ANTIFAŠISTIČKI FAŠIZAM

„Antifašizam, a ne religija, sada je novi opijum za narod. Novi bauk kruži progresivnom Evropom – bauk fašizma“, upozorio je svojevremeno slovenački levičarski filozof Slavoj Žižek. Koliko je bio u pravu?

Ako volite svoju domovinu i kulturu, protivnik ste džender ideologije koja briše razlike između muškarca i žena, ujedno i divljanja ekonomskog globalizma nauštrb nacionalne ekonomije i socijalne države, kao i masovnih i nekontrolisanih migracija, a uz sve to ne mislite da je Vladimir Putin novi Hitler koji preti da ceo slobodan svet zavije u crno, sve doskora rizikovali ste da vas politički korektni progresisti proglase za troglodita kojeg je pregazilo vreme i da vas okače na stub srama kao glupaka i prostaka koji ne razume „moderna vremena“. Međutim, sudeći po klimi koja vlada u Italiji povodom predstojećih parlamentarnih izbora koji će se održati 4. marta, svako ko se danas protivi ovoj ideologiji odmah biva proglašen za fašistu, za novo zlo s kojim se treba obračunati svim snagama. Ništa čudno, budući da je već sredinom januara, sudeći po rezultatima agencija za istraživanje javnog mnjenja, bilo jasno da su Italijani odlučili da okrenu novi list i da svoj glas masovno daju koaliciji desnog centra, koja obećava drastične promene i parolom „Italija za Italijane“ nagoveštava kraj mondijalističke bajke što je trećinu građana dovela do ekstremnog siromaštva. Inače, „Pečat“ je već pisao o reakcijama iz Brisela povodom više nego izvesnog izbornog debakla vladajućih „progresivnih“ levičara i njihovog lidera Matea Rencija, ali nije zgoreg da se podsetimo da je vlasnik kopirajta za termin „nova fašizacija Italije“ evropski komesar Pjer Moskovici, koji je pre mesec dana izjavio da „Evropa mora na vreme da spreči trijumf fašističkih snaga u Italiji koje mogu da dovedu u pitanje sudbinu Evrope, ali i plemeniti projekat sveta bez granica i multikulturnog društva“.

REČENO UČINJENO Autor ovog teksta imao je prilike da se uveri, i to čak i u krugu bliskih prijatelja, da više ne postoje argumenti kojima bi se iz glava politički korektnih fanatika izbilo njihovo čelično uverenje da pod hitno treba zbijati redove i ustati protiv „novog fašizma“. I to bez pogovora i svim sredstvima, bez prethodnog razmišljanja i procene situacije, akcijama koje nisu zasnovane ni na nekoj ideologiji, a još manje na principima, već isključivo na pukom primitivnom svrstavanju na jednu stranu – u ovom slučaju „antifašističku“. Uz bitan detalj da i svaka minimalna sumnja, odnosno konkretno pitanje „Šta danas znači biti fašista?“, odmah biva propraćeno podozrivim pogledima i protumačeno kao neka tajna kolaboracija sa „fašizmom“.

Jedan od prvih „antifašističkih“ aktivista koji se uključio u borbu protiv „fašizma“ je Džordž Soroš – preko internet portala „Avaaz“, zvanično registrovanog za potpisivanje peticija za ekološke probleme, protiv zlostavljanja životinja i sl., on odnedavno italijanskim biračima daje smernice kako da „izbegnu svoju propast“, odnosno uporno agituje da pametno glasaju, imajući u vidu da još uvek postoji šansa da se „fašisti“, to jest desnica koja ubedljivo vodi u predizbornim istraživanjima, na kraju ipak poraze. A za to postoje i detaljna uputstva na društvenim mrežama.

U prve redove italijanskih „antifašista“ stao je Karlo de Benedeti, milijarder, vlasnik rimskog dnevnika Republika, inače Sorošev prijatelj, i to serijom tekstova i komentara povodom „antifašističkih demonstracija“ koje već dvadesetak dana potresaju Italiju. Naime, pomenute demonstracije predstavljene su kao „spontani i mirni narodni bunt protiv fašizma“, iako je svakom ko želi da shvati kristalno jasno da se radi o nasilnim pokušajima sprečavanja predizbornih mitinga političkih protivnika iz desnog bloka koji demokratski i regularno učestvuju u parlamentarnim izborima. Prećutano je da upravo ti „mirni demonstranti“ na „antifašističkim demonstracijama“ metalnim šipkama i „kartonskim bombama“ filovanim ekserima i usitnjenim staklom redovno zverski napadaju policajce i karabinijere, čiji je jedini greh što po službenoj dužnosti moraju da osiguravaju regularnost političkog predstavljanja svih izbornih kandidata, pa tako i ekstremnih desničara okupljenih oko pokreta „Kaza Paund“ i „Forca nuova“. Osim toga, nijedna italijanska televizija nije prikazala snimak sa „antifašističkog protesta“ u Pjačenci na kojem se jasno vidi prava priroda novog „antifašizma“. Naime, na ulici dolazi do prave bitke između demonstranata i policije, koja goloruka, čak i bez suzavaca, pokušava da ih spreči da se probiju do bine na kojoj treba da se održi predizborni miting desničara; policajci beže u strahu od razjarene rulje, ali jedan od njih se sapliće i pada kada oko 40 „antifašista“ stupa na scenu: počinju da ga šutiraju, zatim mu otimaju štit kojim ga potom zverski mlate, a krajnji rezultat je nekoliko polomljenih rebara i smrskano rame. Zanimljiv detalj je da dobar deo današnjih italijanskih „antifašista“ kao znak raspoznavanja na ruci nosi zlatni „roleks“ i da verovatno nema pojma ni koliko košta kilogram hleba i litar mleka. Slično kao i 70-ih godina koje su u italijanskoj istoriji zabeležene kao „olovna vremena“ zbog žestokih uličnih obračuna policije i ekstremnih levičara, uglavnom „tatinih sinova i kćeri“, kada je Pjer Paolo Pazolini, inače stari levičar, izazvao bes svojih partijskih kolega izjavom: „Ja sam na strani policije. To su pravi proleteri, sinovi siromašnih seljaka i radnika koji samo rade svoj posao za sitne pare.“

U JAMAMA IMA JOŠ MESTA Serija „spontanih antifašističkih demonstracija“ otpočela je 10. februara u gradiću Mačerati, gde je, da podsetimo čitaoce, psihijatrijski bolesnik Luka Traini početkom februara lakše ranio šest migranata i posle hapšenja priznao istražnim organima da je njegov gest bila spontana reakcija na ubistvo i zversko kasapljenje 18-godišnje Italijanke od strane grupe Nigerijaca. Inače, 10. februar nije slučajno odabran za početak „antifašističke borbe“ s obzirom na to da se radi o nacionalnom prazniku – Danu sećanja, kada se širom Italije održavaju komemoracije u spomen na 15.000 istarskih Italijana koje su od 1945. do 1947. zverski pobile njihove dojučerašnje hrvatske komšije, ovoga puta ne u ustaškim nego partizanskim uniformama, tako što su ih žive bacali u fojbe – kraške jame dublje od 200 metara u delu Istre koji danas pripada Hrvatskoj. Zbog uticaja koji je italijanska komunistička partija imala u posleratnom periodu o ovim zločinima se decenijama ćutalo, sve dok vlada Silvija Berluskonija 2004. nije specijalnim dekretom datum kada su 1947. Istra i Kvarner po Pariskom mirovnom ugovoru pripojeni Jugoslaviji proglasila za nacionalni praznik. Tako je konačno ispravljena višedecenijska istorijska nepravda ne samo prema žrtvama fojbi već i prema 350.000 Italijana koji su na silu proterani iz Istre i u domovini Italiji uglavnom dočekivani kamenicama i psovkama kao fašisti sa kojima se treba obračunati. Iz tog perioda poznata je „antifašistička akcija“, kada su komunistički aktivisti, na stanicama gde su se zaustavljali „vozovi srama“ koji su prevozili izgladnele i od žeđi izmučene istarske izbeglice, organizovali proteste i bacali namenjenu im hranu i vodu uz besne pokliče tipa: „Fašisti, vratite se tamo odakle ste došli. Marš u fojbe!“ Sedamdeset godina posle ovih nemilih događaja, u vreme opšte levičarske euforije za nekontrolisani prihvat migranata koji svakodnevno pristižu u Italiju iz belosvetskih bestragija, ponovo su na italijanskim ulicama i trgovima osvanule parole: „U fojbama još ima mesta.“ Reagovala su i brojna udruženja istarskih izbeglica, oglasio se i italijanski predsednik Matarela, koji je pozvao „levičare“ da ipak malo smire strasti… A priče o fojbama i istarskom egzodusu ponovo su oživele, uključujući tu i polemike s Hrvatskom i Slovenijom ne u vezi s nekakvim novim prekrajanjem granica već isključivo sa zvaničnim zahtevima da se imovina istarskih Italijana najzad vrati njihovim potomcima.

NEKE SLUČAJNE PARALELE Arigo Petako, jedan od najpoznatijih italijanskih novinara i publicista, objavio je još 1999. knjigu „Egzodus“ koja je do sada u Italiji doživela desetak izdanja i prilično uzburkala tamošnju javnost, do tada u neznanju o sudbini sunarodnika što su po kratkom postupku posle rata likvidirani ili pak proterani iz Istre gde su vekovima živeli. „Egzodus“ je napisan gotovo dokumentaristički, uz faktografske podatke o broju pobijenih i proteranih, a donosi i mnoga svedočanstva onih koji su se opirali nasilnoj asimilaciji i odbijali da napuste svoje domove sve dok 18. avgusta 1946. na Vergaroli, omiljenom kupalištu pulskih Italijana, nije misteriozno eksplodiralo 28 podvodnih mina čijih je devet tona eksploziva raznelo mnogobrojne kupače. Bilans ove tragedije je poznat: 116 mrtvih i 216 teško ranjenih – i to uglavnom dece, devojaka i mladića. A poznat je i rezultat ovog svojevrsnog upozorenja: u roku od nepunih godinu dana Pula je potpuno opustela i sa 35.000 spala na svega 3.000 žitelja. Pulska bolnica ostala je bez lekara, zamrlo je lokalno pozorište, škole su ostale bez profesora… Nestali su pekari, poslastičari, kafedžije; opustelo je brodogradilište… Ali su zato u „slučajnim požarima“ nestali i svi crkveni i opštinski arhivi kako bi se izbrisao svaki trag prisutnosti Italijana u tim krajevima. Da se radilo o svojevrsnom organizovanom i gotovo industrijskom etničkom čišćenju teritorije koja nikada u svojoj istoriji nije bila deo jugoslovenskog, a još manje hrvatskog ili slovenačkog prostora, i da je bilo potrebno da se svi glasovi otpora „aneksiji“ likvidiraju i učine politički bezopasnim svedoči i tekst Milovana Đilasa koji Arigo navodi u svojoj knjizi: „Tito je poslao Kardelja i mene u Istru. Naredba je glasila: Osloboditi se Italijana! Naređeno, izvršeno!“

Tek kasnih osamdesetih utvrđeno je i ko su bili „najzaslužniji drugovi“ za punjenje istarskih fojbi, a vrhunac cinizma je detalj da su Ivan Motika, Ćiro Rener, Ivan Kolić i Rade Poropat decenijama primali penzije koje je država Italija galantno i retroaktivno isplaćivala svima koji su mogli da dokažu da su makar i jedan jedini dan bili mobilisani u italijanskoj vojsci. Istina kasno, ali bolje ikad nego nikad, otkrilo se i ko je bio detonator podvodnih mina – u pitanju je izvesni general Josip Kovačić koji se pod stare dane učlanio u HDZ i bio jedan od Tuđmanovih savetnika. Verovatno je dosta znao o etničkom čišćenju budući da sve više italijanskih istoričara tvrdi da postoji paralela sa etničkim čišćenjem Istre, te onog koje mu je prethodilo u NDH i onog koje je usledilo u Hrvatskoj 90-ih godina prošlog veka. Jer kako drugačije objasniti iznenadni nestanak 80-90 odsto italijanskog nacionalnog korpusa u Istri pre 70 godina i nestanak oko 400.000 Srba iz Hrvatske kojih je po popisu iz 1991. bilo 580.000, a sada ih je jedva oko 180.000? Hrvatske vlasti već godinama tvrde da se u oba slučaja radilo o dobrovoljnom samoizgonu stanovništva po nalogu iz Rima, odnosno Beograda, i eventualne zločine opravdavaju kao neminovnost usled „eksplozije naroda“, odnosno spontanu osvetu narodnih masa; u italijanskom slučaju usled 20-godišnjeg „fašističkog terora nad slovenskim življem“, a u srpskom, kako je to precizno objasnio Stjepan Mesić, „usled odmazde nad kolaboracionističkim snagama koje su šurovale sa okupatorima Hrvatske“.

Ako je još važeća definicija da je fašizam sinonim za apsolutno zlo kog se treba stideti, a antifašizam sinonim za apsolutno dobro i javna vrlina kojom se treba ponositi, onda u najnovijoj verziji antifašizma nešto ne štima i malo je razloga za ponos, a previše za stid. Jer premlaćivanje političkih neistomišljenika, uz slogan: „Ko nije sa nama, taj je protiv nas“, nikako nije plod neke demokratske tekovine, ili tolerancije.