“Kvaka” regionalnih poetika

Fenomen književnih top-lista

Poslednjih godina iskristalisao se termin „regionalne poetike“, pa se tako sve češće pojavljuju književne liste koje obuhvataju čitavo područje na kojem se bez prevođenja može razumeti srpski jezik (doduše, zastupnici „regionalnih poetika“ pre će reći „zajednički jezik“, „naš jezik“ ili „srpsko-hrvatsko-bosansko-crnogorski“ jezik). Šta ovaj termin donosi književnoj sceni

U književnom pregledu 2017. godine („Gladna književna godina“, Pečat br. 501, 29. 12. 2017) naveli smo da će u nekom narednom broju biti reči o fenomenu književnih lista. Vreme u kojem je to napisano bilo je pogodno za tu temu: kraj kalendarske godine uvek donosi preglede naslova koji su obeležili odlazeći period od dvanaest meseci, kao da i sa te strane treba odgovoriti na neizbežno sentimentalno pitanje „Po čemu ćete pamtiti prethodnu godinu?“. Međutim, u trenutku kada nastaje ovaj tekst, praznično-rekapitulaciono raspoloženje odavno je iščilelo, a izdavači uveliko sprovode u delo izdavački plan za 2018. godinu, u kojoj ćemo (a možda i nećemo, setimo se samo neobeležene dvestagodišnjice Njegoševog rođenja) obeležiti stogodišnjicu stvaranja Jugoslavije.

[restrict]

REGIONALNE POETIKE I „ZAJEDNIČKI JEZIK“ Sirenska pesma Jugoslavije ipak se neće slušati. Ona je već samo nostalgija, poput dobrog rok klasika iz šezdesetih koji uvek volimo da čujemo, ali znamo da je vreme kreativne muzičke eksplozije zauvek prošlo. Umesto te omamljujuće pesme, imamo sasvim bezvučnu i nimalo umetničku viziju „zapadno-balkanske carinsko-transportne unije“, Frankenštajna toliko komplikovanog naziva da se čak ni pristojan akronim ne da sastaviti. (Može li, da parafraziramo Brusa Springstina, jednog dana nastati pesma „Rođen u ZBCTU“?) Ali zašto spominjemo pokojnu Jugoslaviju? Zbog toga što se poslednjih godina iskristalisao termin (npr. u književnokritičkim tekstovima objavljenim u Politikinom Kulturnom dodatku) „regionalne poetike“, pa se tako sve češće pojavljuju književne liste koje obuhvataju čitavo područje na kojem se bez prevođenja može razumeti srpski jezik (doduše, zastupnici „regionalnih poetika“ pre će reći „zajednički jezik“, „naš jezik“ ili „srpsko-hrvatsko-bosansko-crnogorski“ jezik). Za sada, one su prisutne samo na „naprednom“ delu interneta, i njihova egzistencija, bez obzira na prividno logično obrazloženje (komunikativnost bez barijera), zapravo ima ideološko utemeljenje: potrebno je vratiti u fokus zajedničkog sapostojanja srpsku, hrvatsku i druge eks-JU književnosti tako što će se u istu vrednosnu ravan staviti dela savremenih pisaca širom avnojevskih granica, da bi se vremenom došlo do pojma regionalne književnosti kao jedinog merodavnog u savremenoj kritici (jer samo „srpska“ je previše uska, provincijalna, ograničena, makar stoga što joj je namenjeno da ne prekoračuje granice obezkosovljene Srbije). Međutim, makar su dva razloga zašto su ovakve liste besmislene, izuzev što pružaju mogućnost da se neupućeni upoznaju sa ponekim hrvatskim, bošnjačkim ili crnogorskim piscem. Na prvom mestu, njihova ograničenost u sprezi sa potrebom regionalne reprezentativnosti neminovno revalorizuje čuveni Titov ključ – otuda nije bitno koje knjige su zaista bile umetnički najuspelije u Srbiji, Hrvatskoj, Crnoj Gori i BiH već da li su književnosti ovih republika ravnomerno zastupljene. Na drugom mestu je pitanje njihove svrhovitosti: srpski čitaoci i pre ovakvih pokušaja su čitali npr. Miljenka Jergovića, Marka Tomaša, Bekima Sejranovića ili Ognjena Spahića već stoga što je vrednost njihovog dela išla ispred ideologizovanog naloga da se oni (mada za taj nalog je sasvim svejedno da li baš oni ili neko drugi) čitaju. Otuda, regionalne liste su suštinski bespredmetne, ali nekako opstojavaju, lišene bilo kakvog dubljeg smisla izvan konteksta „regionalizma“.

U SLUŽBI VLADAJUĆEG KULTURNOG OBRASCA Sledeći tip lista, koji suvereno vlada književnim pregledima godine već decenijama unazad, jeste lista najprodavanijih naslova, uz njen institucionalni klon, listu najtraženijih knjiga u srpskim bibliotekama. Već svojom strukturom, ove liste mogu da se izvuku iz knjigovodstvenih programa najvećih knjižarskih lanaca. Njih presudno oblikuje knjižarsko tržište, koje, samo po sebi, nije imuno na uticaj niza faktora koji samo prividno nisu ideologizovani. Niz poslednjih godina, o čemu smo već pisali u pomenutom broju Pečata, na vrhu ovih lista je dobitnik NIN-ove nagrade, čiji kriterijum odavno nije samo umetnički. Istovremeno sa njim, na vrhu liste su novi romani već popularnih pisaca kao i treš literatura. Time se pokazuje da liste najprodavanijih naslova služe reprodukciji vladajućeg kulturnog obrasca, u kome ideologizovana „visoka“ literatura služi identičnoj svrsi kao i romani Jelene Bačić Alimpić: umrtvljavanju duhovnog života, samo na različite načine. Popularna literatura već svojim osnovnim zakonitostima pogodna je za opravdavanje poretka, o čemu je u širem kontekstu pisao Teodor Adorno. Međutim, ono što Adorno nije mogao da predvidi, a što je verovatno dokaz da kreatori kulturnih politika u neoliberalnom dobu prilježnije čitaju radikalne mislioce od onih koji se na te iste mislioce pozivaju, jeste činjenica da je visoka književnost direktnije, zbog tržišne neisplativosti obrnuto srazmerne ugledu, ranjivija na uticaj centara moći, pa politička moć niveliše razliku na kojoj je Adorno insistirao upravo koristeći ovu mogućnost, što je sveukupno tema koja više pripada sociologiji nego teoriji književnosti ili književnoj kritici.

Bibliotečke liste pak delimično su drugačije. One reflektuju strukturu lista najprodavanijih naslova u onoj meri u kojoj književni marketing deluje na populaciju kojoj su biblioteke preči izbor od knjižara, ali beleže i izvesne razlike, koje pokazuju da poneko delo ipak preživi više od jedne sezone. Ove, 2017. godine je to slučaj sa voluminoznim romanom Aleksandra Gatalice Veliki rat koji je i dalje u vrhu liste najtraženijih knjiga. Ipak, prilično je zabrinjavajuća činjenica koju podudarnost knjižarskih i bibliotečkih lista pokazuje: biblioteke su delom postale socijalni servis za ljubitelje književnosti koji procenjuju da u mesečnom budžetu ipak nemaju dovoljno novca da kupe knjigu koju žele (makar im ta želja bila nametnuta). Aleksandrijski ideal sakupljanja totaliteta književne produkcije jedne kulture odavno je na sebe preuzela Narodna biblioteka Srbije (odnosno Biblioteka Matice srpske) te ne postoji ta vrsta obaveze za manje, gradske i opštinske biblioteke. Prirodno, one otkupljuju naslove koje publika želi da čita, ali se time ne iscrpljuje njihova misija, naprotiv. Pojedine biblioteke pokušavaju da se sa ovim problemom izbore organizovanjem književnih večeri i redovnim objavljivanjem književnih preporuka, ali je, makar što se književnih večeri tiče, problem što zbog famoznih „mera štednje“ ove kulturne institucije često gostu ne mogu da podmire ni troškove puta, što ih srozava upravo na funkciju koja se uviđa tumačenjem listi: socijalni servis. Tako neoliberalizam pokazuje svoje lice i kroz ovaj vid statističkog pregleda. Njegov imperativ sveobuhvatne valorizacije tržišta dovodi do toga da jedna sasvim netržišna ustanova, poput biblioteke, svođenjem bilansa svoje godišnje aktivnosti upravo dokazuje da je tržište pobednik, svakog decembra svake kalendarske godine. Otuda, bibliotečke liste deluju i nekako otužno: adresa sa koje stižu nosi više smisla od poruke koju emituju a ta se disproporcionalnost (u dogledno vreme) neće promeniti.

JEDINO SMISLENE LISTE Ipak, možda bi jedna moguća bibliotečka lista, koja trenutno ne postoji ali bi bila prilično merodavna, mogla da pokaže pravo lice književnosti: lista najtraženijih naslova objavljenih pre pet i više godina, iz koje bi bila isključena lektira već po prirodi stvari. Ona bi učinila javnim prećutno uverenje da ne traje dugo fama koju produkuju NIN-ova, Nobelova ili Bukerova nagrada. Takođe, pokazala bi koje knjige domaćih pisaca su i dalje čitane, a koje su bile hit za jedno leto. Ukoliko bismo vremenski opseg proširili, dobili bismo, verujemo, još drastičniji rez unutar savremene, ne samo domaće već i prevodne književnosti. Takav rez je, verujemo, i potreban i neophodan.

Zbog toga, čini se da su jedino smislene liste koje prave pojedinci, najčešće, ali ne samo, književni kritičari. One su nužno nesavršene, plod često ideoloških, a neretko i ličnih naklonosti, uvek ograničene duhovnim horizontom tvorca, ali baš zbog toga i najvrednije. Iza njih stoji čovek, pa izbor naslova koji nudi zalog je njegove lične valjanosti, a u najmanju ruku stručne kompetentnosti. Za njih treba imati određenu dozu uverenosti u sopstveni sud i spremnosti da nas vreme demantuje, što nije tako česta osobina. Pa ipak, potpisnik ovih redova, baš otuda što je kultura polje u kojem deluju ličnosti a ne tržišne statistike, jedino takve liste prihvata. One nemaju težinu diktata instance moći, kakvu tržište ima, niti mogu presudno da kreiraju potražnju pošto ne plediraju na multipliciranje vladajuće mode već na njeno preispitivanje i relativizovanje. Na kraju, ali ne i sasvim nebitno, one unose ravnotežu jer svojim prisustvom omogućavaju da liste najprodavanijih i/ili regionalnih naslova budu samo ono što im ime i kaže, a ne ono što dubinski jesu.

Razume se, neće ovaj tekst doprineti nestanku književnih lista, pošto su one deo poretka čije reprodukovanje nadmašuje pojedinačne akte otpora, ali ukoliko makar jednog čitaoca navede da skrene pogled sa lista i samostalno se upusti u avanturu potrage za kvalitetnom knjigom, imao je smisla. Jer, uvek treba ponoviti, čitanje je duboko individualni čin, jedan od poslednjih koji i dalje samostalnu ličnost drži na distanci od mase potrošača.          

[/restrict]