Четири тачке и запета

Какве је поруке на Западни Балкан донео помоћник америчког државног секретара Вес Мичел, шта значи његова претња да нико нема право вета на формирање Војске Косова а шта Вучићево подсећање на повратак српске војске и полиције на Косово и Метохију у складу с Резолуцијом 1244

Пише Никола Врзић

Ивица Дачић вероватно није могао ни да сања о брзини којом ће његове сумњичаве речи бити потврђене, а сигурно није могао ни да претпостави да ће норвешки амбасадор у Београду Арне Санес Бјорнстад бити онај који ће Дачићеву сумњу потврдити, такорећи, дословце. И да ће, практично истовремено, командант НАТО снага у Европи, амерички генерал Кертис Скапароти, објаснити зашто је све баш овако како јесте и не може да буде другачије. Што ће рећи да је сада све сасвим јасно, и остаје нам само да видимо куда ће нас то одвести. А може да нас одведе у само два правца; један води ка безусловној капитулацији, други представља неизвесну борбу за очување наших државних и националних интереса.

[restrict]

ДАЧИЋЕВА АНАЛИЗА Елем, рекао је прошле недеље шеф српске дипломатије коментаришући одбијање Приштине да примени споразум о формирању Заједнице српских општина, „упозоравам га стално“ – председника Србије Александра Вучића – „да они“ – наши западни пријатељи – „лажу Београд све време. Они неће компромис. Бојим се да ће само испоставити папир на коме се каже да Србија треба да призна Косово… Они кажу да је све већ решено 2008. године. Па, ако је решено, зашто зовете Вучића на разговор? Није решено. Има десетак земаља које ће повући признање. Подржавам и подстичем председника да у овој ствари буде бескомпромисан. Не причам о томе да желимо силом. Причамо о компромису“.

Већ смо на овим страницама указали на питање да ли Дачић – изјавама попут ове, а било их је прилично у последње време – преноси Вучићеве поруке које председник не може да изговори зато што би имале превелику тежину у овом моменту, или пак гради сопствену политичку позицију у случају расплета какав нам прижељкују наши западни пријатељи, а од кога стрепимо. Како је у међувремену изостала било каква Вучићева реакција на заоштрену Дачићеву реторику, а и сам је председник Србије у последње време нападно почео да говори о компромису за који Дачић тврди да је, с логике западног становишта, недопустив, намеће се много ведрији закључак, да је прво објашњење ближе истини. Но о томе касније.

У сваком случају, као да је желео да потврди сумње српског министра иностраних послова Ивице Дачића, ничим (нечим?) изазваним интервјуом листу „Данас“ огласио се Дачићев колега по дипломатији Арне Санес Бјорнстад, амбасадор Норвешке у Београду. Крајње недипломатски, бахатошћу умишљеног победника, поручио је да никакав компромис заиста не долази у обзир, и да дијалог Београда и Приштине уопште и не представља преговоре, па чак ни договор о условима предаје јер предаја има да буде безусловна: „Косово је, заправо, независна држава без обзира на став Србије о томе. То значи да је актуелна ситуација таква да је Србија у сваком случају на губитку. Косово остаје и остаће независно, док Србија троши оскудне ресурсе на порицање те реалности и стога губи на трговинској и политичкој сарадњи.“

Немамо разлога да се љутимо на амбасадора Бјорнстада него да му захвалимо на отрежњујућој, бруталној искрености, и приде да му захвалимо што је у наставку разговора потврдио и наше – „Печатове“ – тврдње да је заправо реч о пакет-аранжману у коме одрицање од Косова и Метохије треба да буде пропраћено и одрицањем од Русије, што ће рећи, потпуним губитком самосталности и потпуним потчињавањем западном интересу. Говорећи, наиме, о војној (и политичкој) сарадњи Србије и Русије, амбасадор је рекао: „Мањи проблем је изазов коришћења две врсте технологија и процедура које нису направљене да се користе заједно. Већи је (проблем) губитак поверења као поузданог партнера међу земљама којима у ЕУ (Србија) жели да се придружи… Ниједна земља ЕУ нема овакву врсту војне и безбедносне сарадње са Русијом као Србија, пошто практично све земље ЕУ Русију виде као безбедносну претњу. Ако је Србија озбиљна у својој кандидатури за чланство, можда би било мудрије да ово узме у обзир и прати политику која је више у складу са земљама ЕУ и на тај начин демонстрира спремност да буде поуздан члан ЕУ.“

ОБЈАШЊЕЊЕ ГЕНЕРАЛА СКАПАРОТИЈА А да није реч о теорији завере да је Запад против Србије и Срба него да смо стварно суочени с њиховом антисрпском завером, и зашто смо с њом суочени, лепо је објаснио генерал Кертис Скапароти, актуелни шеф америчких окупационих трупа у Европи који носи титулу Врховног савезничког заповедника Европе и команданта Европске команде Сједињених Држава.

Сведочећи прошлог четвртка пред Одбором за оружане снаге америчког Сената, Скапароти је поновио све већ познате тврдње о непожељном расту непожељног руског утицаја у Европи, у том је смислу нарочито апострофирао Западни Балкан захтевајући због тога појачано америчко ангажовање, а онда нас је изненадио својим одговором на потпитање сенатора Тома Котона о западнобалканским државама које због своје везе с Русијом забрињавају највише.

„Пре свега Србија“, одговара генерал Скапароти.

„Баш Србија, или Република Српска?“, сенатор Котон тражи појашњење, мислећи можда да нас је генерал побркао, будући да је у свом уводном слову због везе с Русијом истакао управо Републику Српску, док Србију није споменуо.

Скапароти, изненађујуће отворено: „Србија као држава, али и српски народ на Балкану. Постоје, очигледно, историјске везе и осећај припадности, а због тога и погодно тло за руски утицај, и они то користе у смислу дезинформација, утицаја на тај народ, али и у смислу кварења (америчких планова) у односу на Косово и у трипартитном Председништву Босне и Херцеговине. И тај утицај у последњих годину и по дана, колико сам на овој позицији, расте.“

И ето нам коначног објашњења овога што нам се дешава и свега што би још да нам ураде. Инсистирање на независности Косова, пре тога разбијање (СР) Југославије и српског националног корпуса, „Олуја“, санкције… све је то део једне те исте агенде у којој су Срби, читав народ, означени као реметилачки фактор у оквиру коначног обрачуна с Русијом. Без много сопствене заслуге осим што смо такви какви јесмо, осуђени смо на вечито понављање историје, на коју – своју историју – можемо да будемо поносни јер се још није појавио окупатор кога смо дочекали покорном добродошлицом. У мери у којој можемо да се поредимо с Русијом, Западу смо сметња колика је и Русија. Па зато и сви ови покушаји да нас растуре, и то је заправо кључни моменат због кога Запад, у свом данашњем обличју, не може да пристане ни на какав компромис са Србијом и Србима. А то значи да списку наших прижељкиваних предаја, поред односа према Косову и Метохији и односа с Русијом, треба придодати и Републику Српску. Томе је уосталом, уништењу Републике Српске, и имала да послужи она несуђена британска резолуција у Савету безбедности Уједињених нација.

ДОЛАЗАК ВЕСА МИЧЕЛА Тек, све ово представљало је контекст у оквиру кога је на турнеју по Западном Балкану допутовао Вес Мичел, (релативно) нови помоћник америчког државног секретара за Европу и Евроазију, наследник (по злу) много познатије Викторије Нуланд која је ту позицију заузимала у претходној администрацији. На везу међу њима двома иначе, подсећања ради, указали смо још у броју 495 од 10. новембра прошле године, коментаришући да Мичелово именовање „нажалост, сугерише да се у политици Вашингтона према овом делу свету ништа неће променити осим, можда, нагоре“.

И Вес Мичел, наиме, стиже из сличног миљеа из кога је и Нуландова. Суоснивач је тинк-тенка Центар за анализу европске политике чији су финансијери Национална задужбина за демократију (НЕД), Мисија САД при НАТО-у, НАТО Одељење за јавну дипломатију, америчка министарства одбране и спољних послова, као и њихов војноиндустријски комплекс оличен у виду „Локид Мартин корпорације“, „Рајтеона“ и „Бел хеликоптера“, а био је и у Саветодавном одбору Збигњев Бжежински института за геостратегију. Имајући то у виду, не чуди што су Мичелови јавно изражени ставови изразито антируски и антикинески. Али и поред тога чуди решење које нуди овај дипломата, решење у виду размештања америчких нуклеарних бомби надомак граница Русије и Кине: „САД морају да очувају кредибилна нуклеарна средства одвраћања у време у коме ревизионистичке земље (Русија и Кина) постепено гурају своје сфере утицаја и контроле све ближе, ако не и против, савезника САД. Штавише, САД би требало да искористе тактичко нуклеарно оружје које поседују и посеју га у неколико најрањивијих а способних држава на граници, као што су Пољска и Јапан.“

Може се овде поставити питање колико је Мичелов кредибилитет угрожен (не)изненађујућим одласком његовог шефа Рекса Тилерсона из Стејт департмента – тим пре што амерички медији ових дана јављају да се „Тилерсон сукобљавао с Белом кућом око свог персонала. Он је покушавао да на положаје постави људе који се противе Трампу и његовој агенди“, и Вес Мичел би могао да спада у ову категорију и да се не задржи још дуго у својој позицији – али Мичелова даља судбина је једно питање, а континуитет америчке балканске политике нешто сасвим друго, и не треба гајити наду да би неко други на његовом месту могао да значи и промену те политике. Као што те промене није било ни после одласка Брајана Хојта Јиа, претходног лица америчког притиска на Србију.

И зато, иако су морала да буду споменута, на страну та вашингтонска престројавања која немају утицаја на Србију.

ЗАЈЕДНИЦА СРПСКИХ ОПШТИНА Својеврсну предигру за Мичелов долазак представљало је и откриће „Новости“ да (још) актуелни помоћник државног секретара САД у Београд доноси план од четири тачке од којих је заправо значајна само једна: да се Београд сагласи с уласком Републике Косово у међународне организације, пре свега у Уједињене нације. Заузврат бисмо добили Заједницу српских општина коју смо на папиру већ добили, и америчку помоћ за улазак у Европску унију.

Сам Мичел је пак, у понедељак у Приштини, рекао да никакав документ није донео са собом, те да је реч о „креативном новинарству“.

Да ли то, међутим, значи да су сазнања „Новости“ била погрешна? Не нужно, почев од тога да је Мичел оповргао нешто што овај лист није ни тврдио – да са собом доноси документ – а при томе није оповргао да се Београду нуди баш оно што тврде „Новости“.

Штавише, да Американци заиста намеравају да нам, у замену за нови и коначан уступак, за улазак дакле Косова у УН, понуде оно што смо већ добили, Заједницу српских општина, може се наслутити из онога што је Мичел у Приштини рекао и није рекао.

Он се, наиме, није устезао да јавно своје савезнике подсети на њихову неиспуњену обавезу у вези с демаркацијом границе између Косова и Црне Горе, али то упадљиво није учинио када је реч о неиспуњеној обавези да формирају ЗСО. Па из тога и следи закључак да их и не притискају да то учине сада баш зато што желе да сачувају ЗСО као адут за следећи уступак који траже од Србије. Као што су „Новости“ и устврдиле.

С тим у вези, интересантна је била опаска Александра Вучића на конференцији за новинаре после састанка с Мичелом ове среде: „Хвала Мичелу што је у Приштини рекао да то (формирање ЗСО) није испуњено.“ Мичел то није рекао, проверили смо све доступне изворе, од српских преко америчких и УН до албанских. Тако да су, сва је прилика, ове речи представљале ироничну жаоку коју је српски председник упутио америчком изасланику. Баш као што је то била и изјава љубави према Србима америчког председника Вудроа Вилсона коју је пре сто година „Њујорк тајмс“ објавио под насловом „Славимо Косово као Дан части“, а коју је Ивица Дачић уручио Весу Мичелу пошто је допутовао у Београд.

Иако су ове пацке и неугодна подсећања пажње вредни детаљи јер представљају оптимистичке сигнале непокорности, много далекосежнији значај морала би да има Вучићева прогноза о формирању ЗСО-а: „Искрено да вам кажем, ја сам готово уверен да од тог посла нема ништа. Да су хтели, испунили би то у претходних пет година, а нису мрднули ни прстом. Уверен сам да то и не намеравају да учине, а за то су имали и прећутну сагласност доброг дела међународне заједнице.“

ВОЈСКА КОСОВА Пре него што нешто детаљније размотримо, како рекосмо, далекосежне последице које би ове речи морале да имају, нужно је осврнути се на јавни, скоро да није претерано рећи, обрачун Александра Вучића и Веса Мичела око формирања такозване војске такозваног Косова.

Мичел је на Западни Балкан очигледно допутовао с инструкцијом да понови да САД подржавају формирање те војске, али и да припрети да „нико нема право вета“ на то, што представља приметно заоштравање става у односу на све досадашње изјаве америчких званичника, који су у претходном периоду понављали да то – формирање војске – може да буде учињено само кроз измене устава, то јест после одобрења Срба. Иако је Мичел и сада промрмљао коју реч о променама косовског устава у том његовом делу, његово одузимање права вета Србима открива да Американцима понестаје стрпљења, и да су све спремнији да дају зелено светло за формирање косовске војске и без нашег пристанка. Што ће неминовно довести до даљег заоштравања заоштрене ситуације.

Имајући ту америчку претњу у виду, Вучићев оштар одговор, какав су иначе одавно заслужили, делује као знак да на захтевану капитулацију (ипак) нећемо пристати. На америчко заоштравање Вучић је одговорио сопственим заоштравањем на супротну, нашу страну. Не постоји ниједан међународни правни акт који може да оправда формирање оружаних снага Косова и Србија ће се томе супротстављати, рекао је српски председник и позвао да му покажу „један једини папир на основу којег се формирају оружане снаге Косова, а да то има потпору у међународном праву. Не постоји и не може да га измисли нико ни у САД, ни у ЕУ. У складу с војно-техничким споразумом из Куманова, никакве војне снаге Косова не могу да постоје, само КФОР може да постоји“, а уз КФОР на основу Резолуције 1244, подсетио је даље Вучић а на то одавно није подсетио нико, и српске снаге безбедности.

БУДУЋНОСТ ДИЈАЛОГА Осврнимо се на крају и на укупну слику, да нам не би измакла кроз све побројане детаље.

Под један, Запад има само једну понуду Србима, а то је потпуна и безусловна предаја.

Под два, следи нам период још јачег и све жешћег притиска на Србију, о чему сведочи и претња формирањем косовске војске, и званично саопштење Стејт департмента у коме је најављено да ће Вес Мичел „позвати српску владу да убрза“ – нагласак је на том убрзању – „нормализацију односа са Косовом“, али и сам Мичел, који је у Приштини поручио „да ћемо следеће године имати активнију улогу“. О том убрзавању процеса и јачању западног притиска, додајмо, сведоче и састанци које је ових дана Хашим Тачи имао с британским шефом дипломатије Борисом Џонсоном и са француским председником Емануелом Макроном.

Док је под три оно најважније, одговор Србије на ове изазове и непристојне понуде да се сагласимо с уласком Косова у УН и осталим детаљима захтеваног самоуништења Србије и, није претерано рећи, српства.

Да ли је, оним предвиђањем да од ЗСО-а нема ништа, Вучић најавио и да ће српски одговор на ове захтеве бити одричан? Зато што би та његова констатација морала да подразумева и став да никаквог наредног договора не сме да буде јер ни претходни нису испуњени, и да се Европска унија сама одрекла своје посредничке улоге будући да се на делу показала неспособном да буде гарант договореног, а самим тим ништа од дијалога. И приде је себи одузео право на свако евентуално будуће попуштање, јер је признао да заузврат не добијамо апсолутно ништа, укључујући и оно што нам се гарантује да смо добили.

Све ово упућује на рационалан, све и ако делује оптимистички, а то је луксуз од кога смо одавно одвикнути, закључак да српским попуштањима, напокон, мора да дође крај. А опет, онај алтернативни сценарио толико је страшан да, упркос неочекиваном оптимизму коме се радујемо, од њега не можемо да престанемо да стрепимо… Уосталом, борба нам тек предстоји, при чему је то и најбољи развој догађаја који можемо да замислимо.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *