АНТИФАШИСТИЧКИ ФАШИЗАМ

„Антифашизам, а не религија, сада је нови опијум за народ. Нови баук кружи прогресивном Европом – баук фашизма“, упозорио је својевремено словеначки левичарски филозоф Славој Жижек. Колико је био у праву?

Ако волите своју домовину и културу, противник сте џендер идеологије која брише разлике између мушкарца и жена, уједно и дивљања економског глобализма науштрб националне економије и социјалне државе, као и масовних и неконтролисаних миграција, а уз све то не мислите да је Владимир Путин нови Хитлер који прети да цео слободан свет завије у црно, све доскора ризиковали сте да вас политички коректни прогресисти прогласе за троглодита којег је прегазило време и да вас окаче на стуб срама као глупака и простака који не разуме „модерна времена“. Међутим, судећи по клими која влада у Италији поводом предстојећих парламентарних избора који ће се одржати 4. марта, свако ко се данас противи овој идеологији одмах бива проглашен за фашисту, за ново зло с којим се треба обрачунати свим снагама. Ништа чудно, будући да је већ средином јануара, судећи по резултатима агенција за истраживање јавног мњења, било јасно да су Италијани одлучили да окрену нови лист и да свој глас масовно дају коалицији десног центра, која обећава драстичне промене и паролом „Италија за Италијане“ наговештава крај мондијалистичке бајке што је трећину грађана довела до екстремног сиромаштва. Иначе, „Печат“ је већ писао о реакцијама из Брисела поводом више него извесног изборног дебакла владајућих „прогресивних“ левичара и њиховог лидера Матеа Ренција, али није згорег да се подсетимо да је власник копирајта за термин „нова фашизација Италије“ европски комесар Пјер Московици, који је пре месец дана изјавио да „Европа мора на време да спречи тријумф фашистичких снага у Италији које могу да доведу у питање судбину Европе, али и племенити пројекат света без граница и мултикултурног друштва“.

РЕЧЕНО УЧИЊЕНО Аутор овог текста имао је прилике да се увери, и то чак и у кругу блиских пријатеља, да више не постоје аргументи којима би се из глава политички коректних фанатика избило њихово челично уверење да под хитно треба збијати редове и устати против „новог фашизма“. И то без поговора и свим средствима, без претходног размишљања и процене ситуације, акцијама које нису засноване ни на некој идеологији, а још мање на принципима, већ искључиво на пуком примитивном сврставању на једну страну – у овом случају „антифашистичку“. Уз битан детаљ да и свака минимална сумња, односно конкретно питање „Шта данас значи бити фашиста?“, одмах бива пропраћено подозривим погледима и протумачено као нека тајна колаборација са „фашизмом“.

Један од првих „антифашистичких“ активиста који се укључио у борбу против „фашизма“ је Џорџ Сорош – преко интернет портала „Авааз“, званично регистрованог за потписивање петиција за еколошке проблеме, против злостављања животиња и сл., он однедавно италијанским бирачима даје смернице како да „избегну своју пропаст“, односно упорно агитује да паметно гласају, имајући у виду да још увек постоји шанса да се „фашисти“, то јест десница која убедљиво води у предизборним истраживањима, на крају ипак поразе. А за то постоје и детаљна упутства на друштвеним мрежама.

У прве редове италијанских „антифашиста“ стао је Карло де Бенедети, милијардер, власник римског дневника Република, иначе Сорошев пријатељ, и то серијом текстова и коментара поводом „антифашистичких демонстрација“ које већ двадесетак дана потресају Италију. Наиме, поменуте демонстрације представљене су као „спонтани и мирни народни бунт против фашизма“, иако је сваком ко жели да схвати кристално јасно да се ради о насилним покушајима спречавања предизборних митинга политичких противника из десног блока који демократски и регуларно учествују у парламентарним изборима. Прећутано је да управо ти „мирни демонстранти“ на „антифашистичким демонстрацијама“ металним шипкама и „картонским бомбама“ филованим ексерима и уситњеним стаклом редовно зверски нападају полицајце и карабинијере, чији је једини грех што по службеној дужности морају да осигуравају регуларност политичког представљања свих изборних кандидата, па тако и екстремних десничара окупљених око покрета „Каза Паунд“ и „Форца нуова“. Осим тога, ниједна италијанска телевизија није приказала снимак са „антифашистичког протеста“ у Пјаченци на којем се јасно види права природа новог „антифашизма“. Наиме, на улици долази до праве битке између демонстраната и полиције, која голорука, чак и без сузаваца, покушава да их спречи да се пробију до бине на којој треба да се одржи предизборни митинг десничара; полицајци беже у страху од разјарене руље, али један од њих се саплиће и пада када око 40 „антифашиста“ ступа на сцену: почињу да га шутирају, затим му отимају штит којим га потом зверски млате, а крајњи резултат је неколико поломљених ребара и смрскано раме. Занимљив детаљ је да добар део данашњих италијанских „антифашиста“ као знак распознавања на руци носи златни „ролекс“ и да вероватно нема појма ни колико кошта килограм хлеба и литар млека. Слично као и 70-их година које су у италијанској историји забележене као „оловна времена“ због жестоких уличних обрачуна полиције и екстремних левичара, углавном „татиних синова и кћери“, када је Пјер Паоло Пазолини, иначе стари левичар, изазвао бес својих партијских колега изјавом: „Ја сам на страни полиције. То су прави пролетери, синови сиромашних сељака и радника који само раде свој посао за ситне паре.“

У ЈАМАМА ИМА ЈОШ МЕСТА Серија „спонтаних антифашистичких демонстрација“ отпочела је 10. фебруара у градићу Мачерати, где је, да подсетимо читаоце, психијатријски болесник Лука Траини почетком фебруара лакше ранио шест миграната и после хапшења признао истражним органима да је његов гест била спонтана реакција на убиство и зверско касапљење 18-годишње Италијанке од стране групе Нигеријаца. Иначе, 10. фебруар није случајно одабран за почетак „антифашистичке борбе“ с обзиром на то да се ради о националном празнику – Дану сећања, када се широм Италије одржавају комеморације у спомен на 15.000 истарских Италијана које су од 1945. до 1947. зверски побиле њихове дојучерашње хрватске комшије, овога пута не у усташким него партизанским униформама, тако што су их живе бацали у фојбе – крашке јаме дубље од 200 метара у делу Истре који данас припада Хрватској. Због утицаја који је италијанска комунистичка партија имала у послератном периоду о овим злочинима се деценијама ћутало, све док влада Силвија Берлусконија 2004. није специјалним декретом датум када су 1947. Истра и Кварнер по Париском мировном уговору припојени Југославији прогласила за национални празник. Тако је коначно исправљена вишедеценијска историјска неправда не само према жртвама фојби већ и према 350.000 Италијана који су на силу протерани из Истре и у домовини Италији углавном дочекивани каменицама и псовкама као фашисти са којима се треба обрачунати. Из тог периода позната је „антифашистичка акција“, када су комунистички активисти, на станицама где су се заустављали „возови срама“ који су превозили изгладнеле и од жеђи измучене истарске избеглице, организовали протесте и бацали намењену им храну и воду уз бесне покличе типа: „Фашисти, вратите се тамо одакле сте дошли. Марш у фојбе!“ Седамдесет година после ових немилих догађаја, у време опште левичарске еуфорије за неконтролисани прихват миграната који свакодневно пристижу у Италију из белосветских бестрагија, поново су на италијанским улицама и трговима освануле пароле: „У фојбама још има места.“ Реаговала су и бројна удружења истарских избеглица, огласио се и италијански председник Матарела, који је позвао „левичаре“ да ипак мало смире страсти… А приче о фојбама и истарском егзодусу поново су оживеле, укључујући ту и полемике с Хрватском и Словенијом не у вези с некаквим новим прекрајањем граница већ искључиво са званичним захтевима да се имовина истарских Италијана најзад врати њиховим потомцима.

НЕКЕ СЛУЧАЈНЕ ПАРАЛЕЛЕ Ариго Петако, један од најпознатијих италијанских новинара и публициста, објавио је још 1999. књигу „Егзодус“ која је до сада у Италији доживела десетак издања и прилично узбуркала тамошњу јавност, до тада у незнању о судбини сународника што су по кратком поступку после рата ликвидирани или пак протерани из Истре где су вековима живели. „Егзодус“ је написан готово документаристички, уз фактографске податке о броју побијених и протераних, а доноси и многа сведочанства оних који су се опирали насилној асимилацији и одбијали да напусте своје домове све док 18. августа 1946. на Вергароли, омиљеном купалишту пулских Италијана, није мистериозно експлодирало 28 подводних мина чијих је девет тона експлозива разнело многобројне купаче. Биланс ове трагедије је познат: 116 мртвих и 216 тешко рањених – и то углавном деце, девојака и младића. А познат је и резултат овог својеврсног упозорења: у року од непуних годину дана Пула је потпуно опустела и са 35.000 спала на свега 3.000 житеља. Пулска болница остала је без лекара, замрло је локално позориште, школе су остале без професора… Нестали су пекари, посластичари, кафеџије; опустело је бродоградилиште… Али су зато у „случајним пожарима“ нестали и сви црквени и општински архиви како би се избрисао сваки траг присутности Италијана у тим крајевима. Да се радило о својеврсном организованом и готово индустријском етничком чишћењу територије која никада у својој историји није била део југословенског, а још мање хрватског или словеначког простора, и да је било потребно да се сви гласови отпора „анексији“ ликвидирају и учине политички безопасним сведочи и текст Милована Ђиласа који Ариго наводи у својој књизи: „Тито је послао Кардеља и мене у Истру. Наредба је гласила: Ослободити се Италијана! Наређено, извршено!“

Тек касних осамдесетих утврђено је и ко су били „најзаслужнији другови“ за пуњење истарских фојби, а врхунац цинизма је детаљ да су Иван Мотика, Ћиро Ренер, Иван Колић и Раде Поропат деценијама примали пензије које је држава Италија галантно и ретроактивно исплаћивала свима који су могли да докажу да су макар и један једини дан били мобилисани у италијанској војсци. Истина касно, али боље икад него никад, открило се и ко је био детонатор подводних мина – у питању је извесни генерал Јосип Ковачић који се под старе дане учланио у ХДЗ и био један од Туђманових саветника. Вероватно је доста знао о етничком чишћењу будући да све више италијанских историчара тврди да постоји паралела са етничким чишћењем Истре, те оног које му је претходило у НДХ и оног које је уследило у Хрватској 90-их година прошлог века. Јер како другачије објаснити изненадни нестанак 80-90 одсто италијанског националног корпуса у Истри пре 70 година и нестанак око 400.000 Срба из Хрватске којих је по попису из 1991. било 580.000, а сада их је једва око 180.000? Хрватске власти већ годинама тврде да се у оба случаја радило о добровољном самоизгону становништва по налогу из Рима, односно Београда, и евентуалне злочине оправдавају као неминовност услед „експлозије народа“, односно спонтану освету народних маса; у италијанском случају услед 20-годишњег „фашистичког терора над словенским живљем“, а у српском, како је то прецизно објаснио Стјепан Месић, „услед одмазде над колаборационистичким снагама које су шуровале са окупаторима Хрватске“.

Ако је још важећа дефиниција да је фашизам синоним за апсолутно зло ког се треба стидети, а антифашизам синоним за апсолутно добро и јавна врлина којом се треба поносити, онда у најновијој верзији антифашизма нешто не штима и мало је разлога за понос, а превише за стид. Јер премлаћивање политичких неистомишљеника, уз слоган: „Ко није са нама, тај је против нас“, никако није плод неке демократске тековине, или толеранције.