Александар Јовановић (1960-2018) Корачање у првим редовима српског хиперреализма

Опус овог уметника по много чему је најближи изворном америчком хиперреализму, па су и називи слика често на енглеском, мада су пажњу изазивале и његове типично српске теме – ратар са косом или портрет Патријарха Павла… Занимала га је слика у најопштијем смислу, да ли ликовне вредности опадају или расту у новим формама, да ли се могу измештати у други контекст

Отишао је заувек сликар Александар Јовановић, за пријатеље Аца, један од наших најбољих (хипер)реалиста. Хиперреализам је почетком седамдесетих година био једна од доминантних историјских авангарди, вид сликарске и вајарске концептуализације, настао у време концептуалне уметности, а касније постао конформистички израз изван нових медија и актуелне естетике. Истражујући границе ликовности Леонид Шејка је 1966. године насликао „Квазифотографију. Догађај у Лос Анђелесу“, прву хиперреалистичку слику у нашој уметности и једну од првих у свету. Генерација Рудија Шпанзела, Јадранке Фатур, Владимира Влаје Јовановића, Владимира Пајевића и Милана Милетића знала је да цени такве доприносе. Опус Александра Јовановића припада урбаној, тврдој варијанти хиперреализма. Слично неким другим уметницима прецизне фигурације, већ на првим сликама излаганим 1985. године, изградио је сликарску технику и градску иконографију. Остао је и касније веран тонском, помало посном начину сликања, а занат усавршио до виртуозности. Сликао је перје, длаке, људску кожу, воду, зној и челик, а животиње су биле тема његових минијатура величине нокта. Женски актови, који не изневеравају мушке фантазије, круна су његових истраживања.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *