Почетна / Култура / Ликовна повест Великог рата

Ликовна повест Великог рата

Изложба Драгана Мартиновића у Галерији „Лазар Возаревић“

Када је изгледало да је немогуће отићи даље, јер се исцрпео реализам антике, ренесансе, барока, 19. века, „хладног погледа“ између два светска рата (најбоље представљен у естетици немачког покрета „Нова стварност“), као и соцреализам и хиперреализам, овај уметник је учинио немогуће, створио је нов стил

До 31. августа у новообновљеној, угледној Галерији „Лазар Возаревић“ у Сремској Митровици, у свим њеним салама, траје несвакидашња изложба слика и слика-објеката. Реч је о поставци коју чини 160 дела Драгана Мартиновића (Богатић, Мачва, 1957). Мартиновић, за пријатеље Мартин, један је од највећих живих српских сликара, чија свака активност привлачи пажњу. Он је неоспорни ауторитет и зато се увек с пажњом слуша и гледа оно што има да представи. Зашто је толико значајан? Пре свега због ванредног сликарског умећа, које је привлачило пажњу и јапанских галериста и због пређеног сликарског пута, искуства које је стекао и преточио га у ликовна дела. Сликајући од детињства, усавршавао се у Мачванској сликарској школи Милића од Мачве, заједно с познатим и вештим мајсторима попут Микана Аничића, Дејана Уларџића, Ненада Станковића и Дејана Којића. Милић од Мачве им је усадио љубав за занатско, виртуозно извођење уметничког дела, али је само Мартиновић отишао корак даље, можда и зато што је радећи као сценограф у Шабачком позоришту имао духовни узор у једном од најбољих и најзанемаренијих српских сликара у 20. веку, какав је Владислав Лалицки. Захваљујући тим искуствима, без којих се не може разумети ова изложба и његов опус, Мартиновићу је пошло за руком нешто скоро немогуће. С Радетом Станковићем из Шапца, али независно од њега и с далекосежним утицајем, творац је у историји различитих форми реализма потпуно новог и оригиналног стила. Стваралац је, сведок и (као учитељ и професор) саучесник, у свету самосвојне појаве српског реализма, тј. завичајног реализма. Када је изгледало да је немогуће отићи даље, јер се исцрпео реализам антике, ренесансе, барока, 19. века, „хладног погледа“ између два светска рата (најбоље представљен у естетици немачког покрета „Нова стварност“), као и соцреализам и хиперреализам, он је учинио немогуће, створио је нов стил. Драгош Калајић је мислио да ће у Београду настати нови светски стил у сликарству, у јединству футуризма и визионарског сликарства, али се то није догодило, већ је крајем прошлог века у Сремској Митровици настао завичајни реализам. Мартин га развија са својим саборцима у сликарској групи „Еснаф“ и са студентима Академије класичног сликарства Едуконс универзитета у Сремској Каменици, на коме је професор и где је био и декан.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *