Александар Јовановић (1960-2018) Корачање у првим редовима српског хиперреализма

Опус овог уметника по много чему је најближи изворном америчком хиперреализму, па су и називи слика често на енглеском, мада су пажњу изазивале и његове типично српске теме – ратар са косом или портрет Патријарха Павла… Занимала га је слика у најопштијем смислу, да ли ликовне вредности опадају или расту у новим формама, да ли се могу измештати у други контекст

Отишао је заувек сликар Александар Јовановић, за пријатеље Аца, један од наших најбољих (хипер)реалиста. Хиперреализам је почетком седамдесетих година био једна од доминантних историјских авангарди, вид сликарске и вајарске концептуализације, настао у време концептуалне уметности, а касније постао конформистички израз изван нових медија и актуелне естетике. Истражујући границе ликовности Леонид Шејка је 1966. године насликао „Квазифотографију. Догађај у Лос Анђелесу“, прву хиперреалистичку слику у нашој уметности и једну од првих у свету. Генерација Рудија Шпанзела, Јадранке Фатур, Владимира Влаје Јовановића, Владимира Пајевића и Милана Милетића знала је да цени такве доприносе. Опус Александра Јовановића припада урбаној, тврдој варијанти хиперреализма. Слично неким другим уметницима прецизне фигурације, већ на првим сликама излаганим 1985. године, изградио је сликарску технику и градску иконографију. Остао је и касније веран тонском, помало посном начину сликања, а занат усавршио до виртуозности. Сликао је перје, длаке, људску кожу, воду, зној и челик, а животиње су биле тема његових минијатура величине нокта. Женски актови, који не изневеравају мушке фантазије, круна су његових истраживања.

[restrict] Сликајући изазовни одлазак на плажу („С леђа“), нордијски вамп испод глечера („Повратак сунцу“), „Карту“ са оживљеним ликом краљице, предмет чувене Пушкинове новеле „Пикова дама“ или соларну фантазију „На плажи“, естетизује позитивне екстреме: изазовну женску лепоту, при чему тело поприма скоро иконичку вредност. Да би спречио сваку вулгарну и директну асоцијацију, делу дао општи значај, одвојио га од првог таласа осећања, сликар чулне сцене приказује егзактно, попут анатома или инжењера, а од мотива се удаљава хладно и прорачунато. Та ликовна стратегија је била позната и пре хиперреалиста, а овај београдски мајстор посматрачу поставља још неке визуелне замке. Попут филмског режисера Јовановић је сликао сусрет девојке и звери, коју симболишу животиње као што су тигар зелених очију, нилски коњ, магарац, шимпанза или жута дога. Није му стран холивудски манир визуелне напетости (suspense), суочавања крајности лепог и анђеоског са ружним, девице и звери, присутно у надреализму, фантастичној уметности и окултизму. Лепотица и звер је прича и о борби сликара са непоузданом и ћудљивом материјом, осећањима и стварношћу коју треба да укроти, метафора фигуралне уметности. Отуда његово настојање да увек остане сабран, изнад еротизма који прожима сваку сцену. Уметник је пре свега демијург, микротеос, творац универзума у малом, а теоретичари сликарства су приметили да је он последњи који ужива у свом свету. После бројних искустава, штафелајна уметност данас треба да делује у свим правцима, да експлоатише и редефинише класичну естетику лепог, али и ружноћу и кич. Савремено сликарство проблематизује реалност, илузију стварности преобраћа у стварност илузије. Хиперреализам је по Жану Бодријару вид виртуелног, основна парадигма данашњег света.
Опус Александра Јовановића по много чему је најближи изворном америчком хиперреализму, па су и називи слика често на енглеском, мада су пажњу изазивале и његове типично српске теме – ратар са косом или портрет Патријарха Павла. Реч је о искреном поверењу у модеран живот, у лакоћу и безбрижност западног света. Мало тога би му се могло приговорити јер је од егзила надреалиста у Њујорк уочи Другог светског рата, преко Далијеве сарадње са Хичкоком, његовог дивљења према браћи Маркс и Дизнију, до поп-артиста и хиперреалиста, највећи део поратне уметности у знаку прихватања америчке популарне културе и уметности. Представљајући реалност са прецизношћу фотографског сочива (један хиперреалиста је приметио да фотографија не служи сликарству као помоћно средство, већ да је сликарство помоћно средство фотографије), Јовановић технички надограђује естетику поп-арта. Насликавши гламурозне лепотице, сцене из култних филомова („Кум“), глумице и девојке са насловних страна, често црно-бело или магични свет животиња, он следи идеје Алена Џонса, Тома Веселмана, Мартиала Рајса, Мела Рамоса, као и pin-up естетику Варгаса и Playboya. Свет је еротичан, фотографија и илустрација су чулни, женско тело фетишни објект, а уметност и стварност се прожимају. Њему је ближа естетика британских и америчких поп-артиста и хиперреалиста него мека варијанта нашег, завичајног, али исто тако оригиналног реализма мајсторâ из Сремске Митровице и Шапца. Стварност западног света је још у време појаве тих видова модерне уметности компромитовала срећу потрошачког друштва, сводећи стваралаштво које слави american way of life на западни соцреализам. Истрајавање на таквој тематици данас је више глорификација и рекламократија. Код Јовановића је, међутим, више реч о идеализацији саме уметности, носталгичном чину, сећању на време када су живот, уметност и друштво били једноставнији, лепши бољи и здравији, када су њима управљали идеали и митови. Његов мементо као пројекција могућег, усмерен је ка будућности.
Слично ДиВогу и неким другим нашим хиперреалистима Јовановић је тврду појавност фотографског предлошка разградио промишљеном, дозираном и софистицираном фантастиком и еротиком, при чему примењује јукстапозицију. Понекад и потпис на слици решава криптографски: сакрива га у називу цигарета или бродске компаније, урезује га у дрво… Уместо националних митова крви и тла, занимају га спортске и звезде соул и фанк музике, Дејвид Боуви, иконе гламура и судбина Кенедијевих. Јовановић је истраживао модерне митове и радикализовао опус посматрајући свет у црно-белом огледалу. Сликарство и реалност нису само ведри (колористички) већ и тешки, озбиљни (тонски), па их је сликар вредновао и одсуством боје, користећи само црну и белу. Једини је на нашој сцени неговао црно-бели хиперреализам и, поред Герхарда Рихтера и Чака Клоуза, јединствен је по томе. Такав приступ слици може да отвори нове хоризонте. Сликар трага за типовима и формама лепоте у фотографским предлошцима. Естетика лепог, од антике преовлађујућа, сада је потиснута, па раскошни pin-up снимци модела постају хладне интелектуалне творевине, конструкције редефинисане лепоте. Не користећи боје, сликар се још више удаљава од призора, промишља га или заборавља, потискује свакодневно да би истакао неке друге садржаје. Зато су фигуре на црно-белим сликама понекад издужене, тордиране, приказане као у облику дима, јер је црно-бели свет паралелан са стварним и видљив само у одређеном простору и времену. Интимни карактер сликар задржава на други начин, дела су увек камерна, мала, љупка, са димензијама самереним длану. У уметности с краја прошлог века нагло је порасло интересовање за масмедије, за звук, анимацију, покретну и екранску слику. Јовановић испитује однос фотографије и њене репродукције према класичном сликарству. Занимала га је слика у најопштијем смислу, да ли ликовне вредности опадају или расту у новим формама, да ли се могу измештати у други контекст.
Александар Аца Јовановић је у првим редовима нашег хиперреализма, пионир у истраживањима неких техника, тема, мотива и ликовних стратегија. Нови реализам данас је често дисквалификован као вид занатског, а захваљујући напорима овог сликара да идејно прошири границе уметности, добија нови подстрек.

[/restrict]