Радован Бели Марковић – Старе ране „подљућују“

Судбина народа није запечаћена све док народ сам себи не пресуди, не сачекавши да Предраг и Ненад до коња дорасту, и док Боланом Дојчину кости не утегну, као и да се оном коњицу замладе спржена крила

Спала је варакли-позлата с мнозине речи којима смо душу блажили, о Косову и Метохији замећући књижевни глагол, а међу проређеним речима, које су „неочебрснуте у мезгри“ остале, три су кључне речи: Уви ме, уви (Јао мени, јао), које сваки Србин изговара, сам са собом састављајући веће о Косову и Метохији – неотуђимој душевној области… А с политичке стране ако се погледа: никад није добро оно што се мора, каже у разговору за „Печат“ књижевник Радован Бели Марковић.
Упркос чињеници да већ деценијама словите за врлог чувара српског језика и писма, испоставило се да нисте „прошли“ избор за дописног члана САНУ у Одељењу за језик и књижевност. Како сте примили ту одлуку?
Далеко сам и од саме помисли да ми одговор на ваше питање буде жаоба што предлог да моја маленкост постане дописни члан САНУ није прошао „ригорозу“ – у Одељењу за језик и књижевност. Запенушен од среће, првим махом, баш и нисам био, поменутим Предлогом помало затечен, али ни губитничке жаобе – пошто се све свршило како се свршило – у мени не бејаше, нити једитости „одбијеног просца“ , а ни резигнисаности оног ко спрам догореле свеће своди животне рачуне. Напротив! Са своје осматрачнице, гледајући окол-наоколо, лако познадох гдено су се моје ветрењаче повукле с мегдана, а и да сам, у таквом свиђању, веома почаствован већ самом чињеницом што ми се у САНУ, српског народа Високој установи, оваквим поводом име спомињало, чиме је и моје књижество добило важну „оверу“. А и иначе сам, с тим у вези, сматрао да би неумесна и постидна била свака лична предузимљивост која би се тицала „купљења гласова“, камоли медијска ларма какву, кадшто, „заљуљају“ неудостојени аспиранти.
Елем, „очебрснут“ јесам, да се не лажемо, због свега што је било како је било а могло је и друкчије бити, али не доживљујем себе као неког ко се низ степенице скотрљао, низринут ногом у стражњицу (нити се „правим“ као да ништа није било, тобож: везујући пертлу на ципели), пошто познање да нисам прекорачио праг који сам желео да прекорачим укључује и важну истину: да ни саплитан притом нисам, ни одгурнут, далеко било, а нисам се ни запутио тамо где ме слабо познају и где ме нико није очекивао. Предложен сам, наиме, од стране чланова поменутог Одељења и у редовној процедури остао без довољног броја гласова, чему не бих прекословио, већинску вољу исказану тајним гласањем неупитно поштујући, као и боље обичаје, премда не одолевам да изнесем и овакво примећење: ствар је мог права и „душевног поретка“ да и због самог Предлога будем поносан, ваистину поносан, не спорећи се са онима који о истој ствари имају друкчије „сматрање“. Најпосле, о аспирантским и академичарским појединствима овде и није говор – реч је о самој Академији чије прозоре „не ваља се“ поквареним јајима и блатом нациљавати, почем ти прозори, према Дучићевом једном версу, на оба света гледају… Може бити да је и наивно овакво мњење, али наивност је, штоно реч, међу бољим мојим особинама…

[restrict] Након негативне одлуке САНУ затекла вас је вест да сте, уз великане културе као што су Рајко Ного, Матија Бећковић, Емир Кустурица, Милован Данојлић, уписани на списак добитника „Беловодске розете“, праве „народне“ награде. Шта за вас представља једно овакво признање?
У нахереном овом добу обмањивача и празнословаца, лепо је и миломе Богу приступачно што се књижевно слово јоште казује и прима и што у једном моравском селу, у Белој Води, просјајкују књижевни светионици, као поуздан знак да Србија још није потонула у унинију, премда се чини како је књижество пред збачењем са првоначелне столице у српској култури, додуше: уз надежду да ће Творац продужити рок трајања увелико посукнулом свету. А Творац је и наредио да се управо у Белој Води – сред Моравске Србије, ублизо Крушевца, стојног града Светог кнеза Лазара – у велебну ружу, Беловодску розету, символично разлиста усудни мој камен који о врату овим светом носам, као и сваки огреховљени човек, тетурајући за својом Звездом…
Све то ме је поканило да се опоменем и свог села, Ћелија, на десној обали најславније српске реке, Колубаре, као и Чук Брда, усахлог Мора претекле хридине, с великим мајданом камена мавене боје (који се непредвидимо разлама и по својој жици „цепа“, меште да се као књига разлистава, због чега никада нико ода њ ни крст није срезао, камоли надгробник с памтљивим речима), сињим стењем усудно опредељеним за жежење креча а и за засипање рупа по „бановинској џади“, тако да су поменуте рупе, мојим веком, више од пола Чук Брда „прогутале“ (ширећи се, дубећи се и аметом умножавајући!), све док и њих, с „бановинском џадом“, није „прогутало“ Време…
Треба ли рећи да се данас слабо ко сећа путара, илити туцача камена, посивелих и у себе потонулих људи, чији „од киле чекићи“, љуће прекаљени и од обичних чекића друкчије „учукани“, имађаху дренове, нешто дуже дршке, омотане крпама од прслих тежачких гаћа, што је требало да представља какву-такву олакшицу, илити „заштиту на раду“, уз струготином и свињском длаком испуњени јастук, почем се туцање камена, „од звезде до звезде“, седећи обављаше, на видику пролазећег, својом муком притиснутог света…
И у новинама је, веле, писало да ће се и друг Кардељ поменутом џадом „провозати“ (као што се и „провозао“, журећи на неку ужичку прославу), што је и учитеље поринуло да се описаног чекића „добровољно“ лате, али листајући оног доба новине, које год и колико год, нигде нећете наићи, добар вам стојим, на чланак у којем се описује како се у селу Ћелијама ручно радило, гдешто и под кулук, оно што је другде „радила“ дробилица!
Истина је да се ћелијански камен тек кроз жежење пуном мером исказиваше, домашујући – као креч – и добру пијачну цену, због чега је, раном зором, у кириџијске колеснице врео утоваран и чергама покриван, попут болесника, еда га киша гредом не скваси, што би сваког кречара и кириџију до кости засекло… Тако је Чук Брдо у рупе по „бановинској џади“ допола сасуто, а отпола у кречанама сажежено, премда се нико није баш обогатио, продајући креч „како трг доноси“, и од све муке мојим Ћелијанцима остаде само збирно назвање: Кречари – за Памјатник наоколних села…
Није ми од потребе да призивам сведоке, оне који би јемствовали за истинитост овог, о камену ћелијанском опширног причања, нити помишљам да беловодски и ћелијански камен упоређујем, почем тако штогод ни могућно не би било, свиђајући готово знање сваког ко се крстом крсти: беловодски камен, од времена Честитога Кнеза, српске богомоље украшава, цркве и намастире, стога је и сваки Беловођанин својој души места ухватио, уколико је, земним послушањем, дланове подљутио наређивањем камених ружа које цветају а не прецветавају, не зависећи од времена и прилика, саображене са људском муком и – попут точка сунцокрета – небеском сијању удиљ окренуте…
А камену, беловодску ружу на душевном зренику познајући, и самосаздану, од душевног градива Цркву – бих волео, Чук Брдо на мапу из непостојања призивајући, да се таман таква, беловодским ружама окићена Самосазданица кречом од ћелијанског наврљ-камена споља обели, а изнутра постави оним, од моравског песка и поменутог креча, живим малтером, молитвено составњеним у Богојављенској водици, еда би, по внутреној страни храмовних зидова, небески призори и ликови светитеља сами од себе изгревали – кад је чему време и кад се коме тропар прислужује…
Ко то каже, ко то лаже да тако штогод могућно не би било?… И да се ћелијански камен, па и облутак из Колубаре, у недосољеним причама (прибогу оних прича о издржавању добровољног рада), слабије „држи“ неголи у кацама, њиме притиснуте, пресољене купусне главице!
Ваш роман Плава капија, с пролећа овенчан „Печатом времена“, увелико живи свој живот. Награде су се у међувремену низале. У чему је магија Плаве капије?
Лицем на Светог Василија Острошког, „Печатом времена“ удостојена, Плава капија је, овог лета, „закићена“ и „Беловодском розетом“, моравском каменом ружом, о којој смо напред говорили, као и стручком рузмарина из Милутинове, за несазване сватове буклијске торбе – ако се у таквом призрењу узме Књижевна награда (установљена у аранђеловачком Народном музеју) под егидом имена Данка Поповића, шумадијског великана, који је земни свој век провео, с Господњом руком преко рамена, у књижевном послушању и обдржавању равновесја моралне либеле, да би престављањем својим намирио српских списатеља небеско Тројство, пристајући уз Светолика Ранковића и Радоја Домановића, суочице свом Милутину, паћенику шумадијском, који се, као Србин и Сељак заслужено посветио, сличито оном с коца Радисаву, чије се Успење на књижевно небо – међу библијске,светачки препојашене великомученике – нешто раније здесило…
Поменуте награде изнеле су на добар глас и Књигу и писца, чему су допринела и свиђања српског књижства признатих зналаца, од којих су се двојица (Јован Попов и Никола Маринковић) управо у „Печату“ огласили, што је Издавача понукало да понови издање Плаве капије, читатељима препуштајући њезино творизање, илити вратарање, чија учесталост пишчеву таштину унеколко намирује, дочим књижари, како ми се чини, више крше прсте неголи што длане трљају…
Како је писцу који је одабрао да „живи и ствара“ не баш тако близу Београда, што значи и мимо центра културних дешавања? Како проводите дане у вашем Лајковцу?
И ово лето полако издише, у Колубари и Брдима, око мене су само књиге (махом српских списатеља!) које сам давно прочитао и сад их поново читам, махом изјутра почињући, како бих наште срца „утврдио знање“, еда би ми, по ноћи, с недочетом књигом под јастуком, „до трећих петлова“, у сневаним сликама оживеле прочитане странице, дочим понад својих књига и не палим лампу: мени се више и не чита, ни поправака ради, оно што сам написано, нити ми се пише оно што би неко и читати могао, премда десити се може да и спрам месечине штогод напишем, покањен поновним „чтенијем“ и „утврђеним знањем“, то јест: да исправно наредим дужнички Тевтер – с „вересијом“ коју сам, својим веком, изузео из књижевних магаза првоначелних списатеља српских, пред које бих чиста образа да изађем!
Како видите стање у српској књижевности данас сред својеврсног цунамија реклама и квазикњижевника и квазикњига, неретко пристрасних откупа, још пристраснијих превода и афирмације наше савремене књижевности па и политички подобних књижевника на иностраним сајмовима књига?
Није ми првина да кажем како сам у такозваној стварности подаље од себе главнином живео, отуда се ни моја свиђања друкчије не могу примити доли као „сомаштанија“ оног ко у другом свету и у другом времену пребива али на овосветску чистину изведен, могао бих и пред стрељачким водом да кажем: Србија још није пропала, још у њојзи има шта да се упропасти, стога је и толика навала оних који би на власт да заседну…
Изобичајило се, наиме, изношење оне од стакла тепсије, еда би се видело шта ће с нама бити до послетка, а ни виш Србије се, по небу ведроме, не указаују надеждне прилике, о чему ће се и српско књижество кад-тад „изјавити“, или се одавно „изјављује“, али је то тешко познати… А и питање Ваше наводи на помисао да није лако надвладати оне који српског књижества колесницу с главног друма, с утрвеног светосавског пута, гурају у „ријалити“ каљугу, уз примећење да су из јарма одавно „испаличени“ волови-вукачи који су и Мишићеве топове на високе пропланке потребом извлачили, као што одавно у светлим својим гробовима почимају они који су се имали рашта и родити, премда тврдо верујем да је српско књижесво способно да се само собом брани и одбрани, што је истина потврђивана кроз десет векова!
Питали сте ме и о афирмацији српског књижества на иностраним тамо сајмовима… Поменуте сајмове нисам походио, ни позиван на њих био, нити књига мојих тамо да бејаше, за чим и не жалим, и не тражим „протекцију“, антишамбришући у предворју Министарства културе, свиђајући да бих се на тим сајмовима осећао каоноти војвода Драшко у Млецима, приде што мислим да је за писца боље да на свом језику буде читан, а да књиге његове, попут часних, из бољих кућа девојана, чекају „просиоце“, уместо да се саме „намећу“ – поринуте зебњом од поуселости… А кад сте иностране сајмове поменули и тиме ме „за језик повукли“, молим Вас да и ово узмете на знање: „Движими“ човек баш и нисам… Ни пасош немам, нити ће ми „у овој памети“ устребати, осим ако се између Ћелија, Лајковца и Белог Ваљева карауле не испоставе и граничне малте, а „круг двојке“ бодљикушом буде опасан, приде што се и иначе, у такозваном „нормалном свету“, подозрително гледа на пасоше субјеката чије се презимена са ић завршавају… Наиме, за разлику од расрбљених Срба који своје ић као репину доживљују и гледају да се, гуштерском практиком, те репине отарасе (што једва чекају они који за свако ић искају додатна објашњења!), увек сам готов да свуда и сваком кажем: Аз јесам од ића, од коленовића , колубарске гране сељачког племства поносни избојак, с правом прече погибије за праг куће коју немам – из чега је лако разабрати како бих тешко поднео да ми се душевни посед, поднебесна Србија, за живота распарчава и бодљикушом опасује, а још теже – да доколичим у прошараној хладовини моје крушке на туђем имању!
С тим у вези, ни моја лична карта није докуменат која ме исправно легитимише, премда баш сваки полициста не може отпрве погодити да се мојим именом и презименом исказује група међу се несагласних појединстава, „зацепљених“ субјеката (заступатеља различитих погледа на Ћелијанство као опредељење и последњи положај!), који у истој кожи пребивају, постигавши само око тога ић пуно сагласје!
Где смо ми данас као народ, уз све што нам је учињено и злочињено неправедно скрајнут на маргину. Шта нам треба да се на горе винемо?
Судбина народа није запечаћена, све док народ сам себи не пресуди, не сачекавши да Предраг и Ненад до коња дорасту, и док Боланом Дојчину кости не утегну, као и да се оном коњицу замладе спржена крила, али по мом челу хладни зној, због стрепње од свега што би могло да се деси, не просушују ветри који са свих страна овог света дувају… Где смо? Нигде нисмо, ако нас нема тамо где се на српском говори и ћути, и ако пробледе словеса у књигама у којима је српско име записано… Данас нам се и с врха власти поручује да ћемо се доиста под једном шљивом скупити, уколико нас, на годину, буде више мртвих неголи живих… Наслућујем шта све може власт, али није згодно да власт – посредством својих представника – и децу по народу овлашћено „прави“, доста ће бити ако, за прву руку, „направљеној“ деци овде зајемчи сигурну будућност, пошто нам се и иначе „проскитала“ млађана Србија…
Предстоји нам Међународни сајам књига у Београду. Како доживљавате овај празник писане речи? Хоћете ли и ове године потписивати своје књиге?
Где се моје књиге могу купити? – не знам… Додуше, до мене допиру посредна сазнања да се Плава капија чита, али не могу јемствовати да то с продајом и куповином има некакве везе,премда знам да су моје књиге у поновљеним издањима на свет излазиле, у не баш мизерним тиражима, иако се о њима проврзао глас да су „тешке“ и читалачки скоро непроходне… Да објасним: од књижевности не живим, живим за књижевност, зато у свој рабош и не „зарезујем“ продате књиге, нити око њих купим вашарску мнозину, почем књиге ретко потписујем, махом у „четири ока“; навиком писца који је доскора лично познавао све своје читаоце, али минуле су, вај, срећне године када сам поменуте читаоце могао „позвати на пиће“ у бољем ресторану!
Сајам књига… Издавача је више неголи икад, нове књиге се ни пребројати не могу, нити попамтити толика имена писаца, али… Али… Канда су се „распрегле“ оне силе које су ме напросто „вукле“ да на Београдском сајму књига проборавим неколико дана… Ни сам не знам: да ли је од моје душе остала само љуштура, или се моја кула из темеља љуља, док јесење лишће наоколо жути и док ми пред очима „беже“ наслови сопствених књига које сам на штандовима поменутог Сајма поиздаље некоћ гледао, као да их је неко други написао…
Но, насупрот овом, састарелог писца сетном пренемагању, за готово можете узети да се – док живим!– никад нећу издвојити из сајамске гужве која у мени будила добар осећај да се толики свет око књига окупио као да је дошао по нешто своје! Тако је увек било, а тако ће и у године бити… Читалачки народ је жив! Јест и да будет, подај Господи…
На чему радите ових дана? Да ли пишете нешто ново?
Радећи на свом случају, канда сам се узалуд паштио… Сам се себи са очију губим (што и није тако рђаво, уколико се у михољском плаветнилу збива!), али познајем да стижем тамо одакле сам и пошао: ево ме, опет, на каменом прагу оне куће које немам, под крушком које такође одавно нема, ако је, осим у мом замишљају, на том месту икада и била… Не пада ми на памет да, седећи на поменутом прагу, грицкам целителну какву травку, ни да естетизујем своју доколицу. Доста ми је што камени тај праг још чува топлоту оних који су пре мене на њему седели!
Ново? Ничег новог, па ни новог романа на видику нема, осим ако није ново то што ми се старе ране „подљућују“… А и помињани онај Тевтер ме „жуља“… Видећу шта ћу и како ћу… Ни с књижевном вересијом није лако раскрстити, при чему несолидни дужник не може бити поуздан ревизор!

[/restrict]