Почетна / Култура / Миленијумско трајање племићког грба сваког српског дома

Миленијумско трајање племићког грба сваког српског дома

Хиљаду година крсне славе у Срба

Крсна слава је племићки грб српске куће, о чему је писао блаженопочивши владика будимски Данило: „Сви православни људи добијају духовно племство кроз крштење и причешће и славе то као свој имендан. Али Свети Сава је мудро везао племство за породицу и оно се наследно преноси по мушкој лози. Он је дао сваком домаћину икону светитеља заштитника његовога дома. Тако је славска икона постала као духовни племићки грб те породице, а он их краси више од тисућ лета…“

Oве године навршава се (а на то нас је, једним својим чланком, недавно подсетио књижевник Душко М. Петровић) хиљаду година од првог помена српске славе. Наиме, византијски историчар Јован Скилица описао је славу војводе Ивца 1018, који је остао да, после пропасти Самуиловог царства, и даље пружа отпор византијској власти из своје тврђаве у Деволу (данас у Албанији). Савладао га је охридски архонт Евстатије, који је, по византологу Божидару Прокићу, „добро познавао обичаје македонских Словена, па се једним таквим обичајем и послужио да ухвати Ивца. Тај обичај био је слава или крсно име, које је Ивац прослављао на Велику Госпођу. Архонт Евстатије, коме је био поверен тај задатак, знао је да се на славу примају и незвани гости, па чак и непријатељи. Користио се тим гостољубљем и са двојицом својих слугу отишао је Ивцу на славу, ухватио га преваром и ослепио“.ве године навршава се (а на то нас је, једним својим чланком, недавно подсетио књижевник Душко М. Петровић) хиљаду година од првог помена српске славе. Наиме, византијски историчар Јован Скилица описао је славу војводе Ивца 1018, који је остао да, после пропасти Самуиловог царства, и даље пружа отпор византијској власти из своје тврђаве у Деволу (данас у Албанији). Савладао га је охридски архонт Евстатије, који је, по византологу Божидару Прокићу, „добро познавао обичаје македонских Словена, па се једним таквим обичајем и послужио да ухвати Ивца. Тај обичај био је слава или крсно име, које је Ивац прослављао на Велику Госпођу. Архонт Евстатије, коме је био поверен тај задатак, знао је да се на славу примају и незвани гости, па чак и непријатељи. Користио се тим гостољубљем и са двојицом својих слугу отишао је Ивцу на славу, ухватио га преваром и ослепио“.Славу је суштински уобличио Свети Сава, који је полупаганско жртвовање животиња у портама храмова заменио славским колачем, кољивом и вином, уз појање песме: Данас нас благодат Светога духа сабра, и сви, узевши крст, говоримо: „Осана на висини, благословен је који долази у име Господње.“

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *