Usporavanje i osporavanje Emanuela Makrona

Projektovanje nove EU po „nacrtu“ francuskog predsednika ili nemačke kancelarke: I Makron i Merkelova bi „jaku Evropu“, unutra i (posebno) na svetskoj političkoj sceni, ali se odatle njihovi putevi (do daljeg) razilaze kad je reč o prioritetima i „instrumentima“ za ostvarivanje tog cilja; predsednik nastupa radikalno, pragmatičnoj kancelarki je od revolucije bliža evolucija

Šta je ostalo, kao rezultat, zvučno najavljivanog, i dugo iščekivanog, susreta i razgovora francuskog predsednika i nemačke kancelarke u Berlinu o „budućnosti Evrope“ (preciznije: Evropske unije). Gotovo ništa osim prašine na Makronovim cipelama, konstatovao je (cinično) kolumnista „Špigla“ (Florijan Gatman).

To s cipelama odnosilo se na kulisu pred kojom je susret i započeo, s naglašenom simbolikom: „neimari nove Evrope“ (EU) Emanuel Makron i Angela Merkel našli su se na gradilištu impozantnog dvorca (zapravo: verne obnove, iz temelja, a do temelja odavno srušene barokne palate, nekadašnjeg simbola Berlina, na šta će otići više od pola milijarde evra!).

A dan je tako lepo počeo: sijalo je sunce nad Berlinom, sijali su, neskrivenim zadovoljstvom, „dragi Emanuel“ i „mila Angela“ (kako su se oslovljavali) padajući jedno drugom u zagrljaj. Odvezli su se – opet gest naglašene simbolike – do vladinog ureda kancelarkinom limuzinom. Razgovarali, dugo, u četiri oka. Potom obedovali u uskom krugu najvažnijih savetnika.

 

HLADAN TUŠ Od idilične slike malo je, međutim, ostalo u diplomatskoj ekvilibristici s kojom su, pred novinarima, sumirali rezultate dugog razgovora (u četiri oka) trenutno najuticajnijih evropskih državnika. U susretu koji je francuski predsednik (pre)dugo čekao (Merkelova se pola godine mučila oko sklapanja vladajuće koalicije i odbrane uzdrmanog kancelarskog trona) sledio je, (ne)očekivano hlada tuš:  „prijateljsko stišavanje“ Makronove ponesenosti s kojom je, još prošlog septembra u čuvenom govoru studentima na Sorboni, egzaltirano predstavio svoju viziju „nove Evrope“, dograđujući je, nedavno, pred poslanicima Evropskog parlamenta.

Živimo u „jedinstvenom trenutku evropske avanture“, saopštio je, poneseno, francuski predsednik, uz konstataciju da je sadašnja Evropa (EU) „slaba, spora i neefikasna“. Potrebna je njena radikalna obnova, a on je rešen da se, srčano i hrabro, upusti u tako veliki poduhvat. Ne bi da ponovi greške uspavanih „mesečara“: asocijacija na generaciju političkih lidera koji su 1914. gurnuli Evropu u Prvi svetski rat.     

Francuskom predsedniku je, međutim, dobro znano da bez sinhronizovanog, ortačkog nastupa sa nemačkom kancelarkom (čuvena osovina Pariz–Berlin) svoje ambiciozne reformske planove za spasavanje („poslednja šansa“) EU (i Zapada) u dramatično nesigurnim okolnostima i vremenima može da vrati u fioku.

[restrict]

RAZLIČITI PUTEVI I nemačka kancelarka je za „jaču Evropu“ (EU), unutra i, posebno na svetskoj političkoj (geostrateškoj) sceni. Ali odatle se, uprkos velikom međusobnom uvažavanju (kancelarki imponuje mladalačka srčanost i entuzijazam francuskog predsednika, njemu kancelarkino državničko iskustvo i politička pragmatičnost), njihovi putevi razilaze.

Nema, naime, saglasnosti kad je reč o prioritetima i „instrumentima“ za ostvarenje tog cilja. Makron je za radikalne poteze, koncentrisane na jačanje nadnacionalnih institucija, prevashodno u žarišnoj (finansijskoj) tački evrozone. Merkelovoj je od revolucije bliža evolucija, sa širim, i drukčijim temama, u fokusu, s naglaskom na nacionalnu suverenost i očuvanje kontrolne nadležnosti nacionalnih parlamenata u potencijalno mogućim nadnacionalnim institucijama.

Bilo je to vidljivo i na konferenciji za medije posle berlinskih razgovora. Kancelarka je insistirala (upravo ovim redom), na zajedničkoj politici kad je reč o azilantima, zajedničkoj spoljnoj politici i jačanju ekonomske i monetarne unije. Makron je u prvi plan stavio (samo i naglašeno) ekonomsku i monetarnu uniju, ali s većim ambicijama i prerogativima od (još nekonkretizovanog) kancelarkinog koncepta.

 

KOMPROMIS KAO (NE)MOGUĆA MISIJA I dok je Makron, kao gost, (kavaljerski) izbegao da govori o razlikama, Merkelova nije krila da (još) postoji nesaglasnost između Francuske i Nemačke oko više „tačaka“ i da je potrebna „otvorena diskusija“ i, konačno, spremnost i sposobnost za postizanje kompromisa. Vremena je za to, međutim, malo. Nemačko-francuski tandem bi trebalo da izađe sa usaglašenom  (reformskom) platformom do juna, pred samit lidera Evropske unije. Vraški težak posao u (takvom) cajtnotu, i pri očiglednim razlikama. Možda (ne)moguća misija? Sva je prilika da će umesto precizno sročene reformske platforme biti „iscrtan“ plan puta do nje. Možda ništa više od te „maršrute“.

Francuski predsednik nastupa s naglašenim samopouzdanjem kakvo niko od njegovih prethodnika posle (velikog) Šarla de Gola nije imao. Ne bez razloga. Oduvao je, praktično s ledine, bez sopstvene stranke, dve velike partije, socijaliste i konzervativce, koji su decenijama određivali sudbinu zemlje. Nametnuo se, i na evropskoj sceni, kao novi, jaki lider, prvi koji je mogao da doskorašnju (nekrunisanu) „kraljicu Evrope“, nemačku kancelarku, baci u zasenak. I da preuzme ulogu lidera (zapadnog) liberalnog sveta, koji izlazi hrabro na barikade u odbranu demokratije od populizma: umesto autoritarne demokratije, on je za autoritet demokratije. Barata, pri tome, velikim idejama, vizijama, patosom i strašću. Svime što je pragmatičnoj i (pre)naglašeno racionalnoj kancelarki strano.

 

KANCELARKINA (NAGLAŠENA) UZDRŽANOST Makron je, dakako, znao s kakvim ograničenjima može računati njegov zahuktali reformski voz na berlinskoj stanici. I suočio se sa usporavanjem, koje je, u nekim stavkama, delovalo (i predstavljalo) osporavanje. Manje, inače, varniči, iz nemačke vizure, oko ciljeva i principa Makronovih reformskih ideja, a više (ili možda isključivo) oko novca: u dobrom delu nemačke političke javnosti (posebno u strankama desno od centra, CDU i CSU, a prevashodno u ultradesničarkoj Alternativi za Nemačku) postoji otvoreno strahovanje da će paket ambicioznih reformi francuskog predsednika morati da plate – Nemci. Ta atmosfera, dobrim delom, sužava kancelarki manevarski prostor i tamo gde bi (verovatno) bila spremna da izađe u susret Makronu i njegovim (izazovnim) reformskim idejama.

Otuda naglašena uzdržanost Angele Merkel. Jedan od razloga te uzdržanosti je činjenica da se na jesen održavaju važni parlamentarni izbori u Bavarskoj, gde Alternativa za Nemačku ionako preti da uzdrma (decenijama) neprikosnovenu poziciju (sestrinske i koalicione) Hrišćansko socijalne unije (CSU).

Ima i komentatora političkih analitičara koju tu kancelarkinu uzdržanost, i odbojnost prema idejama francuskog predsednika, otvoreno kritikuju. Oni su, naime, uvereni da Merkelova time proigrava šansu da se EU (s naglaskom na evrozonu), pripremi za moguće izbijanje nove (dramatične) finansijske krize kakva je bila ona iz 2009. A rešenja koja Makron nudi u tom kontekstu – centralizovani, evropski sistem osiguranja za nezaposlene, budžet evrozone (pored i mimo budžeta čitave Evropske unije), „ustoličenje“ ministra finansija evrozone, bankarska unija i formiranje evropskog monetarnog fonda – obezbeđuju izvesnost članicama evrozone zahvaćenim krizom, garantuju solidarnost predupređujući tako nastanak paničnog straha i razarajući stampedo štediša na bankarske šaltere. Kad se finansijska (i dužnička) kriza 2009. zahuktala, nije bilo jedinstvene evropske instance (u evrozoni) koja bi se suprotstavila „eskalaciji straha“.  

ISTO A (MALO) DRUKČIJE I kad se, makar prividno, saglašava sa nekim od ovih ideja i inicijativa francuskog predsednika, nemačka kancelarka ih tumači na svoj, drukčiji način. Nije, na primer, izričito protiv evropskog monetarnog fonda. Ali protiv je toga da ta institucija bude sasvim izuzeta iz nadležnosti (i kontrole), u nemačkom slučaju, Bundestaga.

Dosta je i onih koji upozoravaju da se Evropska unija, i bez formalnih, reformskih promena, preuređuje po modelu Međunarodnog monetarnog fonda, namećući članicama (često rigoroznu) finansijsku disciplinu (Evropska komisija je u slučaju prezadužene Grčke bivala čak oštrija od MMF), u ime (veće) konkurentnosti, udaljavajući se tako od njenih izvornih principa, s naglašenom socijalnom dimenzijom i solidarnošću.

Imajući ovo u vidu, Hans Kundnani iz Evropskog saveta za međunarodne odnose upozorava da produbljivanje evropskih integracija ne mora biti samo po sebi i automatski dobro. On upravo na primeru (eventualnog) pretvaranja Evropskog mehanizma za stabilnost (EMS) u evropski monetarni fond zapaža razlike u tumačenjima između ideja francuskog predsednika i njegovih nemačkih partnera i sagovornika.

 

KAD JE „VIŠE EVROPE“, VIŠE NEMAČKE Za Makrona bi ovaj fond predstavljao „blagajnu evrozone“. Nemci koji podržavaju ideju o stvaranju fonda, poput bivšeg i moćnog ministra finansija Volfganga Šojblea (sada predsednik Bundestaga), vide ga kao sredstvo za kontrolu budžeta u članicama evrozone i nametanje (rigorozne) fiskalne discipline. Ako bi prevagnula ova vizija i interpretacija, onda bi „više Evrope“ značilo „više Nemačke“, kao što se „desilo i sa mnogim drugim potezima povučenim od izbijanja finansijske krize.“

Upravo nemačka kancelarka posebno insistira na jačanju konkurentnosti EU, kako bi ova zajednica država bila sposobna da se ekonomski, a sve naglašenije i geopolitički nadmeće sa drugim (moćnim) silama u svetu. A da bi se to ostvarilo, potrebno je, kaže, osetno kresanje „velikodušnih socijalnih davanja“. U prilog toj tezi Merkelova barata sledećim podacima i činjenicama: Evropa (EU) čini sedam odsto svetske populacije, dvadeset pet odsto svetskog BDP-a a pedeset odsto socijalnih izdataka. Iz tih činjenica izvlači zaključak: „Evropa ne može biti više tako (i toliko) velikodušna.“

Dug je, međutim, put, ako je uopšte moguć, da se glas Evropske unije čuje na svetskoj sceni. I kad bi se ostvarile (ambiciozne) vizije francuskog predsednika, i EU umesto trenutno „slabe, spore i neefikasne“ postala (zaista) „jaka, hitra i efikasna“, ne bi se previše toga promenilo: na svetskoj sceni su, do daljeg, neprikosnoveni SAD, Rusija i Kina.

 

NEVIDLJIV A PRISUTAN S tom činjenicom, a u konkretnom slučaju kad je reč o Rusiji, suočili su se šefovi diplomatija sedam najrazvijenijih zemalja sveta (G7) na (poslednjem) sastanku u Torontu. Putin je, primećuju izveštači, sve vreme, nevidljiv, bio prisutan u sali. Ispostavilo se, uprkos ponovljenim (ritualnim) osudama Moskve, da se bez Rusije i njenog predsednika ne može rešiti nijedan gorući problem na međunarodnoj sceni, od Ukrajine do Sirije.

U tom kontekstu su šefovi diplomatija sedmorice „lomili glavu“ kako primamiti „samouverenog Putina“ na „konstruktivan dijalog“. Rađale su se razne ideje o političkoj trgovini i ustupcima, „dopuštanju“ Putinovom „štićeniku“ Asadu da politički preživi do stavljanja u izgled grdnih milijardi za obnovu opustošene i (sedmogodišnjim) ratom razorene Sirije.

 

DIPLOMATSKI UDAR NA VAŠINGTON Igralo se i na „nemačku posredničku kartu“ u dijaloga sa Moskvom. Na tome je, kažu, kod novog nemačkog ministra spoljnih poslova (Hajko Mas) posebno insistirao njegov (gle čuda, posle svega!) britanski kolega (Boris Džonson). Iz telefonskog razgovora koji je, neposredno pred poletanje za Toronto, Hajko Mas obavio sa ruskim ministrom spoljnih poslova Sergejem Lavrovim, ispostavilo se da je to nemoguće: bez okončanja gotovo histeričnog anatemisanja Rusije od strane Zapada, ne može biti, poručio je Lavrov, očekivanog i traženog „konstruktivnog dijaloga“. 

U grozničavom nastojanju da EU bude (ipak) NEKO, Pariz i Berlin su krenuli u „diplomatski udar“ na Vašington. S različitih pozicija, što opet daje prednost Makronu nad Merkelovoj. Francuski predsednik je otišao (ponedeljak) u delikatnu misiju. Dočekan je uz fanfare. Poseta najvišeg ranga, državna, tri dana. Iako se profiliše kao antipod Trampu, uspeo je da bude važan partner, saveznik i prijatelj američkom predsedniku (raketni napad na Siriju mu je u tome dodatno pomogao). Merkelova stiže u Vašington posle njega (petak), na samo jedan dan i u (niže kvalifikovanu) radnu posetu.

Mediji pak obe posete tumače kao grozničavu potrebu evropskih lidera da učine sve kako bi spasli međunarodni poredak od „destruktivnog i nepredvidljivog“ Donalda Trampa. „Spasavanju Zapada“, s (užasnutom) Merkelovom i Makronom (drži u ruci vatrogasnu bocu) u prvom planu, i piromanskom (plamenom) figurom Trampa u pozadini, uticajni nemački magazin „Špigl“ posvetio je naslovnu stranu u najnovijem broju…            

[/restrict]