Почетна / Култура / Ликовни и мисаони трактати

Ликовни и мисаони трактати

Слике Бранислава Макеша у Галерији УЛУС

Брaнислaв Maкeш, Крaљeвић Maркo, 2002, aкрилик нa плaтну, 110×110 цм

Насликавши „Ламент над Хиландаром“, „Краљевића Марка“, „Византију“, „Милешеву“ и друге сродне слике, Бранислав Макеш није само изложбом симболички названом „Поклоњење“ избавио своју душу већ је поставио шире основе за идејни препород савременог српског сликарства и графичке уметности

Галерији УЛУС-а приређена је изузетно занимљива изложба слика професора Бранислава Макеша (Шабац, 1938) са Факултета примењених уметности. Изложба је савремена колико и традиционална, поникла на наслеђу источноправославне уметности. Византијску уметност одређује ненаглашени (антиготски) вертикализам; она познаје мир полегнућа, смирај, линију хоризонта, хоризонталу земље и гроба, тачније, у њој долази до израза склад облика, боја и линија. Битније је, међутим, да целу ромејску културу, а не само њену уметност, карактерише духовни вертикализам, унутрашње стремљење према небу, зато су иконе и фреске као звоници и куполе – усправни. Богочовечанска вертикала једна је од кључних особености новијег сликарства професора Макеша, његово ликовно созерцање, воздизање сликом у небо. Он духовно узраста са сваким својим делом, јер је хришћанско сликарство посвећено вери у Христа. Слика је жива суштина, како се исправно мисли за иконе, има своју личност и живот, може молитвено да излечи или помогне. Ово модерно и световно сликарство, реакција на црквено, постаје крепко и радосно, јер из хришћанске иконографије сликар зна да тамо негде постоји извор живота (fons vitae). Ервин Панофски је писао о ренесанси и ренесансама у западној уметности, у византијској су духовна и стилска обнова вишевековна реалност, па и данас са Макешом и другим ствараоцима присуствујемо једној од обнова. Када слика хиландарска здања оштећена пожаром 2004. године, Макеш као да представља оно из чега ће се поново издићи, васкрснути уништено, или ни нас неће бити. Код њега је много тога озбиљније и слојевитије него што изгледа на први поглед; није реч само о сликама већ и о својеврсним ликовним и мисаоним трактатима. Док пламен лиже у небо и сагорева труд векова, хиландарски чемпреси мирно стоје као духовни стубови, човек и природа могу заједно победити демонију техницизма, политике и економизма. Како? Ове слике упућују: складним и мирним животом без испразне слаткоће свакодневице. Зато су оне толико опоре, сећају и на смрт; живот и сликарство су и опомена, а не само радост и славље боја и облика. Негде на средини приказане архитектуре налази се често на овим сликама белина, чисто одмориште, ниша, испуст, заклон или степениште, где душа налази спас и прибежиште. Ту се она одмара или успиње, јер није узалуд мала грађевина, кућа, метафора гнезда. Да нема тих белина, упоришта на слици, вечних станишта, све би било пренапорно и неиздрживо, за око и за човека.

[restrict]

Брaнислaв Maкeш, Mусa Aрбaнaсa, 2002, aкрилик нa плaтну, 110×110 цм

Неке друге слике овог уметника, из циклуса посвећеног православној баштини, наизглед су потпуно апстрактне. Није реч само о чињеници да сликарство из те културе, као и целокупно источно, тежи плошности, искључењу треће димензије, што су на сасвим други начин, али имајући у виду и естетику иконе, открили Кандински, Маљевич, Родченко, Лисицки и други руски авангардисти. Макеша не занима толико плошност, одсуство простора и присуство апстрактних, мирних површина и линија. Он их не призива као неки одоцнели сликар високог модернизма. Макеш колажира визуелно богатство пре свега православне слике и графике не само да би попут Пикаса указао на површину дела као самосталну суштину, независну и равну, без треће димензије, већ да би се позабавио нечим суштаственијим. Укрштени, крстоносни елементи његових акрилика, делови зидова, портала, греда, парапетних плоча, лукова, орнамената, пејзажа са позадине фресака и икона, графичких симбола, самосталних боја и тонова, исечени су, извађени из контекста и уведени у нову, модерну композицију. Осамостаљени делови ромејског ликовног универзума слике, скулптуре и архитектуре ступају у нове, неочекиване односе, сплетове и ликовне игре, колажирани упућују да је та култура толико богата и самосвојна да и када се издвоји њен део или делић, он наставља свој духовни живот. Зато је већа тема од плошности и модерности византијске слике њено стилско јединство, које се парадоксално најбоље види у оваквим исецањима, колажирањима, на слици као пећи за топљење форме. Из ње као из лавиринта излази иста (нео)византијска појавност, генијално богатство форми, пре свега по духу. Те неочекиване визуре отварају и наше срушене цркве на Косову у  насртају на светиње оних који вековима нису умели ни знали ништа да приме од околних великих цивилизација, империја, царстава и краљевстава. У том кршу срушених српских богомоља, на апстракцији и колажу деструкције Макешових платана, видимо да у тај простор улази светлост и плавет. Њима наизглед супротне, без архитектонских елемената су слике драге графичару и цртачу – дела ликовно складно сложеног света православних форми – бордура, Христовог монограма, крстова, кругова, шах поља, витица, врежа, орнамената, делова епитрахиља, омофора и плаштаница, у склопу неке врсте нове фреске, без људске фигуре, у виду чисте апстракције али са назнакама простора и иконичне инверзне перспективе. Макеш је направио духовни подвиг – успео је да превреднује велику и древну традицију, да је не изневери у новом читању и новом кључу. Мирне, равне површине боја и линија, прво у духу а потом и на слици преломљених црвених форми, радосно сјаје са ових послемодерних икона.

Брaнислaв Maкeш, Визaнтиjскa XIX, 1998, aкрилик нa плaтну, 110×150 цм

Нека Макешова остварења још су одређенија. Из вечног круга сенки и живота искаче победник, витез, оклопник, царевић, Марко Краљевић на митском коњу шарцу, са сабљом, у прекрасној црвеној опреми, држећи златни штит на коме је двоглави црни орао, државни симбол Византијског царства. На другој слици  видимо Мусу Арбанасу на  коњу вранцу, са копљем у руци. Сећамо се  сјајне изложбе – тезе Драгоша Калајића „Марко Краљевић. Стратегија опстанка“, за коју су ове слике урађене, а коју Калајић није успео да приведе крају, смрт је била бржа. Било је то последње велико окупљање националних уметничких снага пред долазак безличне и нељудске неоавангарде. Није узалуд Мирча Елиаде, велики инспиратор, проучавао мит о Краљевићу Марку. Јунаке као са Макешових слика угледала је Муратова војска на Косову 1389. године, гиздаве, разигране, чији су се раскошни оклопи и оружје, набављени за ту битку у Дубровнику, са мноштвом застава пресијавали на сунцу. Сами Турци кажу да се у својим освајањима никада пре нису сусрели са таквом војском. У том смислу Макеш слика и српско средњовековно оружје и опрему – панцир-кошуље, копља, хелебарде, буздоване и кациге са роговима, или поље од отпадака поломљеног оружја после велике битке.

Насликавши „Ламент над Хиландаром“, „Краљевића Марка“, „Византију“, „Милешеву“ и друге сродне слике, Бранислав Макеш није само изложбом симболички названом „Поклоњење“ избавио своју душу већ је поставио шире основе за идејни препород савременог српског сликарства и графичке уметности.          

[/restrict]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *