Џејми Шеј у гостима

Српско новинарство поново тражи помоћ Европе (НАТО), а не од своје публике

Притисак на председника Србије Александра Вучића очигледно није дао резултате, што је унервозило Могенса Блихера Бјерегорда, а оставило наду Србији

Пише Ђорђе Драгин

Председник Србије Александар Вучић примио је Могенса Блихера Бјерегорда, председника Европске федерације новинара.
Пре доласка у Председништво Србије, Бјерегорд је изјавио „како је веома забринут због стања у медијима и напада на новинаре у Србији“. Изразио је и „оптимизам“, што говори о Бјерегордовом очекивању да ће притисак који је његовим доласком извршен на власти дати резултате. Европа је забринута због „повећања претњи новинарима, цензуре и аутоцензуре“, поручио је Бјерегорд.
При томе, јавности Србије је сасвим јасно зашто овдашња неолиберална новинарска удружења, када уђу у неспоразуме са својом средином, у помоћ призивају европске „ауторитете“ какав је Бјерегорд.

[restrict]

Перо и томахавци

Европа је бастион неолибералне идеје и део је истог пакета у коме је и НАТО. Ова алијанса је по оснивачком акту задужена да и оружјем обезбеђује либералну идеологију (западне вредности), коју Бјерегорд и ови његови из Србије бране пером. Кад затаји перо, у употреби су томахавци. Како то Европа и НАТО чине осетили смо 1999. године. И тада су долазили „у помоћ“ неолибералној идеји у Србији и овом истом „новинарском“ друштву. Све са томахавцима и хиљадама убијених људи. Али резултат њихове агресије није био само на хиљаде мртвих и страдање свих грађана у овој земљи. Резултат су били и остварени амерички снови: нови идеолошки диктирани размештаји на челним местима у медијима и амбасадорске синекуре за новинаре који су показали већу верност неолибералној идеологији него бомбардованој Србији. Томахавцима су НАТО и Европа у овдашње медије утерали своју истину и своје кадрове.
И кад је та идеологија, уз служење верног српског „независног“ новинарства, уништила све, када се више није имало куд, кренуо је отпор. Најпре у публици медија. Тиражи катастрофални, углед медија на дну… Новинарска професија предмет презира.
Сада траје отпор и у држави. Председник неће да трпи увреде и овај недолични трансфер одговорности за лоше стање у Србији са стварних криваца (оних који су у љубави са неолибералним медијима) на оне који су спремни да пруже отпор таквом понижењу. Спреман је да одговори и изнесе аргументе. После свих напада на њега, њему расте популарност. Катастрофа, крај… Помагај Европо (НАТО)! Где је Џејми Шеј!?
И онда пошаљу овог Бјерегорда.
Када смо видели Бјерегорда, учинило нам се да видимо Џејмија Шеја, оног портпарола НАТО-а у време када је та алијанса сејала смрт по Србији. Или нам се није учинило?
И један и други су бранили „независност“ медија у Србији. Из тог угла гледано, Бјерегорд је Шеју само позајмио своју физиономију. Али није јасно зашто? Па Шеј је већ у Србији. Више од деценије и по је заштитни знак српског „независног“ новинарства. Новинарства које су Америка, Европа и НАТО инсталирали 2000. на згаришту Народне скупштине и државне телевизије.

„Брига за медије“

Мало-мало па се Џејми Шеј јасно укаже. Видимо га када једна са телевизије одговори председнику свог програмског савета Миливоју Павловићу истим тоном којим му се деведесетих обраћао Џејми Шеј. Говори она, а ми чујемо Шеја. Видимо Шеја када Бјерегорд изјави да је „забринут за медије у Србији“, због „напада на новинаре“. Које нападе на новинаре? Нападе на новинаре у ноћи 5. октобра 2000? Али Бјерегорд не мисли на те новинаре. Зато Србија, када проговори Бјерегорд, чује Џејмија Шеја.
Не би Срби видели Шеја када се појавио Бјерегорд изјавом о „нападу на новинаре“, да је Бјерегорд том изјавом хтео да заштити све новинаре у Србији, а не само европске и НАТО идеолошке подрепаше. Али Бјерегордова „забринутост“ не укључује забринутост због одсуства било какве истраге после бруталног линча Драгољуба Милановића, новинара и директора РТС-а у ноћи 5. октобра 2000. Новинара који је после тога одведен и у затвор на издржавање десетогодишње казне, под изговором да је крив за смрт 16 колега које су усмртили Америка, Европа и НАТО, а Џејми Шеј „смислио“ да то није људско страдање и трагина смрт људи него просто – колатерална штета. Бјерегорд, дакле, није мислио на Милановића и зато Срби, када им се обраћа, уместо њега виде Џејмија Шеја. Виде Срби Џејмија Шеја како им се цери у лице, иако пред њима стоји Бјерегорд. И знају ли они (Шеј и Бјерегорд) шта при томе мисле Срби? Боље да не знају…
И ко, Бјерегорде, уопште притиска новинаре у Србији?
Да ли то они под Вучићевим притиском нису смели да пишу о томе ко је премлатио Милановића, а сеирили су над тим што је он робијао десет година, као да је он сипао томахавке на РТС, а не НАТО, Џејми Шеј и Солана?
Да ли их је Вучић приморавао да подржавају пљачкашке приватизације у којима су њихови суграђани, читаоци, слушаоци и гледаоци, масовно губили посао, а стотине хиљада породица остајало без средстава за достојанствен живот? Те приватизације су, на крају, уништиле и српске, некад моћне, медије.
Да ли их је Вучић приморавао да у неолибералном идеолошком терору после 2000. буду у истој ергели са земунско-сурчинским кланом?
Да ли их је Вучић приморао да, у часу када је цео народ пружао отпор НАТО-у, они „независни“ буду изван тог отпора, стајући тако уз интересе агресора?
Да ли их је Вучић приморавао да аплаудирају Хашком трибуналу, не само „професионално“ извештавајући о голготи тамо испорученог српског државног руководства него и срамотно развлачећи по блату те разапете људе и њихову борбу?
Да ли их је, на крају, „диктатор“ Вучић приморао на издају својих читалаца, слушалаца и гледалаца и уништавање ауторитета новинарства, или им је то диктирао неко други?
Није Вучић. Али јесте Џејми Шеј.

Нетактични емисар

И сада ти „независни“ новинари, осрамоћени, без икаквог ауторитета, када су идеја и газде којима су служили уништили и Србију, и новинарство, не одустају од конфронтације са својим народом и желе да уклоне последњу препреку – Вучићев ауторитет у народу. Али они су немоћни да се изборе у судару с тим ауторитетом и морају да зову (Џејми Шеј, НАТО) Бјерегорда. Да он запрети Србима својим доласком, али и захтевом да председник „пружи подршку побољшању медијске ситуације“. И још да „пошаље сигнал свим државним институцијама да у томе треба да учествују“. Како то да уради Вучић? Да ћути када га нападну? Да им се, не дај Боже, придружи? Да он тражи од државних институција „да у томе учествују“? Како? Да ли га ви то позивате да преузме диктаторска овлашћења? Да ли је то одбрана од диктатуре за коју га оптужују овдашња новинарска удружења и (Џејми Шеј) Бјерегордови домаћини.
Председник Европске федерације новинара, која се за истину бори и томахавцима, и,при томе не хаје за жртве, Могенс Блихер Бјерегорд (лице иза кога се крије Џејми Шеј) очигледно није био задовољан сусретом с председником Србије Александром Вучићем. У изјави после сусрета није рекао да ће Вучић променити став него „да се став Александра Вучића мора променити“. Тај став очито није био промењен током разговора. Зато је Бјерегорд (Џејми Шеј) груб и нетактичан према једном изабраном председнику. Он нервозан, а Србија остаје земља са надом.
Бјерегорд (Џејми Шеј) још императивно прецизира да Вучић не треба да „слободне медије“ помиње као „стране плаћенике“. Бјерегорд (Џејми Шеј) мисли да смо сви ми овде блесави. Па није проблем што Вучић „слободне медије“ помиње као „стране плаћенике“ већ је проблем што њих странци плаћају. Да ли треба Вучић да ћути поводом чињенице да је кључна заједничка карактерна црта медија (уз ону да га сви листом прогоне) – страни новац. Плаћени су од странаца, дакле – страни плаћеници. Плаћени да прогоне изабраног председника Србије. И треба да их је срамота.
И вас из Европе, лицемере који тако нешто у својим земљама не би трпели ни часа.

[/restrict]