Aleksandar Jovanović (1960-2018) Koračanje u prvim redovima srpskog hiperrealizma

Opus ovog umetnika po mnogo čemu je najbliži izvornom američkom hiperrealizmu, pa su i nazivi slika često na engleskom, mada su pažnju izazivale i njegove tipično srpske teme – ratar sa kosom ili portret Patrijarha Pavla… Zanimala ga je slika u najopštijem smislu, da li likovne vrednosti opadaju ili rastu u novim formama, da li se mogu izmeštati u drugi kontekst

Otišao je zauvek slikar Aleksandar Jovanović, za prijatelje Aca, jedan od naših najboljih (hiper)realista. Hiperrealizam je početkom sedamdesetih godina bio jedna od dominantnih istorijskih avangardi, vid slikarske i vajarske konceptualizacije, nastao u vreme konceptualne umetnosti, a kasnije postao konformistički izraz izvan novih medija i aktuelne estetike. Istražujući granice likovnosti Leonid Šejka je 1966. godine naslikao „Kvazifotografiju. Događaj u Los Anđelesu“, prvu hiperrealističku sliku u našoj umetnosti i jednu od prvih u svetu. Generacija Rudija Španzela, Jadranke Fatur, Vladimira Vlaje Jovanovića, Vladimira Pajevića i Milana Miletića znala je da ceni takve doprinose. Opus Aleksandra Jovanovića pripada urbanoj, tvrdoj varijanti hiperrealizma. Slično nekim drugim umetnicima precizne figuracije, već na prvim slikama izlaganim 1985. godine, izgradio je slikarsku tehniku i gradsku ikonografiju. Ostao je i kasnije veran tonskom, pomalo posnom načinu slikanja, a zanat usavršio do virtuoznosti. Slikao je perje, dlake, ljudsku kožu, vodu, znoj i čelik, a životinje su bile tema njegovih minijatura veličine nokta. Ženski aktovi, koji ne izneveravaju muške fantazije, kruna su njegovih istraživanja.

[restrict] Slikajući izazovni odlazak na plažu („S leđa“), nordijski vamp ispod glečera („Povratak suncu“), „Kartu“ sa oživljenim likom kraljice, predmet čuvene Puškinove novele „Pikova dama“ ili solarnu fantaziju „Na plaži“, estetizuje pozitivne ekstreme: izazovnu žensku lepotu, pri čemu telo poprima skoro ikoničku vrednost. Da bi sprečio svaku vulgarnu i direktnu asocijaciju, delu dao opšti značaj, odvojio ga od prvog talasa osećanja, slikar čulne scene prikazuje egzaktno, poput anatoma ili inženjera, a od motiva se udaljava hladno i proračunato. Ta likovna strategija je bila poznata i pre hiperrealista, a ovaj beogradski majstor posmatraču postavlja još neke vizuelne zamke. Poput filmskog režisera Jovanović je slikao susret devojke i zveri, koju simbolišu životinje kao što su tigar zelenih očiju, nilski konj, magarac, šimpanza ili žuta doga. Nije mu stran holivudski manir vizuelne napetosti (suspense), suočavanja krajnosti lepog i anđeoskog sa ružnim, device i zveri, prisutno u nadrealizmu, fantastičnoj umetnosti i okultizmu. Lepotica i zver je priča i o borbi slikara sa nepouzdanom i ćudljivom materijom, osećanjima i stvarnošću koju treba da ukroti, metafora figuralne umetnosti. Otuda njegovo nastojanje da uvek ostane sabran, iznad erotizma koji prožima svaku scenu. Umetnik je pre svega demijurg, mikroteos, tvorac univerzuma u malom, a teoretičari slikarstva su primetili da je on poslednji koji uživa u svom svetu. Posle brojnih iskustava, štafelajna umetnost danas treba da deluje u svim pravcima, da eksploatiše i redefiniše klasičnu estetiku lepog, ali i ružnoću i kič. Savremeno slikarstvo problematizuje realnost, iluziju stvarnosti preobraća u stvarnost iluzije. Hiperrealizam je po Žanu Bodrijaru vid virtuelnog, osnovna paradigma današnjeg sveta.
Opus Aleksandra Jovanovića po mnogo čemu je najbliži izvornom američkom hiperrealizmu, pa su i nazivi slika često na engleskom, mada su pažnju izazivale i njegove tipično srpske teme – ratar sa kosom ili portret Patrijarha Pavla. Reč je o iskrenom poverenju u moderan život, u lakoću i bezbrižnost zapadnog sveta. Malo toga bi mu se moglo prigovoriti jer je od egzila nadrealista u Njujork uoči Drugog svetskog rata, preko Dalijeve saradnje sa Hičkokom, njegovog divljenja prema braći Marks i Dizniju, do pop-artista i hiperrealista, najveći deo poratne umetnosti u znaku prihvatanja američke popularne kulture i umetnosti. Predstavljajući realnost sa preciznošću fotografskog sočiva (jedan hiperrealista je primetio da fotografija ne služi slikarstvu kao pomoćno sredstvo, već da je slikarstvo pomoćno sredstvo fotografije), Jovanović tehnički nadograđuje estetiku pop-arta. Naslikavši glamurozne lepotice, scene iz kultnih filomova („Kum“), glumice i devojke sa naslovnih strana, često crno-belo ili magični svet životinja, on sledi ideje Alena Džonsa, Toma Veselmana, Martiala Rajsa, Mela Ramosa, kao i pin-up estetiku Vargasa i Playboya. Svet je erotičan, fotografija i ilustracija su čulni, žensko telo fetišni objekt, a umetnost i stvarnost se prožimaju. Njemu je bliža estetika britanskih i američkih pop-artista i hiperrealista nego meka varijanta našeg, zavičajnog, ali isto tako originalnog realizma majstorâ iz Sremske Mitrovice i Šapca. Stvarnost zapadnog sveta je još u vreme pojave tih vidova moderne umetnosti kompromitovala sreću potrošačkog društva, svodeći stvaralaštvo koje slavi american way of life na zapadni socrealizam. Istrajavanje na takvoj tematici danas je više glorifikacija i reklamokratija. Kod Jovanovića je, međutim, više reč o idealizaciji same umetnosti, nostalgičnom činu, sećanju na vreme kada su život, umetnost i društvo bili jednostavniji, lepši bolji i zdraviji, kada su njima upravljali ideali i mitovi. Njegov memento kao projekcija mogućeg, usmeren je ka budućnosti.
Slično DiVogu i nekim drugim našim hiperrealistima Jovanović je tvrdu pojavnost fotografskog predloška razgradio promišljenom, doziranom i sofisticiranom fantastikom i erotikom, pri čemu primenjuje jukstapoziciju. Ponekad i potpis na slici rešava kriptografski: sakriva ga u nazivu cigareta ili brodske kompanije, urezuje ga u drvo… Umesto nacionalnih mitova krvi i tla, zanimaju ga sportske i zvezde soul i fank muzike, Dejvid Bouvi, ikone glamura i sudbina Kenedijevih. Jovanović je istraživao moderne mitove i radikalizovao opus posmatrajući svet u crno-belom ogledalu. Slikarstvo i realnost nisu samo vedri (koloristički) već i teški, ozbiljni (tonski), pa ih je slikar vrednovao i odsustvom boje, koristeći samo crnu i belu. Jedini je na našoj sceni negovao crno-beli hiperrealizam i, pored Gerharda Rihtera i Čaka Klouza, jedinstven je po tome. Takav pristup slici može da otvori nove horizonte. Slikar traga za tipovima i formama lepote u fotografskim predlošcima. Estetika lepog, od antike preovlađujuća, sada je potisnuta, pa raskošni pin-up snimci modela postaju hladne intelektualne tvorevine, konstrukcije redefinisane lepote. Ne koristeći boje, slikar se još više udaljava od prizora, promišlja ga ili zaboravlja, potiskuje svakodnevno da bi istakao neke druge sadržaje. Zato su figure na crno-belim slikama ponekad izdužene, tordirane, prikazane kao u obliku dima, jer je crno-beli svet paralelan sa stvarnim i vidljiv samo u određenom prostoru i vremenu. Intimni karakter slikar zadržava na drugi način, dela su uvek kamerna, mala, ljupka, sa dimenzijama samerenim dlanu. U umetnosti s kraja prošlog veka naglo je poraslo interesovanje za masmedije, za zvuk, animaciju, pokretnu i ekransku sliku. Jovanović ispituje odnos fotografije i njene reprodukcije prema klasičnom slikarstvu. Zanimala ga je slika u najopštijem smislu, da li likovne vrednosti opadaju ili rastu u novim formama, da li se mogu izmeštati u drugi kontekst.
Aleksandar Aca Jovanović je u prvim redovima našeg hiperrealizma, pionir u istraživanjima nekih tehnika, tema, motiva i likovnih strategija. Novi realizam danas je često diskvalifikovan kao vid zanatskog, a zahvaljujući naporima ovog slikara da idejno proširi granice umetnosti, dobija novi podstrek. [/restrict]