“Квака” регионалних поетика

Феномен књижевних топ-листа

Последњих година искристалисао се термин „регионалне поетике“, па се тако све чешће појављују књижевне листе које обухватају читаво подручје на којем се без превођења може разумети српски језик (додуше, заступници „регионалних поетика“ пре ће рећи „заједнички језик“, „наш језик“ или „српско-хрватско-босанско-црногорски“ језик). Шта овај термин доноси књижевној сцени

У књижевном прегледу 2017. године („Гладна књижевна година“, Печат бр. 501, 29. 12. 2017) навели смо да ће у неком наредном броју бити речи о феномену књижевних листа. Време у којем је то написано било је погодно за ту тему: крај календарске године увек доноси прегледе наслова који су обележили одлазећи период од дванаест месеци, као да и са те стране треба одговорити на неизбежно сентиментално питање „По чему ћете памтити претходну годину?“. Међутим, у тренутку када настаје овај текст, празнично-рекапитулационо расположење одавно је ишчилело, а издавачи увелико спроводе у дело издавачки план за 2018. годину, у којој ћемо (а можда и нећемо, сетимо се само необележене двестагодишњице Његошевог рођења) обележити стогодишњицу стварања Југославије.

[restrict]

РЕГИОНАЛНЕ ПОЕТИКЕ И „ЗАЈЕДНИЧКИ ЈЕЗИК“ Сиренска песма Југославије ипак се неће слушати. Она је већ само носталгија, попут доброг рок класика из шездесетих који увек волимо да чујемо, али знамо да је време креативне музичке експлозије заувек прошло. Уместо те омамљујуће песме, имамо сасвим безвучну и нимало уметничку визију „западно-балканске царинско-транспортне уније“, Франкенштајна толико компликованог назива да се чак ни пристојан акроним не да саставити. (Може ли, да парафразирамо Бруса Спрингстина, једног дана настати песма „Рођен у ЗБЦТУ“?) Али зашто спомињемо покојну Југославију? Због тога што се последњих година искристалисао термин (нпр. у књижевнокритичким текстовима објављеним у Политикином Културном додатку) „регионалне поетике“, па се тако све чешће појављују књижевне листе које обухватају читаво подручје на којем се без превођења може разумети српски језик (додуше, заступници „регионалних поетика“ пре ће рећи „заједнички језик“, „наш језик“ или „српско-хрватско-босанско-црногорски“ језик). За сада, оне су присутне само на „напредном“ делу интернета, и њихова егзистенција, без обзира на привидно логично образложење (комуникативност без баријера), заправо има идеолошко утемељење: потребно је вратити у фокус заједничког сапостојања српску, хрватску и друге екс-ЈУ књижевности тако што ће се у исту вредносну раван ставити дела савремених писаца широм авнојевских граница, да би се временом дошло до појма регионалне књижевности као јединог меродавног у савременој критици (јер само „српска“ је превише уска, провинцијална, ограничена, макар стога што јој је намењено да не прекорачује границе обезкосовљене Србије). Међутим, макар су два разлога зашто су овакве листе бесмислене, изузев што пружају могућност да се неупућени упознају са понеким хрватским, бошњачким или црногорским писцем. На првом месту, њихова ограниченост у спрези са потребом регионалне репрезентативности неминовно ревалоризује чувени Титов кључ – отуда није битно које књиге су заиста биле уметнички најуспелије у Србији, Хрватској, Црној Гори и БиХ већ да ли су књижевности ових република равномерно заступљене. На другом месту је питање њихове сврховитости: српски читаоци и пре оваквих покушаја су читали нпр. Миљенка Јерговића, Марка Томаша, Бекима Сејрановића или Огњена Спахића већ стога што је вредност њиховог дела ишла испред идеологизованог налога да се они (мада за тај налог је сасвим свеједно да ли баш они или неко други) читају. Отуда, регионалне листе су суштински беспредметне, али некако опстојавају, лишене било каквог дубљег смисла изван контекста „регионализма“.

У СЛУЖБИ ВЛАДАЈУЋЕГ КУЛТУРНОГ ОБРАСЦА Следећи тип листа, који суверено влада књижевним прегледима године већ деценијама уназад, јесте листа најпродаванијих наслова, уз њен институционални клон, листу најтраженијих књига у српским библиотекама. Већ својом структуром, ове листе могу да се извуку из књиговодствених програма највећих књижарских ланаца. Њих пресудно обликује књижарско тржиште, које, само по себи, није имуно на утицај низа фактора који само привидно нису идеологизовани. Низ последњих година, о чему смо већ писали у поменутом броју Печата, на врху ових листа је добитник НИН-ове награде, чији критеријум одавно није само уметнички. Истовремено са њим, на врху листе су нови романи већ популарних писаца као и треш литература. Тиме се показује да листе најпродаванијих наслова служе репродукцији владајућег културног обрасца, у коме идеологизована „висока“ литература служи идентичној сврси као и романи Јелене Бачић Алимпић: умртвљавању духовног живота, само на различите начине. Популарна литература већ својим основним законитостима погодна је за оправдавање поретка, о чему је у ширем контексту писао Теодор Адорно. Међутим, оно што Адорно није могао да предвиди, а што је вероватно доказ да креатори културних политика у неолибералном добу приљежније читају радикалне мислиоце од оних који се на те исте мислиоце позивају, јесте чињеница да је висока књижевност директније, због тржишне неисплативости обрнуто сразмерне угледу, рањивија на утицај центара моћи, па политичка моћ нивелише разлику на којој је Адорно инсистирао управо користећи ову могућност, што је свеукупно тема која више припада социологији него теорији књижевности или књижевној критици.

Библиотечке листе пак делимично су другачије. Оне рефлектују структуру листа најпродаванијих наслова у оној мери у којој књижевни маркетинг делује на популацију којој су библиотеке пречи избор од књижара, али бележе и извесне разлике, које показују да понеко дело ипак преживи више од једне сезоне. Ове, 2017. године је то случај са волуминозним романом Александра Гаталице Велики рат који је и даље у врху листе најтраженијих књига. Ипак, прилично је забрињавајућа чињеница коју подударност књижарских и библиотечких листа показује: библиотеке су делом постале социјални сервис за љубитеље књижевности који процењују да у месечном буџету ипак немају довољно новца да купе књигу коју желе (макар им та жеља била наметнута). Александријски идеал сакупљања тоталитета књижевне продукције једне културе одавно је на себе преузела Народна библиотека Србије (односно Библиотека Матице српске) те не постоји та врста обавезе за мање, градске и општинске библиотеке. Природно, оне откупљују наслове које публика жели да чита, али се тиме не исцрпљује њихова мисија, напротив. Поједине библиотеке покушавају да се са овим проблемом изборе организовањем књижевних вечери и редовним објављивањем књижевних препорука, али је, макар што се књижевних вечери тиче, проблем што због фамозних „мера штедње“ ове културне институције често госту не могу да подмире ни трошкове пута, што их срозава управо на функцију која се увиђа тумачењем листи: социјални сервис. Тако неолиберализам показује своје лице и кроз овај вид статистичког прегледа. Његов императив свеобухватне валоризације тржишта доводи до тога да једна сасвим нетржишна установа, попут библиотеке, свођењем биланса своје годишње активности управо доказује да је тржиште победник, сваког децембра сваке календарске године. Отуда, библиотечке листе делују и некако отужно: адреса са које стижу носи више смисла од поруке коју емитују а та се диспропорционалност (у догледно време) неће променити.

ЈЕДИНО СМИСЛЕНЕ ЛИСТЕ Ипак, можда би једна могућа библиотечка листа, која тренутно не постоји али би била прилично меродавна, могла да покаже право лице књижевности: листа најтраженијих наслова објављених пре пет и више година, из које би била искључена лектира већ по природи ствари. Она би учинила јавним прећутно уверење да не траје дуго фама коју продукују НИН-ова, Нобелова или Букерова награда. Такође, показала би које књиге домаћих писаца су и даље читане, а које су биле хит за једно лето. Уколико бисмо временски опсег проширили, добили бисмо, верујемо, још драстичнији рез унутар савремене, не само домаће већ и преводне књижевности. Такав рез је, верујемо, и потребан и неопходан.

Због тога, чини се да су једино смислене листе које праве појединци, најчешће, али не само, књижевни критичари. Оне су нужно несавршене, плод често идеолошких, а неретко и личних наклоности, увек ограничене духовним хоризонтом творца, али баш због тога и највредније. Иза њих стоји човек, па избор наслова који нуди залог је његове личне ваљаности, а у најмању руку стручне компетентности. За њих треба имати одређену дозу уверености у сопствени суд и спремности да нас време демантује, што није тако честа особина. Па ипак, потписник ових редова, баш отуда што је култура поље у којем делују личности а не тржишне статистике, једино такве листе прихвата. Оне немају тежину диктата инстанце моћи, какву тржиште има, нити могу пресудно да креирају потражњу пошто не пледирају на мултиплицирање владајуће моде већ на њено преиспитивање и релативизовање. На крају, али не и сасвим небитно, оне уносе равнотежу јер својим присуством омогућавају да листе најпродаванијих и/или регионалних наслова буду само оно што им име и каже, а не оно што дубински јесу.

Разуме се, неће овај текст допринети нестанку књижевних листа, пошто су оне део поретка чије репродуковање надмашује појединачне акте отпора, али уколико макар једног читаоца наведе да скрене поглед са листа и самостално се упусти у авантуру потраге за квалитетном књигом, имао је смисла. Јер, увек треба поновити, читање је дубоко индивидуални чин, један од последњих који и даље самосталну личност држи на дистанци од масе потрошача.          

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *