Миленијумско трајање племићког грба сваког српског дома

Хиљаду година крсне славе у Срба

Крсна слава је племићки грб српске куће, о чему је писао блаженопочивши владика будимски Данило: „Сви православни људи добијају духовно племство кроз крштење и причешће и славе то као свој имендан. Али Свети Сава је мудро везао племство за породицу и оно се наследно преноси по мушкој лози. Он је дао сваком домаћину икону светитеља заштитника његовога дома. Тако је славска икона постала као духовни племићки грб те породице, а он их краси више од тисућ лета…“

Oве године навршава се (а на то нас је, једним својим чланком, недавно подсетио књижевник Душко М. Петровић) хиљаду година од првог помена српске славе. Наиме, византијски историчар Јован Скилица описао је славу војводе Ивца 1018, који је остао да, после пропасти Самуиловог царства, и даље пружа отпор византијској власти из своје тврђаве у Деволу (данас у Албанији). Савладао га је охридски архонт Евстатије, који је, по византологу Божидару Прокићу, „добро познавао обичаје македонских Словена, па се једним таквим обичајем и послужио да ухвати Ивца. Тај обичај био је слава или крсно име, које је Ивац прослављао на Велику Госпођу. Архонт Евстатије, коме је био поверен тај задатак, знао је да се на славу примају и незвани гости, па чак и непријатељи. Користио се тим гостољубљем и са двојицом својих слугу отишао је Ивцу на славу, ухватио га преваром и ослепио“.ве године навршава се (а на то нас је, једним својим чланком, недавно подсетио књижевник Душко М. Петровић) хиљаду година од првог помена српске славе. Наиме, византијски историчар Јован Скилица описао је славу војводе Ивца 1018, који је остао да, после пропасти Самуиловог царства, и даље пружа отпор византијској власти из своје тврђаве у Деволу (данас у Албанији). Савладао га је охридски архонт Евстатије, који је, по византологу Божидару Прокићу, „добро познавао обичаје македонских Словена, па се једним таквим обичајем и послужио да ухвати Ивца. Тај обичај био је слава или крсно име, које је Ивац прослављао на Велику Госпођу. Архонт Евстатије, коме је био поверен тај задатак, знао је да се на славу примају и незвани гости, па чак и непријатељи. Користио се тим гостољубљем и са двојицом својих слугу отишао је Ивцу на славу, ухватио га преваром и ослепио“.Славу је суштински уобличио Свети Сава, који је полупаганско жртвовање животиња у портама храмова заменио славским колачем, кољивом и вином, уз појање песме: Данас нас благодат Светога духа сабра, и сви, узевши крст, говоримо: „Осана на висини, благословен је који долази у име Господње.“

[restrict]

ОДЛИКЕ КРСНЕ СЛАВЕ Етнолог Никола Павковић о значају крсне славе каже: „Слава је била и остала народно-црквени празник Срба кроз векове. Као култ одређеног хришћанског свеца у породици (роду, племену) заштитника и давалаца, временом су се усталили многи заједнички структурни елементи славе. Ипак, у начину прослављања, обредним јелима и временском трајању славе постоје и локалне разлике условљене и народно-црквеном традицијом и ширим (државним) и друштвено-политичким околностима. Од 13. века слава је под снажним утицајем Српске православне цркве. Данашњи начин слављења славе је онакав како га је формирала православна црква. Сви битни ритуални предмети славе (хлеб, жито, вино, свећа, уље, тамјан, икона свеца), које је прихватила црква, познати су од старозаветних времена (Мојсије). Неки писци о слави сматрали су да је она српско национално обележје, док је на нивоу етноекспликације то схватање опште. Током векова постојала су разна ограничења, па и забране славе, посебно код Срба под млетачком и аустријском влашћу. Забране су образлагане (и/или мотивисане) како (тобоже) рационалним разлозима (прекомерна потрошња), тако и у циљу прихватања верске уније и превођења православних у католичанство. Од раног средњег века па све до 19. столећа славе је било и код католика у неким деловима Босне, средње Далмације и Славоније. Била је и код Македонаца у прошлости, а постоји данас.“

ДОМ ПОСТАЈЕ ХРАМ Наш познати историчар Милан Ђ. Милићевић у запису о крсним славама каже да „крсно име славе Срби у свим стањима, у свим друштвеним редовима, и у свима земљама где живе, па тако увелико обелодањују њихово народно јединство“, при чему се у слави „некако удружује хришћанска вера с вајкадашњим народним обичајима“. Милићевић додаје да је „најзанимљивије разгледати сељачку кућу о њеном крсном имену, када она није само гостољубиви дом, него је уједно и нека светионица, нека црква за принос побожних молитава, за понављање давно уобичајених жртава у славу светитељу који њу нарочито закриљује, кад се она – онако смерна и сиромашна – јавља као огледало народне физиономије, као чуварка непрекидности у народној историји“. Фолклориста Миле Недељковић каже да је слава у нашем народу увек имала интегративну функцију, породичну и друштвену; окупљала је родбину, пријатеље и комшије. Имала је и привредну улогу: „Домаћинска течевина, циљна штедња и наменска потрошња су привредни циклус од једне до друге славе“, каже Недељковић. Слава се увек опирала укалупљивању: „Она се у Срба славила увек и свуда, онако како ко узмогне и зна. Славила се и у раскоши препуне куће, и у крајњој беди на путевима прогонства и бежаније, у предаху ратних окршаја и благодетима мира, уз вишедневно смењивање гостију за низом софри и без игде икога свога у туђини, поштована и од пуког сиромаха и од крунисане главе.“

ЧУВАРКА ВЕРЕ И НАРОДНОСТИ Слава је била одличје православних Срба, па је Никола Беговић забележио да су Личани и Крајишници на то строго пазили: „Ко је превјерио, тај по реду не може бити званица у српској кући.“ Дижући здравицу у славу Пресвете Богородице, они су се овако молили: „Другом чашом а љубави нашом за свете Богородице, Мајке Божје, која седи на престолу Божјем. Она моли Бога за нас, Бога нашега и Сина свога, да се ми не би поримили, поунијатили. Већ да живимо и умремо као православни Србљи и ’ришћани, часнога крста од три прста – прва на десници.“ И молили су се овако: „За кратко је турске силе, проклете невјере и латинске мудрине, али за навијек лијепе српске славе. Да Бог да!“ О слави се много пазило и да се дели милостиња сиромасима. Недељковић вели: „Мостарци су о слави куповали хлебове (тзв. чуреке) и делили сиротињи, богатији и по сто педесет, а сиромашнији бар десетак. А из богатијих кућа по херцеговачким градовима, у којима слободарска тежња није утихнула ни у најсвирепијим данима ропства, својевремено су о слави давани сужњима пуни казани јела и сепети пуни хлеба.“ У народу се увек чврсто веровало да су они који славе исту славу родбина, макар једни били од Тимока, а други с Велебита. Недељковић каже: „У Гружи се на слави, као нарочитом благдану, мире људи који су у завади, јер ако се сви гости не би међусобно руковали, сматрало би се то грехом према домаћину и његовој слави. Одблесак овог правила је садржан у народној пословици: ’Рука руци, нисмо Турци; ако смо се завадили, нисмо очи повадили’.“

КОНВЕРТИТСТВО ПРОТИВ КРСНЕ СЛАВЕ Пишући о неделима које су непријатељи крста с три прста починили против Срба у Херцеговини у Другом светском рату и касније, 1992–1995, баш на дане када славе своје крсно име, Тихомир Бурзановић запажа: „Занимљиво је истаћи да до 1914. године и католици и православци у Херцеговини славе крсну славу и то најчешће заједно, јер су и обичаји слављења били потпуно идентични. То говори да су они у Херцеговини не тако давно били један народ – Срби, који су имали – славу као обред једне мање организације, племена, породице. Ти католици су знали када су прешли са православља и постали конвертити. Католичка црква је у Аустроугарској забранила да католици славе крсну славу, поготово заједно са православцима и тако убрзала процес раздвајања једног истог народа. Конвертите су одвојили од српског поријекла и својих рођака. Слијед бурних историјских догађаја, Први и Други свјетски рат, као и овај посљедњи показали су да су управо они били најстрашнији усташки кољачи, који као да су се светили својој донедавној браћи због чињенице да су и једни и други знали да су они дали ’вјеру за вечеру’. И аустроугарска власт и католичка црква су знали да је крсна слава онај дио хришћанства, који битно утиче на спрјечавање вјерске хомогености и то оне апсолутне која је карактеристична за римокатолицизам.“Римокатоличке и муслиманске усташе су, каже Бурзановић, нарочито настојали да своје геноцидне злочине врше на дан крсних слава у Срба. Грижа савести спојена с вековном мржњом чинила је своје. 

КОМУНИЗАМ ПРОТИВ КРСНЕ СЛАВЕ Прота Тихомир Пантић, који је после рата службовао у Смедереву, Тополи и Београду, и који је, побегевши из Југославије, у емиграцији објавио књигу Две деценије под комунизмом, описује какав се рат водио против славе у престоници Југославије: „Сећам се једне породице, која је живела у једном одељењу подрума у некој старој и дотрајалој згради у Улици војводе Добрњца број 2. У том подруму, дубоком, мемљивом и влажном, било је смештено неколико породица. Породица о којој пишем имала је двоје деце: кротке, бледе, испијене. Увек су ме дочекивали с радошћу. Последњи пут, било је то са сузама. Кад сам наишао, домаћица је покушала нешто да ми каже, али се загушила у сузама; деца, видећи мајку да плаче, расплакаше се такође. Ја сам их, наравно, умиривао и најзад разабрао о чему се ради: оцу породице обећали су ’надлежни’ стан, ако ступи у партију, и они сада не смеју више да славе славу, нити да примају свештеника. ’Немојте да плачете’, рекао сам им. ’Кад год зажелите да се помолите Богу, идите у другу цркву, на пример светосавску, где вас нико не зна.  Тамо однесите и ваш славски колач. Тако многи данас чине. Нека вам је Богом просто – ја не могу да се љутим на вас.’ Пољубио сам децу и отишао. Сузе су ме гушиле. О, несрећна земљо моја српска, шта си дочекала!“

СРБИ КАО ПЛЕМИЋИ Крсна слава је племићки грб сваке српске куће, о чему је писао блаженопочивши владика будимски Данило: „Сви православни људи добијају духовно племство кроз крштење и причешће и славе то као свој имендан. Али Свети Сава је мудро везао племство за породицу и оно се наследно преноси по мушкој лози. Он је дао сваком домаћину икону светитеља заштитника његовога дома. Тако је славска икона постала као духовни племићки грб те породице, а он их краси више од тисућ лета… Дакле, сваки Србијанац и сваки Србијан и сваки Србадијанац ако држи веру православну и своју славу може да дода после свога презимена име свога свеца: Filipovic of Saint John, Petrovic de Saint Michel, Mirilov of Saint George, Kristitz von Saint Nikolausz… Георгиевич од сватаго Андрея…“Да ли смо сведоци извесности да данас живимо опет у тешком времену, када наши непријатељи хоће да нас уклоне са земље коју нам је Бог дао? Ако је тако, закључимо да упркос томе, морамо живети, борити се, молити се Богу и свецима, сасвим у складу са речима Марка Краљевића упућеним покуњеним Србима у сенци ропства: „’Ајте сада пијте и благујте, / И ’ришћански закон испуњајте. / Иако смо изгубили царство, / Душе наше губити немојмо.“Како песник каже: Док буде душа, биће и царства. И небеског и земног. 

НАРОДНА ПОБОЖНОСТ

Бог се слави дивним обичајима крсног имена. Тако се у Хомољу подизала посуда с кољивом изнад глава, окретала се, а сви су говорили: „Величај, Господе.“ Домаћин прелије жито вином, свако узима по три зрна пшенице и благосиља: „Родило и по дрву и по камењу!“ У Крушевачкој жупи колач је мешен од разних врста житарица, „од сваке врсте жита каквога домаћин сеје и има у кући“. У Алексиначком Поморављу овакве молитве су узношене за орача: „Што орач оре, жито да се роди, да се нађе цркви и литургији, да нахрани сирочад и сиромаха, дубоко орали, високо влачили; високо жели, мале снопове везивали, а тешке их дизали – сноп као клас, а клас као попов стас.“
Врло је важна била и икона крсне славе. Енглез Рој Тревор посетио је Црну Гору 1910. године, и оставио следећи запис: „Црногорци су дубоко религиозни и у свакој кући у великој соби виси икона. Иконе су старе слике светаца, оковане сребром или златом. Оне се веома поштују и поред стварне вредности, исте се преносе са колена на колено, са оца на сина. Испред иконе је обешено мало сребрно кандило, и испред ових светилишта моле се сви чланови домаћинства.“
Пред славом се и метанисало, а домаћин је, како је забележено у Косову пољу 1907, говорио: „Опростите и благословите, што даја Бог и Свети Ђорђе, не жалимо за Бога и свеца нашега, а што немамо ни опрости са све вас и нека ни још боље придају!“ Сви гости би тада узвикнули: „Бог и ’Ристос!“
Тако су настали многи народни благослови и наздрављања:
1. – Живео!
– Бог те живео!
2. Здрав си!
– Од Бога ти здравље!
3. Поклон, домаћине!
– Богу јединоме!
4. Спасај се!
– На спасеније!
5. Добро вече!
– Дао Бог добро!
Гости су у Херцеговини овако говорили домаћину, захваљујући му на гостопримству (запис из 1896. године): „’Вала, брате домаћине! Ти крсно име славио, а оно ти помагало ко сретном и Богу милом Србину! Славио га ти и твоји унуци након тебе, ако Бог да!“

[/restrict]