Братислав Браца Петковић – Морамо знати своју историју

Српска позоришна сцена од наредне седмице биће богатија за још једну по свему судећи изузетну представу. Реч је о драми Митровдан, базираној на историјским чињеницама, а чији је редитељ и писац Братислав Петковић. Ова представа је и повод и за наш разговор

Представа Митровдан је плод заједничког настојања Братислава Петковића и оснивача Опере и театра „Мадленианум“ Мадлене Цептер да се „изузетни људи из српске историје приближе позоришној публици“. Ликови Петковићеве драме су српски патријарх Гаврило Дожић и српски владика Николај Велимировић, а тема, пре свега, њихов последњи сусрет, на Митровдан, 1946. у Немачкој када разговарају о неизвесној судбини народа и православља у отаџбини, над којима се надноси претња комунистичког терора. Након премијере, 9. фебруара, представа Митровдан, у заједничкој продукцији „Мадленианума“ и позоришта „Модерна гаража“ у оквиру Музеја аутомобила, чији је Петковић власник, биће изведена и 10. и 20. фебруара.

Судбине владике Николаја и патријарха Гаврила су врло занимљиве, али рекло би се и контроверзне. Име владике Николаја, посебно, данас се у неким круговима везује за фашизам и антисемитизам. Шта вас је навело да ову представу посветите баш њима?

Историјом Србије бавим се дуго, из љубави надасве. Наша историја је толико богата, да већ ако мало такнете испод површине, уочићете неисцрпне изворе тема, па и надахнућа за уметничко стварање. Само о Светом Сави може да се напише макар десет драма. Као ствараоца, макар за сада, највише ме интересује 19. и 20. век. Бавио сам се у својим ранијим делима краљем Миланом и Нушићем, Милунком Савић, Жанком Стокић… То су интересантне судбине, личности које су завредиле истинску пажњу и драго ми је ако сам успео да их осветлим. Судбине владике Николаја и патријарха Гаврила су ме веома надахнуле, па сам одлучио да их „оживим“ у свом најновијем позоришном комаду. Обојица су ухапшени на самом почетку рата, 1941, да би на крају били депортовани у логор Дахау. Прича почиње на Митровдан 1946. године, када се њих двојица растају и свако полази својим путем. Дакле, тог 8. новембра 1946. они се растају у Кицбилу. Године проведене у логору су иза њих, рат је завршен и у животу и једног и другог почиње нова етапа. Ослобођени су негде априла 1945. Сви преживели заробљеници су давно отишли кућама. У отаџбину се враћа српски патријарх који је 27. марта 1941. позвао свој народ против Тројног пакта, о чему постоји и сачуван тонски запис, који је касније Јосип Броз присвојио. Дакле, „јунаци“ моје позоришне представе проводе још доста времена након завршетка Другог светског рата у туђини. Владика у међувремену бива проглашен за народног непријатеља, док се патријарх враћа у земљу. Апсурдно је да је владика ослобођен у логору Дахау, а у сопственој домовини га проглашавају за народног непријатеља. То само нама може да се деси. Њих двојица су заправо били „незгодни сведоци“ и за комунистичку власт је било претерано да обојицу прогласе народним непријатељима. Чекали су да патријарх умре, јер је иначе био веома лошег здравља. Подсетићу да је он у Првом светском рату био добровољац и да је био заточен у логору Цеглед. Открио сам занимљиву чињеницу – судбина је хтела да управник логора Дахау буде бивши цимер владике Николаја из Берна, из времена док је бранио докторат. Било је то 1908. године. Владика је бранио тезу Христово васкрсење – основна догма апостолске цркве на Старокатоличком универзитету у Берну. Такође, његов цимер Јохан Адлер тада брани своју тезу и они неколико месеци деле собу. Будући да је владикина теза била бриљантна, позван је да одбрани још једну, задату тему, тако да је до монашења имао два доктората.

Ваша драма, између осталог, износи на светло дана помало или готово заборављене чињенице из наше историје, на које би требало да будемо поносни, а које су некако гурнуте у страну?

Десило се, као што рекох, да управо Јохан Адлер постане заповедник Дахауа. Бивши цимери се, дакле, поново срећу. Само што је владика Николај био заточеник, а Адлер управник логора! Иначе, у преводу Дахау је топоним Црепаја. Да ли можете да замислите да такав логор постоји у неком месту у Србији, можда у Црепаји? Никада! То је незамисливо. Не треба ми да учимо данас од оних који су градили логоре за људе шта су европске вредности. Треба ми њих да учимо о европским вредностима. У Женеви, у главној сали Међународног Црвеног крста, записано је: „Будите хумани као што су Срби били хумани 1885. године.“ Да подсетим, пред крај Српско-бугарског рата Бугарима је требало да буде достављена болница. То није било могуће речним током, јер је била веома јака зима и Дунав је био залеђен, па је конвој једино могао да прође копненим путем, преко територије Србије, што је српска страна и допустила. Али то није све. Донирали смо неколико стотина ћебади за ту исту болницу, практично болницу тренутног ратног непријатеља. О томе постоји сведочанство, писана потврда која то доказује. Нисмо додуше само ми давали ћебад, давали су је и Енглези великодушно поглавици Сијетла који је ишао са својим племеном из Ајове у Канаду, али ниједан жив није до Канаде стигао јер је ћебад била заражена вирусом великих богиња. То је велика разлика. Немци су такође кршили све кодексе ратовања! Губили су рат, па су морали да митраљирају пилоте који су се падобранима спасавали из оборених авиона! Ајте, молим вас! Имамо много хероја, и знаних и незнаних. Нарочито ми је инспиративна прича о пребацивању америчких пилота са окупиране територије Србије, тачније из околине Ваљева. Немци су били у Ваљеву, а амерички пилоти су се ноћу спуштали на приручни аеродром у Прањанима који је Дража организовао усред поробљене Европе. Једног пилота скривао је у својој кући сељанин, чини ми се да се презивао Јефтић. Немци су га притисли, терали да призна где крије америчког пилота, међутим он није хтео да га ода. Немци су га стрељали. Могао је велики новац да добије од Немаца за тог пилота, међутим, он се понео витешки и показао како човек треба да остане човек и како се Србин односи према савезницима. А како су се ти савезници према нама понели видели смо, нажалост, више пута током наше новије историје. Спасли смо пилоте и ниједан није био предат окупатору. Дражи су за тај подвиг Американци дали медаљу. Многи од тих пилота су касније постали сенатори, конгресмени. Они су знали право лице Србије. А шта ми можемо да научимо од Немаца? Можда како се митраљирају падобранци или како се праве концентрациони логори.

Ваша драма Митровдан само је још један доказ да имамо много тога да научимо из наше историје. Нажалост, историја на којој нам одрастају генерације писана је туђом руком. Тако наша новија историја, посебно она која се односи на НАТО агресију, отимање Косова и Метохије, готово и да није ушла у школске програме. Мало је деце рођене 1999. која су чула за случај „Рачак“, рецимо. Како то да исправимо?

Да, ми из своје историје можемо много тога да научимо. Поготово из праве историје, ко је познаје, јер код нас су генерације и генерације училе погрешну историју. Историја мора да се пише наново. Пишу је, кажу, победници. А који су то победници? Ми смо примивши Хрвате и Словенце у заједничку државу, примивши оне који су били на супротној страни, аутоматски изгубили адресу за ратну штету. Иначе, чим сам видео ону њушку (шефа тадашње мисије ОЕБС) Вилијама Вокера како се шуња по Косову и Метохији, одмах сам знао да ће ту нешто бити. Зар нама један Вокер треба да буде узор? Један такав дрипац, белосветски олош? А наша деца још уче из погрешних уџбеника и још много генерација неће, ако се не потрудимо, чути за Рачак и за Вокера. Знате, између два рата је ишла инструкција професорима да не истичу српску историју, јер је ови други немају па да их не вређамо. Да не истичу српске јунаке, краљеве. И то нас данас стиже. Комунисти су овде владали, још увек се криптокомунисти налазе међу нама. И зато је све то тако. И шта је био тај конгрес у Дрездену? Шта су они прокламовали? Па уништење српског народа и православља. Велика је несрећа да наше уџбенике историје креирају други. Мени је отац говорио: „Ако не знаш куда ћеш, види одакле си кренуо.“ Ми заиста имамо за чим да се осврнемо. Кренули смо од Светог Саве и то треба да се зна и треба да нам буде полазна основа. Ми смо били победници и у Првом светском рату и у Другом, али прошли смо како смо прошли. Черчил је рекао својима: „Још једна оваква победа и ми смо готови!“

Како видите будућност Косова и Метохије?

Ако нешто дате, то никада нећете вратити, и то треба избећи по сваку цену. Па зато су нас и бомбардовали. А они који су нас бомбардовали сада траже да га предамо. Знате, Тито је још 1945. године обећао Енвер Хоџи да ће му поклонити Косово и Метохију. Да не причам о Енглезима који на томе раде цео век. Александар Вучић је данас на великим мукама. На шта је он дошао када су Косово и Метохија у питању, на све оно што је запуштено деценијама и деценијама. Тито је наредио, а његове марионете су потписале, да се отворе границе и на Косово пусте Албанци. Њих су пуштали, а истовремено Србе протеривали. Можда би требало да се држимо оне наше народне изреке: „Иди мудро – не погини лудо“. Мислим да је ово што Александар Вучић ради у овом тренутку – једини пут. Избећи сукоб, избећи рат – то је тренутно решење за нас. Треба сачекати. Мислим да време ради за нас. Не треба се сукобљавати. И важно је јединство. Јединство међу нама самима, затим јединство цркве и државе. Јер црква би могла ту да одигра велику улогу. Захваљујући цркви смо и претрајали. Нисмо имали државу у једном периоду наше историје, али смо имали цркву. Имали смо патријаршију у Сремским Карловцима, тада изван земље. Наши патријарси су лоше пролазили у тој Аустроугарској. Сетимо се трагичне судбине, убиства нашег патријарха Лукијана Богдановића, којег су убили каменом и бацили га у реку. Наши патријарси су били заиста мученици. И црква је највише страдала. Више је страдала црква после рата за време попа Владе Зечевића него од Немаца. Усташе су свашта радиле нашим свештеним лицима. Поткивали су их као волове, стављали на невиђене муке. Зверства која су усташе чиниле над православним свештеницима су заиста страшна, незапамћена у историји. Имали смо дуги континуитет антисрпске власти. Тито се за време своје владавине ослањао на издајнике међу Србима. Било их је и из редова свештенства. И кад су безочно отимали црквене и манастирске поседе и имања имали су покриће – то су потписали сами припадници цркве. Имали смо доста мука са спољним непријатељима, али и с непријатељима изнутра. И данас, кад се помињу „другосрбијанци“ или они који се представљају да су „из круга двојке“. Прво, чињеница је да нико ко се представља да је „из круга двојке“ није из „круга двојке“. То добро знам, јер сам рођен ту, у „кругу двојке“. Наравно, имам много другара који су ту рођени, али то, за разлику од ових других, нико од њих не потенцира. „Круг двојке“ је само још једна од наших подела. Из „круга двојке“ били су и мајор Гавриловић и војвода Петар Бојовић. Из „круга двојке“ је био и сликар Поповић. Кад смо већ код тог аутентичног „круга двојке“, подсетимо се да је он страдао у два наврата – 1941. и 1945. Тада је уништена његова аутентичност. Данас је он нешто сасвим друго. Прави „круг двојке“ је нестао.

„Јунак“ ваше драме владика Николај је, као и Свети Сава, Србију видео „између Истока и Запада“. По свему судећи, мало се тога променило, будући да смо и данас у неку руку – Запад Истоку, док у односу на Запад постоји наизглед непремостив јаз. Како ви то видите?

Технички, тај јаз није ни постојао. Свети Сава се облачио у месту Лука поред Фиренце. Ено, у Музеју Српске православне цркве имамо плашт кнеза Лазара који је прављен у истој радионици. То је отприлике као кад бисте се данас облачили код Пјера Кардена или Диора. Нисам гледао серију „Немањићи“, али када је костим у питању, имам примедбу, будући да управо поменути плашт кнеза Лазара сведочи о врхунском квалитету одеће наших владара. То је наш Свети грал! Требало би нашу децу, ђаке да чешће доводе у музеј како би то видели. Није се ни Немања огртао нештављеном кожом и крпама! Погледајте само фреске! И оне сведоче о елеганцији наших владара. Видите тај склад, то савршенство! Колико пута сам водио људе да виде плашт цара Лазара у који је било умотано његово тело након погибије на Косову. Знате, код нас је велики проблем што не истичемо оно што имамо. С друге стране, имамо пример Хрвата – измислише краљеве и исписаше „историју“, коју су представили свету у серији на каналу Хистори. Ми имамо толико светлих примера из историје и ништа. Ужасавам се над чињеницом колико је оскудно знање из историје наших младих генерација.

Како оцењујете стање у српској култури, из угла бившег министра културе? У којој мери је она данас под утицајем глобалистичких тенденција?

Под великим притиском! Морамо да дижемо глас! Представа коју радим је један од гласова вапијућег у пустињи. Користим позоришни медиј да искажем шта може да нам иде у прилог као народу! Уметност је ту да би славила врлину! А ми се угледамо на најгоре западњачке примере. Мени су стога увек биле узор античке драме. У античким драмама никога не убијају на сцени. Углавном се све своди на причу. Невербалне драме су којештарија. Кад из позоришта протерате реч, ви сте га демонтирали. У позоришту је битна реч. Реч нас одваја од животиња. Кад кажу невербални театар, сетим се када сам синове водио у Зоолошки врт и кад смо били испред кавеза с мајмунима. Ту се без речи комуницирало и јасно су се виделе и улоге и хијерархија. Понеки поглед, понеки крик и – то је то. Као у невербалном театру.