не утегну, као и да се оном коњицу замладе спржена крила

Спала је варакли-позлата с мнозине речи којима смо душу блажили, о Косову и Метохији замећући књижевни глагол, а међу проређеним речима, које су „неочебрснуте у мезгри“ остале, три су кључне речи: Уви ме, уви (Јао мени, јао), које сваки Србин изговара, сам са собом састављајући веће о Косову и Метохији – неотуђимој душевној области… А с политичке стране ако се погледа: никад није добро оно што се мора, каже у разговору за „Печат“ књижевник Радован Бели Марковић.
Упркос чињеници да већ деценијама словите за врлог чувара српског језика и писма, испоставило се да нисте „прошли“ избор за дописног члана САНУ у Одељењу за језик и књижевност. Како сте примили ту одлуку?
Далеко сам и од саме помисли да ми одговор на ваше питање буде жаоба што предлог да моја маленкост постане дописни члан САНУ није прошао „ригорозу“ – у Одељењу за језик и књижевност. Запенушен од среће, првим махом, баш и нисам био, поменутим Предлогом помало затечен, али ни губитничке жаобе – пошто се све свршило како се свршило – у мени не бејаше, нити једитости „одбијеног просца“ , а ни резигнисаности оног ко спрам догореле свеће своди животне рачуне. Напротив! Са своје осматрачнице, гледајући окол-наоколо, лако познадох гдено су се моје ветрењаче повукле с мегдана, а и да сам, у таквом свиђању, веома почаствован већ самом чињеницом што ми се у САНУ, српског народа Високој установи, оваквим поводом име спомињало, чиме је и моје књижество добило важну „оверу“. А и иначе сам, с тим у вези, сматрао да би неумесна и постидна била свака лична предузимљивост која би се тицала „купљења гласова“, камоли медијска ларма какву, кадшто, „заљуљају“ неудостојени аспиранти.
Елем, „очебрснут“ јесам, да се не лажемо, због свега што је било како је било а могло је и друкчије бити, али не доживљујем себе као неког ко се низ степенице скотрљао, низринут ногом у стражњицу (нити се „правим“ као да ништа није било, тобож: везујући пертлу на ципели), пошто познање да нисам прекорачио праг који сам желео да прекорачим укључује и важну истину: да ни саплитан притом нисам, ни одгурнут, далеко било, а нисам се ни запутио тамо где ме слабо познају и где ме нико није очекивао. Предложен сам, наиме, од стране чланова поменутог Одељења и у редовној процедури остао без довољног броја гласова, чему не бих прекословио, већинску вољу исказану тајним гласањем неупитно поштујући, као и боље обичаје, премда не одолевам да изнесем и овакво примећење: ствар је мог права и „душевног поретка“ да и због самог Предлога будем поносан, ваистину поносан, не спорећи се са онима који о истој ствари имају друкчије „сматрање“. Најпосле, о аспирантским и академичарским појединствима овде и није говор – реч је о самој Академији чије прозоре „не ваља се“ поквареним јајима и блатом нациљавати, почем ти прозори, према Дучићевом једном версу, на оба света гледају… Може бити да је и наивно овакво мњење, али наивност је, штоно реч, међу бољим мојим особинама…

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *