Četiri tačke i zapeta

Kakve je poruke na Zapadni Balkan doneo pomoćnik američkog državnog sekretara Ves Mičel, šta znači njegova pretnja da niko nema pravo veta na formiranje Vojske Kosova a šta Vučićevo podsećanje na povratak srpske vojske i policije na Kosovo i Metohiju u skladu s Rezolucijom 1244

Piše Nikola Vrzić

Ivica Dačić verovatno nije mogao ni da sanja o brzini kojom će njegove sumnjičave reči biti potvrđene, a sigurno nije mogao ni da pretpostavi da će norveški ambasador u Beogradu Arne Sanes Bjornstad biti onaj koji će Dačićevu sumnju potvrditi, takoreći, doslovce. I da će, praktično istovremeno, komandant NATO snaga u Evropi, američki general Kertis Skaparoti, objasniti zašto je sve baš ovako kako jeste i ne može da bude drugačije. Što će reći da je sada sve sasvim jasno, i ostaje nam samo da vidimo kuda će nas to odvesti. A može da nas odvede u samo dva pravca; jedan vodi ka bezuslovnoj kapitulaciji, drugi predstavlja neizvesnu borbu za očuvanje naših državnih i nacionalnih interesa.

[restrict]

DAČIĆEVA ANALIZA Elem, rekao je prošle nedelje šef srpske diplomatije komentarišući odbijanje Prištine da primeni sporazum o formiranju Zajednice srpskih opština, „upozoravam ga stalno“ – predsednika Srbije Aleksandra Vučića – „da oni“ – naši zapadni prijatelji – „lažu Beograd sve vreme. Oni neće kompromis. Bojim se da će samo ispostaviti papir na kome se kaže da Srbija treba da prizna Kosovo… Oni kažu da je sve već rešeno 2008. godine. Pa, ako je rešeno, zašto zovete Vučića na razgovor? Nije rešeno. Ima desetak zemalja koje će povući priznanje. Podržavam i podstičem predsednika da u ovoj stvari bude beskompromisan. Ne pričam o tome da želimo silom. Pričamo o kompromisu“.

Već smo na ovim stranicama ukazali na pitanje da li Dačić – izjavama poput ove, a bilo ih je prilično u poslednje vreme – prenosi Vučićeve poruke koje predsednik ne može da izgovori zato što bi imale preveliku težinu u ovom momentu, ili pak gradi sopstvenu političku poziciju u slučaju raspleta kakav nam priželjkuju naši zapadni prijatelji, a od koga strepimo. Kako je u međuvremenu izostala bilo kakva Vučićeva reakcija na zaoštrenu Dačićevu retoriku, a i sam je predsednik Srbije u poslednje vreme napadno počeo da govori o kompromisu za koji Dačić tvrdi da je, s logike zapadnog stanovišta, nedopustiv, nameće se mnogo vedriji zaključak, da je prvo objašnjenje bliže istini. No o tome kasnije.

U svakom slučaju, kao da je želeo da potvrdi sumnje srpskog ministra inostranih poslova Ivice Dačića, ničim (nečim?) izazvanim intervjuom listu „Danas“ oglasio se Dačićev kolega po diplomatiji Arne Sanes Bjornstad, ambasador Norveške u Beogradu. Krajnje nediplomatski, bahatošću umišljenog pobednika, poručio je da nikakav kompromis zaista ne dolazi u obzir, i da dijalog Beograda i Prištine uopšte i ne predstavlja pregovore, pa čak ni dogovor o uslovima predaje jer predaja ima da bude bezuslovna: „Kosovo je, zapravo, nezavisna država bez obzira na stav Srbije o tome. To znači da je aktuelna situacija takva da je Srbija u svakom slučaju na gubitku. Kosovo ostaje i ostaće nezavisno, dok Srbija troši oskudne resurse na poricanje te realnosti i stoga gubi na trgovinskoj i političkoj saradnji.“

Nemamo razloga da se ljutimo na ambasadora Bjornstada nego da mu zahvalimo na otrežnjujućoj, brutalnoj iskrenosti, i pride da mu zahvalimo što je u nastavku razgovora potvrdio i naše – „Pečatove“ – tvrdnje da je zapravo reč o paket-aranžmanu u kome odricanje od Kosova i Metohije treba da bude propraćeno i odricanjem od Rusije, što će reći, potpunim gubitkom samostalnosti i potpunim potčinjavanjem zapadnom interesu. Govoreći, naime, o vojnoj (i političkoj) saradnji Srbije i Rusije, ambasador je rekao: „Manji problem je izazov korišćenja dve vrste tehnologija i procedura koje nisu napravljene da se koriste zajedno. Veći je (problem) gubitak poverenja kao pouzdanog partnera među zemljama kojima u EU (Srbija) želi da se pridruži… Nijedna zemlja EU nema ovakvu vrstu vojne i bezbednosne saradnje sa Rusijom kao Srbija, pošto praktično sve zemlje EU Rusiju vide kao bezbednosnu pretnju. Ako je Srbija ozbiljna u svojoj kandidaturi za članstvo, možda bi bilo mudrije da ovo uzme u obzir i prati politiku koja je više u skladu sa zemljama EU i na taj način demonstrira spremnost da bude pouzdan član EU.“

OBJAŠNJENJE GENERALA SKAPAROTIJA A da nije reč o teoriji zavere da je Zapad protiv Srbije i Srba nego da smo stvarno suočeni s njihovom antisrpskom zaverom, i zašto smo s njom suočeni, lepo je objasnio general Kertis Skaparoti, aktuelni šef američkih okupacionih trupa u Evropi koji nosi titulu Vrhovnog savezničkog zapovednika Evrope i komandanta Evropske komande Sjedinjenih Država.

Svedočeći prošlog četvrtka pred Odborom za oružane snage američkog Senata, Skaparoti je ponovio sve već poznate tvrdnje o nepoželjnom rastu nepoželjnog ruskog uticaja u Evropi, u tom je smislu naročito apostrofirao Zapadni Balkan zahtevajući zbog toga pojačano američko angažovanje, a onda nas je iznenadio svojim odgovorom na potpitanje senatora Toma Kotona o zapadnobalkanskim državama koje zbog svoje veze s Rusijom zabrinjavaju najviše.

„Pre svega Srbija“, odgovara general Skaparoti.

„Baš Srbija, ili Republika Srpska?“, senator Koton traži pojašnjenje, misleći možda da nas je general pobrkao, budući da je u svom uvodnom slovu zbog veze s Rusijom istakao upravo Republiku Srpsku, dok Srbiju nije spomenuo.

Skaparoti, iznenađujuće otvoreno: „Srbija kao država, ali i srpski narod na Balkanu. Postoje, očigledno, istorijske veze i osećaj pripadnosti, a zbog toga i pogodno tlo za ruski uticaj, i oni to koriste u smislu dezinformacija, uticaja na taj narod, ali i u smislu kvarenja (američkih planova) u odnosu na Kosovo i u tripartitnom Predsedništvu Bosne i Hercegovine. I taj uticaj u poslednjih godinu i po dana, koliko sam na ovoj poziciji, raste.“

I eto nam konačnog objašnjenja ovoga što nam se dešava i svega što bi još da nam urade. Insistiranje na nezavisnosti Kosova, pre toga razbijanje (SR) Jugoslavije i srpskog nacionalnog korpusa, „Oluja“, sankcije… sve je to deo jedne te iste agende u kojoj su Srbi, čitav narod, označeni kao remetilački faktor u okviru konačnog obračuna s Rusijom. Bez mnogo sopstvene zasluge osim što smo takvi kakvi jesmo, osuđeni smo na večito ponavljanje istorije, na koju – svoju istoriju – možemo da budemo ponosni jer se još nije pojavio okupator koga smo dočekali pokornom dobrodošlicom. U meri u kojoj možemo da se poredimo s Rusijom, Zapadu smo smetnja kolika je i Rusija. Pa zato i svi ovi pokušaji da nas rasture, i to je zapravo ključni momenat zbog koga Zapad, u svom današnjem obličju, ne može da pristane ni na kakav kompromis sa Srbijom i Srbima. A to znači da spisku naših priželjkivanih predaja, pored odnosa prema Kosovu i Metohiji i odnosa s Rusijom, treba pridodati i Republiku Srpsku. Tome je uostalom, uništenju Republike Srpske, i imala da posluži ona nesuđena britanska rezolucija u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija.

DOLAZAK VESA MIČELA Tek, sve ovo predstavljalo je kontekst u okviru koga je na turneju po Zapadnom Balkanu doputovao Ves Mičel, (relativno) novi pomoćnik američkog državnog sekretara za Evropu i Evroaziju, naslednik (po zlu) mnogo poznatije Viktorije Nuland koja je tu poziciju zauzimala u prethodnoj administraciji. Na vezu među njima dvoma inače, podsećanja radi, ukazali smo još u broju 495 od 10. novembra prošle godine, komentarišući da Mičelovo imenovanje „nažalost, sugeriše da se u politici Vašingtona prema ovom delu svetu ništa neće promeniti osim, možda, nagore“.

I Ves Mičel, naime, stiže iz sličnog miljea iz koga je i Nulandova. Suosnivač je tink-tenka Centar za analizu evropske politike čiji su finansijeri Nacionalna zadužbina za demokratiju (NED), Misija SAD pri NATO-u, NATO Odeljenje za javnu diplomatiju, američka ministarstva odbrane i spoljnih poslova, kao i njihov vojnoindustrijski kompleks oličen u vidu „Lokid Martin korporacije“, „Rajteona“ i „Bel helikoptera“, a bio je i u Savetodavnom odboru Zbignjev Bžežinski instituta za geostrategiju. Imajući to u vidu, ne čudi što su Mičelovi javno izraženi stavovi izrazito antiruski i antikineski. Ali i pored toga čudi rešenje koje nudi ovaj diplomata, rešenje u vidu razmeštanja američkih nuklearnih bombi nadomak granica Rusije i Kine: „SAD moraju da očuvaju kredibilna nuklearna sredstva odvraćanja u vreme u kome revizionističke zemlje (Rusija i Kina) postepeno guraju svoje sfere uticaja i kontrole sve bliže, ako ne i protiv, saveznika SAD. Štaviše, SAD bi trebalo da iskoriste taktičko nuklearno oružje koje poseduju i poseju ga u nekoliko najranjivijih a sposobnih država na granici, kao što su Poljska i Japan.“

Može se ovde postaviti pitanje koliko je Mičelov kredibilitet ugrožen (ne)iznenađujućim odlaskom njegovog šefa Reksa Tilersona iz Stejt departmenta – tim pre što američki mediji ovih dana javljaju da se „Tilerson sukobljavao s Belom kućom oko svog personala. On je pokušavao da na položaje postavi ljude koji se protive Trampu i njegovoj agendi“, i Ves Mičel bi mogao da spada u ovu kategoriju i da se ne zadrži još dugo u svojoj poziciji – ali Mičelova dalja sudbina je jedno pitanje, a kontinuitet američke balkanske politike nešto sasvim drugo, i ne treba gajiti nadu da bi neko drugi na njegovom mestu mogao da znači i promenu te politike. Kao što te promene nije bilo ni posle odlaska Brajana Hojta Jia, prethodnog lica američkog pritiska na Srbiju.

I zato, iako su morala da budu spomenuta, na stranu ta vašingtonska prestrojavanja koja nemaju uticaja na Srbiju.

ZAJEDNICA SRPSKIH OPŠTINA Svojevrsnu predigru za Mičelov dolazak predstavljalo je i otkriće „Novosti“ da (još) aktuelni pomoćnik državnog sekretara SAD u Beograd donosi plan od četiri tačke od kojih je zapravo značajna samo jedna: da se Beograd saglasi s ulaskom Republike Kosovo u međunarodne organizacije, pre svega u Ujedinjene nacije. Zauzvrat bismo dobili Zajednicu srpskih opština koju smo na papiru već dobili, i američku pomoć za ulazak u Evropsku uniju.

Sam Mičel je pak, u ponedeljak u Prištini, rekao da nikakav dokument nije doneo sa sobom, te da je reč o „kreativnom novinarstvu“.

Da li to, međutim, znači da su saznanja „Novosti“ bila pogrešna? Ne nužno, počev od toga da je Mičel opovrgao nešto što ovaj list nije ni tvrdio – da sa sobom donosi dokument – a pri tome nije opovrgao da se Beogradu nudi baš ono što tvrde „Novosti“.

Štaviše, da Amerikanci zaista nameravaju da nam, u zamenu za novi i konačan ustupak, za ulazak dakle Kosova u UN, ponude ono što smo već dobili, Zajednicu srpskih opština, može se naslutiti iz onoga što je Mičel u Prištini rekao i nije rekao.

On se, naime, nije ustezao da javno svoje saveznike podseti na njihovu neispunjenu obavezu u vezi s demarkacijom granice između Kosova i Crne Gore, ali to upadljivo nije učinio kada je reč o neispunjenoj obavezi da formiraju ZSO. Pa iz toga i sledi zaključak da ih i ne pritiskaju da to učine sada baš zato što žele da sačuvaju ZSO kao adut za sledeći ustupak koji traže od Srbije. Kao što su „Novosti“ i ustvrdile.

S tim u vezi, interesantna je bila opaska Aleksandra Vučića na konferenciji za novinare posle sastanka s Mičelom ove srede: „Hvala Mičelu što je u Prištini rekao da to (formiranje ZSO) nije ispunjeno.“ Mičel to nije rekao, proverili smo sve dostupne izvore, od srpskih preko američkih i UN do albanskih. Tako da su, sva je prilika, ove reči predstavljale ironičnu žaoku koju je srpski predsednik uputio američkom izaslaniku. Baš kao što je to bila i izjava ljubavi prema Srbima američkog predsednika Vudroa Vilsona koju je pre sto godina „Njujork tajms“ objavio pod naslovom „Slavimo Kosovo kao Dan časti“, a koju je Ivica Dačić uručio Vesu Mičelu pošto je doputovao u Beograd.

Iako su ove packe i neugodna podsećanja pažnje vredni detalji jer predstavljaju optimističke signale nepokornosti, mnogo dalekosežniji značaj morala bi da ima Vučićeva prognoza o formiranju ZSO-a: „Iskreno da vam kažem, ja sam gotovo uveren da od tog posla nema ništa. Da su hteli, ispunili bi to u prethodnih pet godina, a nisu mrdnuli ni prstom. Uveren sam da to i ne nameravaju da učine, a za to su imali i prećutnu saglasnost dobrog dela međunarodne zajednice.“

VOJSKA KOSOVA Pre nego što nešto detaljnije razmotrimo, kako rekosmo, dalekosežne posledice koje bi ove reči morale da imaju, nužno je osvrnuti se na javni, skoro da nije preterano reći, obračun Aleksandra Vučića i Vesa Mičela oko formiranja takozvane vojske takozvanog Kosova.

Mičel je na Zapadni Balkan očigledno doputovao s instrukcijom da ponovi da SAD podržavaju formiranje te vojske, ali i da pripreti da „niko nema pravo veta“ na to, što predstavlja primetno zaoštravanje stava u odnosu na sve dosadašnje izjave američkih zvaničnika, koji su u prethodnom periodu ponavljali da to – formiranje vojske – može da bude učinjeno samo kroz izmene ustava, to jest posle odobrenja Srba. Iako je Mičel i sada promrmljao koju reč o promenama kosovskog ustava u tom njegovom delu, njegovo oduzimanje prava veta Srbima otkriva da Amerikancima ponestaje strpljenja, i da su sve spremniji da daju zeleno svetlo za formiranje kosovske vojske i bez našeg pristanka. Što će neminovno dovesti do daljeg zaoštravanja zaoštrene situacije.

Imajući tu američku pretnju u vidu, Vučićev oštar odgovor, kakav su inače odavno zaslužili, deluje kao znak da na zahtevanu kapitulaciju (ipak) nećemo pristati. Na američko zaoštravanje Vučić je odgovorio sopstvenim zaoštravanjem na suprotnu, našu stranu. Ne postoji nijedan međunarodni pravni akt koji može da opravda formiranje oružanih snaga Kosova i Srbija će se tome suprotstavljati, rekao je srpski predsednik i pozvao da mu pokažu „jedan jedini papir na osnovu kojeg se formiraju oružane snage Kosova, a da to ima potporu u međunarodnom pravu. Ne postoji i ne može da ga izmisli niko ni u SAD, ni u EU. U skladu s vojno-tehničkim sporazumom iz Kumanova, nikakve vojne snage Kosova ne mogu da postoje, samo KFOR može da postoji“, a uz KFOR na osnovu Rezolucije 1244, podsetio je dalje Vučić a na to odavno nije podsetio niko, i srpske snage bezbednosti.

BUDUĆNOST DIJALOGA Osvrnimo se na kraju i na ukupnu sliku, da nam ne bi izmakla kroz sve pobrojane detalje.

Pod jedan, Zapad ima samo jednu ponudu Srbima, a to je potpuna i bezuslovna predaja.

Pod dva, sledi nam period još jačeg i sve žešćeg pritiska na Srbiju, o čemu svedoči i pretnja formiranjem kosovske vojske, i zvanično saopštenje Stejt departmenta u kome je najavljeno da će Ves Mičel „pozvati srpsku vladu da ubrza“ – naglasak je na tom ubrzanju – „normalizaciju odnosa sa Kosovom“, ali i sam Mičel, koji je u Prištini poručio „da ćemo sledeće godine imati aktivniju ulogu“. O tom ubrzavanju procesa i jačanju zapadnog pritiska, dodajmo, svedoče i sastanci koje je ovih dana Hašim Tači imao s britanskim šefom diplomatije Borisom Džonsonom i sa francuskim predsednikom Emanuelom Makronom.

Dok je pod tri ono najvažnije, odgovor Srbije na ove izazove i nepristojne ponude da se saglasimo s ulaskom Kosova u UN i ostalim detaljima zahtevanog samouništenja Srbije i, nije preterano reći, srpstva.

Da li je, onim predviđanjem da od ZSO-a nema ništa, Vučić najavio i da će srpski odgovor na ove zahteve biti odričan? Zato što bi ta njegova konstatacija morala da podrazumeva i stav da nikakvog narednog dogovora ne sme da bude jer ni prethodni nisu ispunjeni, i da se Evropska unija sama odrekla svoje posredničke uloge budući da se na delu pokazala nesposobnom da bude garant dogovorenog, a samim tim ništa od dijaloga. I pride je sebi oduzeo pravo na svako eventualno buduće popuštanje, jer je priznao da zauzvrat ne dobijamo apsolutno ništa, uključujući i ono što nam se garantuje da smo dobili.

Sve ovo upućuje na racionalan, sve i ako deluje optimistički, a to je luksuz od koga smo odavno odviknuti, zaključak da srpskim popuštanjima, napokon, mora da dođe kraj. A opet, onaj alternativni scenario toliko je strašan da, uprkos neočekivanom optimizmu kome se radujemo, od njega ne možemo da prestanemo da strepimo… Uostalom, borba nam tek predstoji, pri čemu je to i najbolji razvoj događaja koji možemo da zamislimo.

[/restrict]