Ликовна повест Великог рата

Изложба Драгана Мартиновића у Галерији „Лазар Возаревић“

Када је изгледало да је немогуће отићи даље, јер се исцрпео реализам антике, ренесансе, барока, 19. века, „хладног погледа“ између два светска рата (најбоље представљен у естетици немачког покрета „Нова стварност“), као и соцреализам и хиперреализам, овај уметник је учинио немогуће, створио је нов стил

До 31. августа у новообновљеној, угледној Галерији „Лазар Возаревић“ у Сремској Митровици, у свим њеним салама, траје несвакидашња изложба слика и слика-објеката. Реч је о поставци коју чини 160 дела Драгана Мартиновића (Богатић, Мачва, 1957). Мартиновић, за пријатеље Мартин, један је од највећих живих српских сликара, чија свака активност привлачи пажњу. Он је неоспорни ауторитет и зато се увек с пажњом слуша и гледа оно што има да представи. Зашто је толико значајан? Пре свега због ванредног сликарског умећа, које је привлачило пажњу и јапанских галериста и због пређеног сликарског пута, искуства које је стекао и преточио га у ликовна дела. Сликајући од детињства, усавршавао се у Мачванској сликарској школи Милића од Мачве, заједно с познатим и вештим мајсторима попут Микана Аничића, Дејана Уларџића, Ненада Станковића и Дејана Којића. Милић од Мачве им је усадио љубав за занатско, виртуозно извођење уметничког дела, али је само Мартиновић отишао корак даље, можда и зато што је радећи као сценограф у Шабачком позоришту имао духовни узор у једном од најбољих и најзанемаренијих српских сликара у 20. веку, какав је Владислав Лалицки. Захваљујући тим искуствима, без којих се не може разумети ова изложба и његов опус, Мартиновићу је пошло за руком нешто скоро немогуће. С Радетом Станковићем из Шапца, али независно од њега и с далекосежним утицајем, творац је у историји различитих форми реализма потпуно новог и оригиналног стила. Стваралац је, сведок и (као учитељ и професор) саучесник, у свету самосвојне појаве српског реализма, тј. завичајног реализма. Када је изгледало да је немогуће отићи даље, јер се исцрпео реализам антике, ренесансе, барока, 19. века, „хладног погледа“ између два светска рата (најбоље представљен у естетици немачког покрета „Нова стварност“), као и соцреализам и хиперреализам, он је учинио немогуће, створио је нов стил. Драгош Калајић је мислио да ће у Београду настати нови светски стил у сликарству, у јединству футуризма и визионарског сликарства, али се то није догодило, већ је крајем прошлог века у Сремској Митровици настао завичајни реализам. Мартин га развија са својим саборцима у сликарској групи „Еснаф“ и са студентима Академије класичног сликарства Едуконс универзитета у Сремској Каменици, на коме је професор и где је био и декан.

[restrict] Зашто би реализам био толико битан за нас? Уз фантастичну уметност постмедиалног одређења то је најважнија национална стилска формација, ликовно обележје које непрекинуто траје од мајстора 19. века до најмлађих урбаних реалиста охлађеног и увеличаног призора. Са завичајном варијантом, „српском ликовном сељачком револуцијом“, речено језиком устаника, Мартиновић и његови другови у уметност су унели љубав за земљу, крв и тло, мирис села, топлину предмета и дома, осећајност и интимизам, када потпуно нестају из постдемократске отуђене и хладне уметности, окренуте техници и затирању осећајног елемента у уметности. Мартин је сликарству вратио не само јасно успостављену духовну вертикалу већ још више културу сећања, историју, микроисторију личног и појединачног, личносни и православни слој. Његовим сликама у први план стављена је култура обичаја, крсне славе, атмосфере, предака и баштине, пре свега руралне, што долази до израза и на изложби у Галерији „Лазар Возаревић“.
Слике и слике-објекти на њој посвећени су великој теми, која није била повод савременим ствараоцима. Реч је о Првом светском рату и „Изложби поводом 100 година од Великог рата“, како је насловљена. То што Мартиновић има да поручи надалеко се чује, па су на изложбу ходочастили и поједини стручњаци Завода за заштиту споменика културе града Београда. Овакву оригиналну варијанту реализма ценио је и Драгош Калајић, као сликар посве другачијег усмерења, па је Мартиновићу и његовом најбољем ученику Горану Митровићу организовао велике изложбе у београдској Галерији „Прогрес“. Изложба надахнута темом Првог светског рата настала је током пет година посвећеног рада, аналитичког и студиозног, на основу изучавања историјске и архивске грађе, по методу сликаревог узора Паје Јовановића, који се помно припремао за своје историјске композиције, проучавајући артефакте по музејима. Нису, међутим, насликане битке, у духу српских ратних сликара, нити историјске реконструкције академског реализма, у стилу Паје Јовановића и Уроша Предића. Остварења на изложби траг су историје доживљене интимно и с пијететом, што не значи да на њима нема и нечег монументалног. Изложба је представљена у више од сто српских градова, али још није у Београду. Сликар је отишао корак даље од уобичајене штафелајне поетике. Уместо класичних уљаних слика на платну, остварио је највише слике-објекте, по чему је такође посебан. Појављују се на поставци у Сремској Митровици слике у форми крста, друге уграђене у рамове старих прозора, неке у виду тарабе или преслице, поједине у форми ћириличких слова целе српске азбуке, а има их и аплицираних на старим коферима или у посебно пројектованим рамовима као естетским продужецима слике. На необичан, старински начин, та су остварења савремена јер се класичним сликарским језиком и занатом обраћају сада већ стогодишњој појавности асамблажа и објектне уметности, вреднујући их на нов начин, из српске визуре. На појединим сликама аплициране су и старе породичне фотографије. Помиривши на изложби прошлост и садашњост, сликар је с пет циклуса („Мали задушници“, „Чувари огњишта“, „Очи наде“, „Остајте овде“ и „Свето писмо“) заједно химнички означених као „Востани Сербие“, представио историју своје земље, патње и радости ратара и ратника и њима најближих, породице, деце, свештеника и музичара, заједно са животињама које су делиле људску судбину у ратним условима. Јасно је да то није прича само о Првом светском рату већ о свим нашим ратовима и косовском завету, па отуда на ћириличким словима српски манастири чија имена почињу тим словом. Мартиновић је српску историју схватио као трагичну, херојску, јединствену и дирљиву, те стога на његовим делима нема крви ни рањеника већ само тихе туге и сећања. Од бачених тела у плаву гробницу Крфа он прави поезију, као и од борбе у шанчевима. Истовремено је то и ликовна повест овог народа за великим замахом, израз његових нада и чежњи које се мало мењају с временом, јер се и историја понавља. Он слика скривена осећања, мале личне догађаје, материнство, детињство и крсне славе које са свећицом и иконицом борци прослављају у рову. По том људском, осећајном набоју у свом ликовном завештању Драган Мартиновић није фактограф већ уметник, тим драгоценији што се у савременој уметности форсира само ментални ниво дела. Никада новије српско сликарство није имало мајстора који с толико вештине и сигурности брани највредније, што штити и чува генерације кроз векове – неупоредиву традицију.

[/restrict]