Успоравање и оспоравање Емануела Макрона

Пројектовање нове ЕУ по „нацрту“ француског председника или немачке канцеларке: И Макрон и Меркелова би „јаку Европу“, унутра и (посебно) на светској политичкој сцени, али се одатле њихови путеви (до даљег) разилазе кад је реч о приоритетима и „инструментима“ за остваривање тог циља; председник наступа радикално, прагматичној канцеларки је од револуције ближа еволуција

Шта је остало, као резултат, звучно најављиваног, и дуго ишчекиваног, сусрета и разговора француског председника и немачке канцеларке у Берлину о „будућности Европе“ (прецизније: Европске уније). Готово ништа осим прашине на Макроновим ципелама, констатовао је (цинично) колумниста „Шпигла“ (Флоријан Гатман).

То с ципелама односило се на кулису пред којом је сусрет и започео, с наглашеном симболиком: „неимари нове Европе“ (ЕУ) Емануел Макрон и Ангела Меркел нашли су се на градилишту импозантног дворца (заправо: верне обнове, из темеља, а до темеља одавно срушене барокне палате, некадашњег симбола Берлина, на шта ће отићи више од пола милијарде евра!).

А дан је тако лепо почео: сијало је сунце над Берлином, сијали су, нескривеним задовољством, „драги Емануел“ и „мила Ангела“ (како су се ословљавали) падајући једно другом у загрљај. Одвезли су се – опет гест наглашене симболике – до владиног уреда канцеларкином лимузином. Разговарали, дуго, у четири ока. Потом обедовали у уском кругу најважнијих саветника.

 

ХЛАДАН ТУШ Од идиличне слике мало је, међутим, остало у дипломатској еквилибристици с којом су, пред новинарима, сумирали резултате дугог разговора (у четири ока) тренутно најутицајнијих европских државника. У сусрету који је француски председник (пре)дуго чекао (Меркелова се пола године мучила око склапања владајуће коалиције и одбране уздрманог канцеларског трона) следио је, (не)очекивано хлада туш:  „пријатељско стишавање“ Макронове понесености с којом је, још прошлог септембра у чувеном говору студентима на Сорбони, егзалтирано представио своју визију „нове Европе“, дограђујући је, недавно, пред посланицима Европског парламента.

Живимо у „јединственом тренутку европске авантуре“, саопштио је, понесено, француски председник, уз констатацију да је садашња Европа (ЕУ) „слаба, спора и неефикасна“. Потребна је њена радикална обнова, а он је решен да се, срчано и храбро, упусти у тако велики подухват. Не би да понови грешке успаваних „месечара“: асоцијација на генерацију политичких лидера који су 1914. гурнули Европу у Први светски рат.     

Француском председнику је, међутим, добро знано да без синхронизованог, ортачког наступа са немачком канцеларком (чувена осовина Париз–Берлин) своје амбициозне реформске планове за спасавање („последња шанса“) ЕУ (и Запада) у драматично несигурним околностима и временима може да врати у фиоку.

[restrict]

РАЗЛИЧИТИ ПУТЕВИ И немачка канцеларка је за „јачу Европу“ (ЕУ), унутра и, посебно на светској политичкој (геостратешкој) сцени. Али одатле се, упркос великом међусобном уважавању (канцеларки импонује младалачка срчаност и ентузијазам француског председника, њему канцеларкино државничко искуство и политичка прагматичност), њихови путеви разилазе.

Нема, наиме, сагласности кад је реч о приоритетима и „инструментима“ за остварење тог циља. Макрон је за радикалне потезе, концентрисане на јачање наднационалних институција, превасходно у жаришној (финансијској) тачки еврозоне. Меркеловој је од револуције ближа еволуција, са ширим, и друкчијим темама, у фокусу, с нагласком на националну сувереност и очување контролне надлежности националних парламената у потенцијално могућим наднационалним институцијама.

Било је то видљиво и на конференцији за медије после берлинских разговора. Канцеларка је инсистирала (управо овим редом), на заједничкој политици кад је реч о азилантима, заједничкој спољној политици и јачању економске и монетарне уније. Макрон је у први план ставио (само и наглашено) економску и монетарну унију, али с већим амбицијама и прерогативима од (још неконкретизованог) канцеларкиног концепта.

 

КОМПРОМИС КАО (НЕ)МОГУЋА МИСИЈА И док је Макрон, као гост, (каваљерски) избегао да говори о разликама, Меркелова није крила да (још) постоји несагласност између Француске и Немачке око више „тачака“ и да је потребна „отворена дискусија“ и, коначно, спремност и способност за постизање компромиса. Времена је за то, међутим, мало. Немачко-француски тандем би требало да изађе са усаглашеном  (реформском) платформом до јуна, пред самит лидера Европске уније. Врашки тежак посао у (таквом) цајтноту, и при очигледним разликама. Можда (не)могућа мисија? Сва је прилика да ће уместо прецизно срочене реформске платформе бити „исцртан“ план пута до ње. Можда ништа више од те „маршруте“.

Француски председник наступа с наглашеним самопоуздањем какво нико од његових претходника после (великог) Шарла де Гола није имао. Не без разлога. Одувао је, практично с ледине, без сопствене странке, две велике партије, социјалисте и конзервативце, који су деценијама одређивали судбину земље. Наметнуо се, и на европској сцени, као нови, јаки лидер, први који је могао да доскорашњу (некрунисану) „краљицу Европе“, немачку канцеларку, баци у засенак. И да преузме улогу лидера (западног) либералног света, који излази храбро на барикаде у одбрану демократије од популизма: уместо ауторитарне демократије, он је за ауторитет демократије. Барата, при томе, великим идејама, визијама, патосом и страшћу. Свиме што је прагматичној и (пре)наглашено рационалној канцеларки страно.

 

КАНЦЕЛАРКИНА (НАГЛАШЕНА) УЗДРЖАНОСТ Макрон је, дакако, знао с каквим ограничењима може рачунати његов захуктали реформски воз на берлинској станици. И суочио се са успоравањем, које је, у неким ставкама, деловало (и представљало) оспоравање. Мање, иначе, варничи, из немачке визуре, око циљева и принципа Макронових реформских идеја, а више (или можда искључиво) око новца: у добром делу немачке политичке јавности (посебно у странкама десно од центра, ЦДУ и ЦСУ, а превасходно у ултрадесничаркој Алтернативи за Немачку) постоји отворено страховање да ће пакет амбициозних реформи француског председника морати да плате – Немци. Та атмосфера, добрим делом, сужава канцеларки маневарски простор и тамо где би (вероватно) била спремна да изађе у сусрет Макрону и његовим (изазовним) реформским идејама.

Отуда наглашена уздржаност Ангеле Меркел. Један од разлога те уздржаности је чињеница да се на јесен одржавају важни парламентарни избори у Баварској, где Алтернатива за Немачку ионако прети да уздрма (деценијама) неприкосновену позицију (сестринске и коалиционе) Хришћанско социјалне уније (ЦСУ).

Има и коментатора политичких аналитичара коју ту канцеларкину уздржаност, и одбојност према идејама француског председника, отворено критикују. Они су, наиме, уверени да Меркелова тиме проиграва шансу да се ЕУ (с нагласком на еврозону), припреми за могуће избијање нове (драматичне) финансијске кризе каква је била она из 2009. А решења која Макрон нуди у том контексту – централизовани, европски систем осигурања за незапослене, буџет еврозоне (поред и мимо буџета читаве Европске уније), „устоличење“ министра финансија еврозоне, банкарска унија и формирање европског монетарног фонда – обезбеђују извесност чланицама еврозоне захваћеним кризом, гарантују солидарност предупређујући тако настанак паничног страха и разарајући стампедо штедиша на банкарске шалтере. Кад се финансијска (и дужничка) криза 2009. захуктала, није било јединствене европске инстанце (у еврозони) која би се супротставила „ескалацији страха“.  

ИСТО А (МАЛО) ДРУКЧИЈЕ И кад се, макар привидно, саглашава са неким од ових идеја и иницијатива француског председника, немачка канцеларка их тумачи на свој, друкчији начин. Није, на пример, изричито против европског монетарног фонда. Али против је тога да та институција буде сасвим изузета из надлежности (и контроле), у немачком случају, Бундестага.

Доста је и оних који упозоравају да се Европска унија, и без формалних, реформских промена, преуређује по моделу Међународног монетарног фонда, намећући чланицама (често ригорозну) финансијску дисциплину (Европска комисија је у случају презадужене Грчке бивала чак оштрија од ММФ), у име (веће) конкурентности, удаљавајући се тако од њених изворних принципа, с наглашеном социјалном димензијом и солидарношћу.

Имајући ово у виду, Ханс Кунднани из Европског савета за међународне односе упозорава да продубљивање европских интеграција не мора бити само по себи и аутоматски добро. Он управо на примеру (евентуалног) претварања Европског механизма за стабилност (ЕМС) у европски монетарни фонд запажа разлике у тумачењима између идеја француског председника и његових немачких партнера и саговорника.

 

КАД ЈЕ „ВИШЕ ЕВРОПЕ“, ВИШЕ НЕМАЧКЕ За Макрона би овај фонд представљао „благајну еврозоне“. Немци који подржавају идеју о стварању фонда, попут бившег и моћног министра финансија Волфганга Шојблеа (сада председник Бундестага), виде га као средство за контролу буџета у чланицама еврозоне и наметање (ригорозне) фискалне дисциплине. Ако би превагнула ова визија и интерпретација, онда би „више Европе“ значило „више Немачке“, као што се „десило и са многим другим потезима повученим од избијања финансијске кризе.“

Управо немачка канцеларка посебно инсистира на јачању конкурентности ЕУ, како би ова заједница држава била способна да се економски, а све наглашеније и геополитички надмеће са другим (моћним) силама у свету. А да би се то остварило, потребно је, каже, осетно кресање „великодушних социјалних давања“. У прилог тој тези Меркелова барата следећим подацима и чињеницама: Европа (ЕУ) чини седам одсто светске популације, двадесет пет одсто светског БДП-а а педесет одсто социјалних издатака. Из тих чињеница извлачи закључак: „Европа не може бити више тако (и толико) великодушна.“

Дуг је, међутим, пут, ако је уопште могућ, да се глас Европске уније чује на светској сцени. И кад би се оствариле (амбициозне) визије француског председника, и ЕУ уместо тренутно „слабе, споре и неефикасне“ постала (заиста) „јака, хитра и ефикасна“, не би се превише тога променило: на светској сцени су, до даљег, неприкосновени САД, Русија и Кина.

 

НЕВИДЉИВ А ПРИСУТАН С том чињеницом, а у конкретном случају кад је реч о Русији, суочили су се шефови дипломатија седам најразвијенијих земаља света (Г7) на (последњем) састанку у Торонту. Путин је, примећују извештачи, све време, невидљив, био присутан у сали. Испоставило се, упркос поновљеним (ритуалним) осудама Москве, да се без Русије и њеног председника не може решити ниједан горући проблем на међународној сцени, од Украјине до Сирије.

У том контексту су шефови дипломатија седморице „ломили главу“ како примамити „самоувереног Путина“ на „конструктиван дијалог“. Рађале су се разне идеје о политичкој трговини и уступцима, „допуштању“ Путиновом „штићенику“ Асаду да политички преживи до стављања у изглед грдних милијарди за обнову опустошене и (седмогодишњим) ратом разорене Сирије.

 

ДИПЛОМАТСКИ УДАР НА ВАШИНГТОН Играло се и на „немачку посредничку карту“ у дијалога са Москвом. На томе је, кажу, код новог немачког министра спољних послова (Хајко Мас) посебно инсистирао његов (гле чуда, после свега!) британски колега (Борис Џонсон). Из телефонског разговора који је, непосредно пред полетање за Торонто, Хајко Мас обавио са руским министром спољних послова Сергејем Лавровим, испоставило се да је то немогуће: без окончања готово хистеричног анатемисања Русије од стране Запада, не може бити, поручио је Лавров, очекиваног и траженог „конструктивног дијалога“. 

У грозничавом настојању да ЕУ буде (ипак) НЕКО, Париз и Берлин су кренули у „дипломатски удар“ на Вашингтон. С различитих позиција, што опет даје предност Макрону над Меркеловој. Француски председник је отишао (понедељак) у деликатну мисију. Дочекан је уз фанфаре. Посета највишег ранга, државна, три дана. Иако се профилише као антипод Трампу, успео је да буде важан партнер, савезник и пријатељ америчком председнику (ракетни напад на Сирију му је у томе додатно помогао). Меркелова стиже у Вашингтон после њега (петак), на само један дан и у (ниже квалификовану) радну посету.

Медији пак обе посете тумаче као грозничаву потребу европских лидера да учине све како би спасли међународни поредак од „деструктивног и непредвидљивог“ Доналда Трампа. „Спасавању Запада“, с (ужаснутом) Меркеловом и Макроном (држи у руци ватрогасну боцу) у првом плану, и пироманском (пламеном) фигуром Трампа у позадини, утицајни немачки магазин „Шпигл“ посветио је насловну страну у најновијем броју…            

[/restrict]