Džejmi Šej u gostima

Srpsko novinarstvo ponovo traži pomoć Evrope (NATO), a ne od svoje publike

Pritisak na predsednika Srbije Aleksandra Vučića očigledno nije dao rezultate, što je unervozilo Mogensa Blihera Bjeregorda, a ostavilo nadu Srbiji

Piše Đorđe Dragin

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić primio je Mogensa Blihera Bjeregorda, predsednika Evropske federacije novinara.
Pre dolaska u Predsedništvo Srbije, Bjeregord je izjavio „kako je veoma zabrinut zbog stanja u medijima i napada na novinare u Srbiji“. Izrazio je i „optimizam“, što govori o Bjeregordovom očekivanju da će pritisak koji je njegovim dolaskom izvršen na vlasti dati rezultate. Evropa je zabrinuta zbog „povećanja pretnji novinarima, cenzure i autocenzure“, poručio je Bjeregord.
Pri tome, javnosti Srbije je sasvim jasno zašto ovdašnja neoliberalna novinarska udruženja, kada uđu u nesporazume sa svojom sredinom, u pomoć prizivaju evropske „autoritete“ kakav je Bjeregord.

[restrict]

Pero i tomahavci

Evropa je bastion neoliberalne ideje i deo je istog paketa u kome je i NATO. Ova alijansa je po osnivačkom aktu zadužena da i oružjem obezbeđuje liberalnu ideologiju (zapadne vrednosti), koju Bjeregord i ovi njegovi iz Srbije brane perom. Kad zataji pero, u upotrebi su tomahavci. Kako to Evropa i NATO čine osetili smo 1999. godine. I tada su dolazili „u pomoć“ neoliberalnoj ideji u Srbiji i ovom istom „novinarskom“ društvu. Sve sa tomahavcima i hiljadama ubijenih ljudi. Ali rezultat njihove agresije nije bio samo na hiljade mrtvih i stradanje svih građana u ovoj zemlji. Rezultat su bili i ostvareni američki snovi: novi ideološki diktirani razmeštaji na čelnim mestima u medijima i ambasadorske sinekure za novinare koji su pokazali veću vernost neoliberalnoj ideologiji nego bombardovanoj Srbiji. Tomahavcima su NATO i Evropa u ovdašnje medije uterali svoju istinu i svoje kadrove.
I kad je ta ideologija, uz služenje vernog srpskog „nezavisnog“ novinarstva, uništila sve, kada se više nije imalo kud, krenuo je otpor. Najpre u publici medija. Tiraži katastrofalni, ugled medija na dnu… Novinarska profesija predmet prezira.
Sada traje otpor i u državi. Predsednik neće da trpi uvrede i ovaj nedolični transfer odgovornosti za loše stanje u Srbiji sa stvarnih krivaca (onih koji su u ljubavi sa neoliberalnim medijima) na one koji su spremni da pruže otpor takvom poniženju. Spreman je da odgovori i iznese argumente. Posle svih napada na njega, njemu raste popularnost. Katastrofa, kraj… Pomagaj Evropo (NATO)! Gde je Džejmi Šej!?
I onda pošalju ovog Bjeregorda.
Kada smo videli Bjeregorda, učinilo nam se da vidimo Džejmija Šeja, onog portparola NATO-a u vreme kada je ta alijansa sejala smrt po Srbiji. Ili nam se nije učinilo?
I jedan i drugi su branili „nezavisnost“ medija u Srbiji. Iz tog ugla gledano, Bjeregord je Šeju samo pozajmio svoju fizionomiju. Ali nije jasno zašto? Pa Šej je već u Srbiji. Više od decenije i po je zaštitni znak srpskog „nezavisnog“ novinarstva. Novinarstva koje su Amerika, Evropa i NATO instalirali 2000. na zgarištu Narodne skupštine i državne televizije.

„Briga za medije“

Malo-malo pa se Džejmi Šej jasno ukaže. Vidimo ga kada jedna sa televizije odgovori predsedniku svog programskog saveta Milivoju Pavloviću istim tonom kojim mu se devedesetih obraćao Džejmi Šej. Govori ona, a mi čujemo Šeja. Vidimo Šeja kada Bjeregord izjavi da je „zabrinut za medije u Srbiji“, zbog „napada na novinare“. Koje napade na novinare? Napade na novinare u noći 5. oktobra 2000? Ali Bjeregord ne misli na te novinare. Zato Srbija, kada progovori Bjeregord, čuje Džejmija Šeja.
Ne bi Srbi videli Šeja kada se pojavio Bjeregord izjavom o „napadu na novinare“, da je Bjeregord tom izjavom hteo da zaštiti sve novinare u Srbiji, a ne samo evropske i NATO ideološke podrepaše. Ali Bjeregordova „zabrinutost“ ne uključuje zabrinutost zbog odsustva bilo kakve istrage posle brutalnog linča Dragoljuba Milanovića, novinara i direktora RTS-a u noći 5. oktobra 2000. Novinara koji je posle toga odveden i u zatvor na izdržavanje desetogodišnje kazne, pod izgovorom da je kriv za smrt 16 kolega koje su usmrtili Amerika, Evropa i NATO, a Džejmi Šej „smislio“ da to nije ljudsko stradanje i tragina smrt ljudi nego prosto – kolateralna šteta. Bjeregord, dakle, nije mislio na Milanovića i zato Srbi, kada im se obraća, umesto njega vide Džejmija Šeja. Vide Srbi Džejmija Šeja kako im se ceri u lice, iako pred njima stoji Bjeregord. I znaju li oni (Šej i Bjeregord) šta pri tome misle Srbi? Bolje da ne znaju…
I ko, Bjeregorde, uopšte pritiska novinare u Srbiji?
Da li to oni pod Vučićevim pritiskom nisu smeli da pišu o tome ko je premlatio Milanovića, a seirili su nad tim što je on robijao deset godina, kao da je on sipao tomahavke na RTS, a ne NATO, Džejmi Šej i Solana?
Da li ih je Vučić primoravao da podržavaju pljačkaške privatizacije u kojima su njihovi sugrađani, čitaoci, slušaoci i gledaoci, masovno gubili posao, a stotine hiljada porodica ostajalo bez sredstava za dostojanstven život? Te privatizacije su, na kraju, uništile i srpske, nekad moćne, medije.
Da li ih je Vučić primoravao da u neoliberalnom ideološkom teroru posle 2000. budu u istoj ergeli sa zemunsko-surčinskim klanom?
Da li ih je Vučić primorao da, u času kada je ceo narod pružao otpor NATO-u, oni „nezavisni“ budu izvan tog otpora, stajući tako uz interese agresora?
Da li ih je Vučić primoravao da aplaudiraju Haškom tribunalu, ne samo „profesionalno“ izveštavajući o golgoti tamo isporučenog srpskog državnog rukovodstva nego i sramotno razvlačeći po blatu te razapete ljude i njihovu borbu?
Da li ih je, na kraju, „diktator“ Vučić primorao na izdaju svojih čitalaca, slušalaca i gledalaca i uništavanje autoriteta novinarstva, ili im je to diktirao neko drugi?
Nije Vučić. Ali jeste Džejmi Šej.

Netaktični emisar

I sada ti „nezavisni“ novinari, osramoćeni, bez ikakvog autoriteta, kada su ideja i gazde kojima su služili uništili i Srbiju, i novinarstvo, ne odustaju od konfrontacije sa svojim narodom i žele da uklone poslednju prepreku – Vučićev autoritet u narodu. Ali oni su nemoćni da se izbore u sudaru s tim autoritetom i moraju da zovu (Džejmi Šej, NATO) Bjeregorda. Da on zapreti Srbima svojim dolaskom, ali i zahtevom da predsednik „pruži podršku poboljšanju medijske situacije“. I još da „pošalje signal svim državnim institucijama da u tome treba da učestvuju“. Kako to da uradi Vučić? Da ćuti kada ga napadnu? Da im se, ne daj Bože, pridruži? Da on traži od državnih institucija „da u tome učestvuju“? Kako? Da li ga vi to pozivate da preuzme diktatorska ovlašćenja? Da li je to odbrana od diktature za koju ga optužuju ovdašnja novinarska udruženja i (Džejmi Šej) Bjeregordovi domaćini.
Predsednik Evropske federacije novinara, koja se za istinu bori i tomahavcima, i,pri tome ne haje za žrtve, Mogens Bliher Bjeregord (lice iza koga se krije Džejmi Šej) očigledno nije bio zadovoljan susretom s predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem. U izjavi posle susreta nije rekao da će Vučić promeniti stav nego „da se stav Aleksandra Vučića mora promeniti“. Taj stav očito nije bio promenjen tokom razgovora. Zato je Bjeregord (Džejmi Šej) grub i netaktičan prema jednom izabranom predsedniku. On nervozan, a Srbija ostaje zemlja sa nadom.
Bjeregord (Džejmi Šej) još imperativno precizira da Vučić ne treba da „slobodne medije“ pominje kao „strane plaćenike“. Bjeregord (Džejmi Šej) misli da smo svi mi ovde blesavi. Pa nije problem što Vučić „slobodne medije“ pominje kao „strane plaćenike“ već je problem što njih stranci plaćaju. Da li treba Vučić da ćuti povodom činjenice da je ključna zajednička karakterna crta medija (uz onu da ga svi listom progone) – strani novac. Plaćeni su od stranaca, dakle – strani plaćenici. Plaćeni da progone izabranog predsednika Srbije. I treba da ih je sramota.
I vas iz Evrope, licemere koji tako nešto u svojim zemljama ne bi trpeli ni časa.

[/restrict]