Bratislav Braca Petković – Moramo znati svoju istoriju

Srpska pozorišna scena od naredne sedmice biće bogatija za još jednu po svemu sudeći izuzetnu predstavu. Reč je o drami Mitrovdan, baziranoj na istorijskim činjenicama, a čiji je reditelj i pisac Bratislav Petković. Ova predstava je i povod i za naš razgovor

Predstava Mitrovdan je plod zajedničkog nastojanja Bratislava Petkovića i osnivača Opere i teatra „Madlenianum“ Madlene Cepter da se „izuzetni ljudi iz srpske istorije približe pozorišnoj publici“. Likovi Petkovićeve drame su srpski patrijarh Gavrilo Dožić i srpski vladika Nikolaj Velimirović, a tema, pre svega, njihov poslednji susret, na Mitrovdan, 1946. u Nemačkoj kada razgovaraju o neizvesnoj sudbini naroda i pravoslavlja u otadžbini, nad kojima se nadnosi pretnja komunističkog terora. Nakon premijere, 9. februara, predstava Mitrovdan, u zajedničkoj produkciji „Madlenianuma“ i pozorišta „Moderna garaža“ u okviru Muzeja automobila, čiji je Petković vlasnik, biće izvedena i 10. i 20. februara.

Sudbine vladike Nikolaja i patrijarha Gavrila su vrlo zanimljive, ali reklo bi se i kontroverzne. Ime vladike Nikolaja, posebno, danas se u nekim krugovima vezuje za fašizam i antisemitizam. Šta vas je navelo da ovu predstavu posvetite baš njima?

Istorijom Srbije bavim se dugo, iz ljubavi nadasve. Naša istorija je toliko bogata, da već ako malo taknete ispod površine, uočićete neiscrpne izvore tema, pa i nadahnuća za umetničko stvaranje. Samo o Svetom Savi može da se napiše makar deset drama. Kao stvaraoca, makar za sada, najviše me interesuje 19. i 20. vek. Bavio sam se u svojim ranijim delima kraljem Milanom i Nušićem, Milunkom Savić, Žankom Stokić… To su interesantne sudbine, ličnosti koje su zavredile istinsku pažnju i drago mi je ako sam uspeo da ih osvetlim. Sudbine vladike Nikolaja i patrijarha Gavrila su me veoma nadahnule, pa sam odlučio da ih „oživim“ u svom najnovijem pozorišnom komadu. Obojica su uhapšeni na samom početku rata, 1941, da bi na kraju bili deportovani u logor Dahau. Priča počinje na Mitrovdan 1946. godine, kada se njih dvojica rastaju i svako polazi svojim putem. Dakle, tog 8. novembra 1946. oni se rastaju u Kicbilu. Godine provedene u logoru su iza njih, rat je završen i u životu i jednog i drugog počinje nova etapa. Oslobođeni su negde aprila 1945. Svi preživeli zarobljenici su davno otišli kućama. U otadžbinu se vraća srpski patrijarh koji je 27. marta 1941. pozvao svoj narod protiv Trojnog pakta, o čemu postoji i sačuvan tonski zapis, koji je kasnije Josip Broz prisvojio. Dakle, „junaci“ moje pozorišne predstave provode još dosta vremena nakon završetka Drugog svetskog rata u tuđini. Vladika u međuvremenu biva proglašen za narodnog neprijatelja, dok se patrijarh vraća u zemlju. Apsurdno je da je vladika oslobođen u logoru Dahau, a u sopstvenoj domovini ga proglašavaju za narodnog neprijatelja. To samo nama može da se desi. Njih dvojica su zapravo bili „nezgodni svedoci“ i za komunističku vlast je bilo preterano da obojicu proglase narodnim neprijateljima. Čekali su da patrijarh umre, jer je inače bio veoma lošeg zdravlja. Podsetiću da je on u Prvom svetskom ratu bio dobrovoljac i da je bio zatočen u logoru Cegled. Otkrio sam zanimljivu činjenicu – sudbina je htela da upravnik logora Dahau bude bivši cimer vladike Nikolaja iz Berna, iz vremena dok je branio doktorat. Bilo je to 1908. godine. Vladika je branio tezu Hristovo vaskrsenje – osnovna dogma apostolske crkve na Starokatoličkom univerzitetu u Bernu. Takođe, njegov cimer Johan Adler tada brani svoju tezu i oni nekoliko meseci dele sobu. Budući da je vladikina teza bila briljantna, pozvan je da odbrani još jednu, zadatu temu, tako da je do monašenja imao dva doktorata.

Vaša drama, između ostalog, iznosi na svetlo dana pomalo ili gotovo zaboravljene činjenice iz naše istorije, na koje bi trebalo da budemo ponosni, a koje su nekako gurnute u stranu?

Desilo se, kao što rekoh, da upravo Johan Adler postane zapovednik Dahaua. Bivši cimeri se, dakle, ponovo sreću. Samo što je vladika Nikolaj bio zatočenik, a Adler upravnik logora! Inače, u prevodu Dahau je toponim Crepaja. Da li možete da zamislite da takav logor postoji u nekom mestu u Srbiji, možda u Crepaji? Nikada! To je nezamislivo. Ne treba mi da učimo danas od onih koji su gradili logore za ljude šta su evropske vrednosti. Treba mi njih da učimo o evropskim vrednostima. U Ženevi, u glavnoj sali Međunarodnog Crvenog krsta, zapisano je: „Budite humani kao što su Srbi bili humani 1885. godine.“ Da podsetim, pred kraj Srpsko-bugarskog rata Bugarima je trebalo da bude dostavljena bolnica. To nije bilo moguće rečnim tokom, jer je bila veoma jaka zima i Dunav je bio zaleđen, pa je konvoj jedino mogao da prođe kopnenim putem, preko teritorije Srbije, što je srpska strana i dopustila. Ali to nije sve. Donirali smo nekoliko stotina ćebadi za tu istu bolnicu, praktično bolnicu trenutnog ratnog neprijatelja. O tome postoji svedočanstvo, pisana potvrda koja to dokazuje. Nismo doduše samo mi davali ćebad, davali su je i Englezi velikodušno poglavici Sijetla koji je išao sa svojim plemenom iz Ajove u Kanadu, ali nijedan živ nije do Kanade stigao jer je ćebad bila zaražena virusom velikih boginja. To je velika razlika. Nemci su takođe kršili sve kodekse ratovanja! Gubili su rat, pa su morali da mitraljiraju pilote koji su se padobranima spasavali iz oborenih aviona! Ajte, molim vas! Imamo mnogo heroja, i znanih i neznanih. Naročito mi je inspirativna priča o prebacivanju američkih pilota sa okupirane teritorije Srbije, tačnije iz okoline Valjeva. Nemci su bili u Valjevu, a američki piloti su se noću spuštali na priručni aerodrom u Pranjanima koji je Draža organizovao usred porobljene Evrope. Jednog pilota skrivao je u svojoj kući seljanin, čini mi se da se prezivao Jeftić. Nemci su ga pritisli, terali da prizna gde krije američkog pilota, međutim on nije hteo da ga oda. Nemci su ga streljali. Mogao je veliki novac da dobije od Nemaca za tog pilota, međutim, on se poneo viteški i pokazao kako čovek treba da ostane čovek i kako se Srbin odnosi prema saveznicima. A kako su se ti saveznici prema nama poneli videli smo, nažalost, više puta tokom naše novije istorije. Spasli smo pilote i nijedan nije bio predat okupatoru. Draži su za taj podvig Amerikanci dali medalju. Mnogi od tih pilota su kasnije postali senatori, kongresmeni. Oni su znali pravo lice Srbije. A šta mi možemo da naučimo od Nemaca? Možda kako se mitraljiraju padobranci ili kako se prave koncentracioni logori.

Vaša drama Mitrovdan samo je još jedan dokaz da imamo mnogo toga da naučimo iz naše istorije. Nažalost, istorija na kojoj nam odrastaju generacije pisana je tuđom rukom. Tako naša novija istorija, posebno ona koja se odnosi na NATO agresiju, otimanje Kosova i Metohije, gotovo i da nije ušla u školske programe. Malo je dece rođene 1999. koja su čula za slučaj „Račak“, recimo. Kako to da ispravimo?

Da, mi iz svoje istorije možemo mnogo toga da naučimo. Pogotovo iz prave istorije, ko je poznaje, jer kod nas su generacije i generacije učile pogrešnu istoriju. Istorija mora da se piše nanovo. Pišu je, kažu, pobednici. A koji su to pobednici? Mi smo primivši Hrvate i Slovence u zajedničku državu, primivši one koji su bili na suprotnoj strani, automatski izgubili adresu za ratnu štetu. Inače, čim sam video onu njušku (šefa tadašnje misije OEBS) Vilijama Vokera kako se šunja po Kosovu i Metohiji, odmah sam znao da će tu nešto biti. Zar nama jedan Voker treba da bude uzor? Jedan takav dripac, belosvetski ološ? A naša deca još uče iz pogrešnih udžbenika i još mnogo generacija neće, ako se ne potrudimo, čuti za Račak i za Vokera. Znate, između dva rata je išla instrukcija profesorima da ne ističu srpsku istoriju, jer je ovi drugi nemaju pa da ih ne vređamo. Da ne ističu srpske junake, kraljeve. I to nas danas stiže. Komunisti su ovde vladali, još uvek se kriptokomunisti nalaze među nama. I zato je sve to tako. I šta je bio taj kongres u Drezdenu? Šta su oni proklamovali? Pa uništenje srpskog naroda i pravoslavlja. Velika je nesreća da naše udžbenike istorije kreiraju drugi. Meni je otac govorio: „Ako ne znaš kuda ćeš, vidi odakle si krenuo.“ Mi zaista imamo za čim da se osvrnemo. Krenuli smo od Svetog Save i to treba da se zna i treba da nam bude polazna osnova. Mi smo bili pobednici i u Prvom svetskom ratu i u Drugom, ali prošli smo kako smo prošli. Čerčil je rekao svojima: „Još jedna ovakva pobeda i mi smo gotovi!“

Kako vidite budućnost Kosova i Metohije?

Ako nešto date, to nikada nećete vratiti, i to treba izbeći po svaku cenu. Pa zato su nas i bombardovali. A oni koji su nas bombardovali sada traže da ga predamo. Znate, Tito je još 1945. godine obećao Enver Hodži da će mu pokloniti Kosovo i Metohiju. Da ne pričam o Englezima koji na tome rade ceo vek. Aleksandar Vučić je danas na velikim mukama. Na šta je on došao kada su Kosovo i Metohija u pitanju, na sve ono što je zapušteno decenijama i decenijama. Tito je naredio, a njegove marionete su potpisale, da se otvore granice i na Kosovo puste Albanci. Njih su puštali, a istovremeno Srbe proterivali. Možda bi trebalo da se držimo one naše narodne izreke: „Idi mudro – ne pogini ludo“. Mislim da je ovo što Aleksandar Vučić radi u ovom trenutku – jedini put. Izbeći sukob, izbeći rat – to je trenutno rešenje za nas. Treba sačekati. Mislim da vreme radi za nas. Ne treba se sukobljavati. I važno je jedinstvo. Jedinstvo među nama samima, zatim jedinstvo crkve i države. Jer crkva bi mogla tu da odigra veliku ulogu. Zahvaljujući crkvi smo i pretrajali. Nismo imali državu u jednom periodu naše istorije, ali smo imali crkvu. Imali smo patrijaršiju u Sremskim Karlovcima, tada izvan zemlje. Naši patrijarsi su loše prolazili u toj Austrougarskoj. Setimo se tragične sudbine, ubistva našeg patrijarha Lukijana Bogdanovića, kojeg su ubili kamenom i bacili ga u reku. Naši patrijarsi su bili zaista mučenici. I crkva je najviše stradala. Više je stradala crkva posle rata za vreme popa Vlade Zečevića nego od Nemaca. Ustaše su svašta radile našim sveštenim licima. Potkivali su ih kao volove, stavljali na neviđene muke. Zverstva koja su ustaše činile nad pravoslavnim sveštenicima su zaista strašna, nezapamćena u istoriji. Imali smo dugi kontinuitet antisrpske vlasti. Tito se za vreme svoje vladavine oslanjao na izdajnike među Srbima. Bilo ih je i iz redova sveštenstva. I kad su bezočno otimali crkvene i manastirske posede i imanja imali su pokriće – to su potpisali sami pripadnici crkve. Imali smo dosta muka sa spoljnim neprijateljima, ali i s neprijateljima iznutra. I danas, kad se pominju „drugosrbijanci“ ili oni koji se predstavljaju da su „iz kruga dvojke“. Prvo, činjenica je da niko ko se predstavlja da je „iz kruga dvojke“ nije iz „kruga dvojke“. To dobro znam, jer sam rođen tu, u „krugu dvojke“. Naravno, imam mnogo drugara koji su tu rođeni, ali to, za razliku od ovih drugih, niko od njih ne potencira. „Krug dvojke“ je samo još jedna od naših podela. Iz „kruga dvojke“ bili su i major Gavrilović i vojvoda Petar Bojović. Iz „kruga dvojke“ je bio i slikar Popović. Kad smo već kod tog autentičnog „kruga dvojke“, podsetimo se da je on stradao u dva navrata – 1941. i 1945. Tada je uništena njegova autentičnost. Danas je on nešto sasvim drugo. Pravi „krug dvojke“ je nestao.

„Junak“ vaše drame vladika Nikolaj je, kao i Sveti Sava, Srbiju video „između Istoka i Zapada“. Po svemu sudeći, malo se toga promenilo, budući da smo i danas u neku ruku – Zapad Istoku, dok u odnosu na Zapad postoji naizgled nepremostiv jaz. Kako vi to vidite?

Tehnički, taj jaz nije ni postojao. Sveti Sava se oblačio u mestu Luka pored Firence. Eno, u Muzeju Srpske pravoslavne crkve imamo plašt kneza Lazara koji je pravljen u istoj radionici. To je otprilike kao kad biste se danas oblačili kod Pjera Kardena ili Diora. Nisam gledao seriju „Nemanjići“, ali kada je kostim u pitanju, imam primedbu, budući da upravo pomenuti plašt kneza Lazara svedoči o vrhunskom kvalitetu odeće naših vladara. To je naš Sveti gral! Trebalo bi našu decu, đake da češće dovode u muzej kako bi to videli. Nije se ni Nemanja ogrtao neštavljenom kožom i krpama! Pogledajte samo freske! I one svedoče o eleganciji naših vladara. Vidite taj sklad, to savršenstvo! Koliko puta sam vodio ljude da vide plašt cara Lazara u koji je bilo umotano njegovo telo nakon pogibije na Kosovu. Znate, kod nas je veliki problem što ne ističemo ono što imamo. S druge strane, imamo primer Hrvata – izmisliše kraljeve i ispisaše „istoriju“, koju su predstavili svetu u seriji na kanalu Histori. Mi imamo toliko svetlih primera iz istorije i ništa. Užasavam se nad činjenicom koliko je oskudno znanje iz istorije naših mladih generacija.

Kako ocenjujete stanje u srpskoj kulturi, iz ugla bivšeg ministra kulture? U kojoj meri je ona danas pod uticajem globalističkih tendencija?

Pod velikim pritiskom! Moramo da dižemo glas! Predstava koju radim je jedan od glasova vapijućeg u pustinji. Koristim pozorišni medij da iskažem šta može da nam ide u prilog kao narodu! Umetnost je tu da bi slavila vrlinu! A mi se ugledamo na najgore zapadnjačke primere. Meni su stoga uvek bile uzor antičke drame. U antičkim dramama nikoga ne ubijaju na sceni. Uglavnom se sve svodi na priču. Neverbalne drame su koještarija. Kad iz pozorišta proterate reč, vi ste ga demontirali. U pozorištu je bitna reč. Reč nas odvaja od životinja. Kad kažu neverbalni teatar, setim se kada sam sinove vodio u Zoološki vrt i kad smo bili ispred kaveza s majmunima. Tu se bez reči komuniciralo i jasno su se videle i uloge i hijerarhija. Poneki pogled, poneki krik i – to je to. Kao u neverbalnom teatru.