Путинов други референдум

Ако су се на референдуму 2014. изјашњавали грађани Крима и то је била порука за Украјину, онда ће се 18. марта 2018. изјаснити сви Руси и то ће највише бити порука за Запад, који треба пажљиво да је слуша

Oдлука руског председника Владимира Путина да поново истакне своју кандидатуру за изборе у марту идуће године – потпуно је логична. У условима енормних притисака из Сједињених Америчких Држава и са Запада у целини, било би потпуно неодговорно ако би национални лидер, у најтежем тренутку, оставио народ и државу на ветрометини. А Путин, показало се до сада много пута, није неодговоран вођа. Јер да јесте, онда би за протекле скоро две деценије већ хиљаду пута направио „компромис са западним пријатељима“ – на штету руског народа. Узори би му били такви „великани“, попут Петра Порошенка или Михаила Сакашвилија, који су зарад останка на власти жртвовали животе хиљада грађана Украјине и Грузије. Путинови светионици су, међутим, велики руски лидери попут Петра Великог, Александра Невског или Дмитрија Донског.

Зато су Порошенко и Сакашвили слављени на Западу, дочекивани као људи са посебним заслугама за „заједничку ствар“, док је Путин уздигнут у ранг највећег непријатеља. То што су се Порошенко и Сакашвили сада посвађали у Кијеву, само сведочи о томе да и на Западу постоји оштра подела. На једној страни су они који би ствари решавали по кратком поступку и до последњег Украјинца, док с друге ипак постоје људи који схватају да је Украјина велико буре барута, а да су Крим и Донбас само фитиљи – на време истргнути из руку побеснелих пиромана. Од тако јаке детонације на граници ЕУ, у Берлину и Бриселу не би попуцали само прозори већ и читав темељ европске грађевине. Па ко од тог сукоба може имати највеће користи?

Зато се Путинова одлука да учествује на изборима које ће сигурно добити, тумачи као његова и одлучност руског народа да одоли овим притисцима. Најављујући кандидатуру пред радницима Фабрике аутомобила „Горки“ (ГАЗ), где се деценијама производила чувена „волга“, руски председник је послао још једну снажну поруку – ослањаће се на подршку пролетаријата и становнике великих урбаних центара, милионске градове попут Москве, Санкт Петербурга, Новосибирска, Јекатеринбурга, Нижњег Новгорода, Казања, Чељабинска, Омска, Самаре, Ростова на Дону, Уфе, Краснојарска, Перма, Вороњежа, Волгограда… Од њих се сада очекује да искажу своју вољу и нема сумње да ће то бити у духу патриотизма и заштите националних интереса – чији је Путин највећи симбол.

УСПОН РУСИЈЕ – НЕЗАУСТАВЉИВ „Русија ће ићи само напред и у овом кретању нико, и никада, неће је зауставити“, поручио је руски лидер радницима ГАЗ-а. Суштински, ово је главна парола читаве предстојеће кампање. Путин на овај начин наглашава да је пред Русијом потпуно нова епоха, у свему различита од неких ранијих деценија стагнације, пропадања и неодлучности у одбрани виталних интереса. Он јасно наглашава да успон Русије нико неће моћи да заустави, али да су добродошли сви који желе да напредују и расту заједно с њом. То је и узрок паничне реакције неолибералних западних кругова – који виде да све више вагона напушта евроатлантски колосек и престројава се на „источну брзу пругу“, на којој нема застоја и условљавања. Међу овим скретничарима је преовладала свест да се с Москвом мора обрачунати сада и одмах, без обзира на цену. И без обзира на Кину, која сигурно неће стајати по страни…

Путинов трећи председнички мандат завршава се 7. маја идуће године и тог дана би требало да положи нову заклетву шефа државе. Избори ће бити одржани 18. марта 2018, када ће се навршити тачно четири године од потписивања Споразума о присаједињењу Крима Руској Федерацији. Остаће упамћена имена четворице потписника. Осим председника Владимира Путина, то су били још и тадашњи премијер Републике Крим Сергеј Аксјонов, председник кримског парламента Владимир Константинов и први човек града Севастопоља Алексеј Чалиј. Претходно, 16. марта је одржан кримски референдум, на коме је учествовало 82 процента грађана, а више од 96 одсто је гласало „за“ припајање Русији. Сутрадан, 17. марта 2014, кримски парламент – изабран, што је посебно важно, по законима Украјине и на легитимним изборима – усвојио је резултате референдума, прогласио независност Републике и донео одлуку о упућивању званичног захтева за придруживање Руској Федерацији.

Дошао је и тај дан, 18. март 2014. године, када је потписан Споразум. Претходно, Путин је одржао свој чувени „Кримски говор“ у Георгијевској сали Великог Кремаљског дворца, пред 1.200 људи, чланова оба дома руског парламента. Током 45 минута, прекидан бурним аплаузима и скандирањем, руски председник је нагласио да је кримски референдум одржан у складу са демократским процедурама и међународноправним нормама. Путин је подсетио да су Никита Хрушчов и врхушка совјетске тоталитарне номенклатуре 1954. предали руски Крим Украјини „као џак са кромпиром“, кршећи и Устав СССР-а и вољу народа полуострва, који је и тада већински био за живот у саставу Русије. Шест деценија касније, после све већег притиска Кијева да асимилује и украјинизује рускојезично становништво и, посебно, након државног удара током Мајданске револуције, грађани Крима нису више желели да буду део такве државе, указао је руски лидер.

„Расписујући референдум о независности, Врховни Совјет Крима полазио је од истог члана Повеље УН, на који се приликом сопственог самоопредељења позивала и Украјина 1991. године“, подсетио је Путин и истакао да је Крим „искористио косовски преседан“. Подсетио је и на меморандум САД, упућен међународном суду правде у Хагу поводом Косова, где се констатује да „декларације о независности могу да крше унутрашње право, али то не значи да се тиме крши и међународно право“. Путин је, такође, нагласио да би, у ситуацији када на власт у Украјини долазе „бандеровци“, историјски савезници Хитлера, оставити Крим на милост и немилост Кијеву – била издаја.

Говорећи о САД и њиховим западним савезницима, председник Русије је рекао да они преферирају да се не руководе међународним правом већ правом јачег, „убеђујући у своју изабраност и изузетност, да им је допуштено да одређују судбину света и да су у праву увек и само они“. „Русија се нашла на граници, са које више није могла да одступи“, подвукао је Путин, набрајајући непријатељске потезе Вашингтона последњих деценија: од напада на Југославију, Авганистан, Ирак, Либију, преко ширења НАТО-а на исток и изградње америчке противракетне инфраструктуре, до читавог списка санкција према Русији које никада нису ни укинуте после распада СССР-а.

КОНАЧНА ПОРУКА ЗА ЗАПАД На претходним изборима, 4. марта 2012. године, Путин је победио у првом кругу, освојивши 63,6 одсто гласова грађана изашлих на биралишта. Поређења ради, на изборима 2000. освојио је 52,9 процената, а 2004. за њега је гласало чак 71,3 одсто бирача. Према неким показатељима, 2018. могао би поново да освоји око 70 одсто гласова. Тај би проценат могао да буде чак и већи, имајући у виду да Путинов рејтинг у последње две године досеже историјски максимум, премашујући 80 одсто. До овог узлета је дошло управо после присаједињења Крима и увођења западних санкција и руских контрасанкција. Како је симбол овог националног буђења и отпора западним притисцима и хегемонији управо Владимир Путин, онда је недеља 18. март дан у коме ће се Русија ујединити око његовог имена – посебно ако се зна да у друштву влада готово плебисцитарна подршка присаједињењу Крима.

Зато многи аналитичари оцењују да је 18. март 2018. дан када ће Руси изаћи на биралишта и још једном потврдити подршку политичком и државничком курсу Владимира Путина – нови кримски референдум. Овог пута на територији читаве државе. У таквој ситуацији, јасно је, Путин није могао да не учествује на председничким изборима. Све велика достигнућа у протекле скоро две деценије, обнова Русије и њен повратак у сам врх светских суперсила – све се то везује за његово име. Враћање Крима после 60 година у састав Русије само је круна овог дуготрајног процеса. Тачније, прве етапе, јер право јачање руске моћи тек почиње, а стратешко позиционирање на Криму представља предуслов за то.

Неће проћи много времена и показаће се да без Русије, а камоли у сукобу с њом, неће бити могуће завршити иједан велики, дугорочан посао у Евроазији. Нови кримски референдум 18. марта 2018. показаће Европи, Америци и целом свету – колико Русија заиста подржава Путина. Колико вреднује његов политички курс и Крим у саставу руске државе. Показаће и однос Руса према санкцијама, као и то да ли су спремни, зарад наводног благостања и пријатељства Запада, да жртвују најважније националне интересе и део државне територије. Надлежни у Вашингтону свакако већ знају одговор руског народа на ова питања и предузеће све да зауставе успон Русије, сузбијајући њен утицај првенствено у Европи.

Али исто тако би требало да знају и да је то узалудан и веома опасан посао. Забрињавајуће је да неки у Европи изгледа још увек нису разумели да се с медведом никад не треба упуштати у игру мачке и миша. Јер – увек на крају испаднеш миш. Ко не разуме, нека погледа пример Украјине, којој су брзопотезно одузети и Крим и Донбас и чија је војна моћ потпуно скршена за само два месеца и без формалног ангажовања руске армије. Ако су се на првом референдуму изјашњавали само грађани Крима, то је била порука коју је требало пажљиво да слуша првенствено Украјина. Није послушала и последице по њу су очигледне. На другом референдуму, 18. марта 2018, изјашњаваће се сви Руси, ма где живели у свету. То ће највише бити порука за Запад. И он треба пажљиво да слуша, јер ће касније последице бити очигледне.