Putinov drugi referendum

Ako su se na referendumu 2014. izjašnjavali građani Krima i to je bila poruka za Ukrajinu, onda će se 18. marta 2018. izjasniti svi Rusi i to će najviše biti poruka za Zapad, koji treba pažljivo da je sluša

Odluka ruskog predsednika Vladimira Putina da ponovo istakne svoju kandidaturu za izbore u martu iduće godine – potpuno je logična. U uslovima enormnih pritisaka iz Sjedinjenih Američkih Država i sa Zapada u celini, bilo bi potpuno neodgovorno ako bi nacionalni lider, u najtežem trenutku, ostavio narod i državu na vetrometini. A Putin, pokazalo se do sada mnogo puta, nije neodgovoran vođa. Jer da jeste, onda bi za protekle skoro dve decenije već hiljadu puta napravio „kompromis sa zapadnim prijateljima“ – na štetu ruskog naroda. Uzori bi mu bili takvi „velikani“, poput Petra Porošenka ili Mihaila Sakašvilija, koji su zarad ostanka na vlasti žrtvovali živote hiljada građana Ukrajine i Gruzije. Putinovi svetionici su, međutim, veliki ruski lideri poput Petra Velikog, Aleksandra Nevskog ili Dmitrija Donskog.

Zato su Porošenko i Sakašvili slavljeni na Zapadu, dočekivani kao ljudi sa posebnim zaslugama za „zajedničku stvar“, dok je Putin uzdignut u rang najvećeg neprijatelja. To što su se Porošenko i Sakašvili sada posvađali u Kijevu, samo svedoči o tome da i na Zapadu postoji oštra podela. Na jednoj strani su oni koji bi stvari rešavali po kratkom postupku i do poslednjeg Ukrajinca, dok s druge ipak postoje ljudi koji shvataju da je Ukrajina veliko bure baruta, a da su Krim i Donbas samo fitilji – na vreme istrgnuti iz ruku pobesnelih piromana. Od tako jake detonacije na granici EU, u Berlinu i Briselu ne bi popucali samo prozori već i čitav temelj evropske građevine. Pa ko od tog sukoba može imati najveće koristi?

Zato se Putinova odluka da učestvuje na izborima koje će sigurno dobiti, tumači kao njegova i odlučnost ruskog naroda da odoli ovim pritiscima. Najavljujući kandidaturu pred radnicima Fabrike automobila „Gorki“ (GAZ), gde se decenijama proizvodila čuvena „volga“, ruski predsednik je poslao još jednu snažnu poruku – oslanjaće se na podršku proletarijata i stanovnike velikih urbanih centara, milionske gradove poput Moskve, Sankt Peterburga, Novosibirska, Jekaterinburga, Nižnjeg Novgoroda, Kazanja, Čeljabinska, Omska, Samare, Rostova na Donu, Ufe, Krasnojarska, Perma, Voronježa, Volgograda… Od njih se sada očekuje da iskažu svoju volju i nema sumnje da će to biti u duhu patriotizma i zaštite nacionalnih interesa – čiji je Putin najveći simbol.

USPON RUSIJE – NEZAUSTAVLJIV „Rusija će ići samo napred i u ovom kretanju niko, i nikada, neće je zaustaviti“, poručio je ruski lider radnicima GAZ-a. Suštinski, ovo je glavna parola čitave predstojeće kampanje. Putin na ovaj način naglašava da je pred Rusijom potpuno nova epoha, u svemu različita od nekih ranijih decenija stagnacije, propadanja i neodlučnosti u odbrani vitalnih interesa. On jasno naglašava da uspon Rusije niko neće moći da zaustavi, ali da su dobrodošli svi koji žele da napreduju i rastu zajedno s njom. To je i uzrok panične reakcije neoliberalnih zapadnih krugova – koji vide da sve više vagona napušta evroatlantski kolosek i prestrojava se na „istočnu brzu prugu“, na kojoj nema zastoja i uslovljavanja. Među ovim skretničarima je preovladala svest da se s Moskvom mora obračunati sada i odmah, bez obzira na cenu. I bez obzira na Kinu, koja sigurno neće stajati po strani…

Putinov treći predsednički mandat završava se 7. maja iduće godine i tog dana bi trebalo da položi novu zakletvu šefa države. Izbori će biti održani 18. marta 2018, kada će se navršiti tačno četiri godine od potpisivanja Sporazuma o prisajedinjenju Krima Ruskoj Federaciji. Ostaće upamćena imena četvorice potpisnika. Osim predsednika Vladimira Putina, to su bili još i tadašnji premijer Republike Krim Sergej Aksjonov, predsednik krimskog parlamenta Vladimir Konstantinov i prvi čovek grada Sevastopolja Aleksej Čalij. Prethodno, 16. marta je održan krimski referendum, na kome je učestvovalo 82 procenta građana, a više od 96 odsto je glasalo „za“ pripajanje Rusiji. Sutradan, 17. marta 2014, krimski parlament – izabran, što je posebno važno, po zakonima Ukrajine i na legitimnim izborima – usvojio je rezultate referenduma, proglasio nezavisnost Republike i doneo odluku o upućivanju zvaničnog zahteva za pridruživanje Ruskoj Federaciji.

Došao je i taj dan, 18. mart 2014. godine, kada je potpisan Sporazum. Prethodno, Putin je održao svoj čuveni „Krimski govor“ u Georgijevskoj sali Velikog Kremaljskog dvorca, pred 1.200 ljudi, članova oba doma ruskog parlamenta. Tokom 45 minuta, prekidan burnim aplauzima i skandiranjem, ruski predsednik je naglasio da je krimski referendum održan u skladu sa demokratskim procedurama i međunarodnopravnim normama. Putin je podsetio da su Nikita Hruščov i vrhuška sovjetske totalitarne nomenklature 1954. predali ruski Krim Ukrajini „kao džak sa krompirom“, kršeći i Ustav SSSR-a i volju naroda poluostrva, koji je i tada većinski bio za život u sastavu Rusije. Šest decenija kasnije, posle sve većeg pritiska Kijeva da asimiluje i ukrajinizuje ruskojezično stanovništvo i, posebno, nakon državnog udara tokom Majdanske revolucije, građani Krima nisu više želeli da budu deo takve države, ukazao je ruski lider.

„Raspisujući referendum o nezavisnosti, Vrhovni Sovjet Krima polazio je od istog člana Povelje UN, na koji se prilikom sopstvenog samoopredeljenja pozivala i Ukrajina 1991. godine“, podsetio je Putin i istakao da je Krim „iskoristio kosovski presedan“. Podsetio je i na memorandum SAD, upućen međunarodnom sudu pravde u Hagu povodom Kosova, gde se konstatuje da „deklaracije o nezavisnosti mogu da krše unutrašnje pravo, ali to ne znači da se time krši i međunarodno pravo“. Putin je, takođe, naglasio da bi, u situaciji kada na vlast u Ukrajini dolaze „banderovci“, istorijski saveznici Hitlera, ostaviti Krim na milost i nemilost Kijevu – bila izdaja.

Govoreći o SAD i njihovim zapadnim saveznicima, predsednik Rusije je rekao da oni preferiraju da se ne rukovode međunarodnim pravom već pravom jačeg, „ubeđujući u svoju izabranost i izuzetnost, da im je dopušteno da određuju sudbinu sveta i da su u pravu uvek i samo oni“. „Rusija se našla na granici, sa koje više nije mogla da odstupi“, podvukao je Putin, nabrajajući neprijateljske poteze Vašingtona poslednjih decenija: od napada na Jugoslaviju, Avganistan, Irak, Libiju, preko širenja NATO-a na istok i izgradnje američke protivraketne infrastrukture, do čitavog spiska sankcija prema Rusiji koje nikada nisu ni ukinute posle raspada SSSR-a.

KONAČNA PORUKA ZA ZAPAD Na prethodnim izborima, 4. marta 2012. godine, Putin je pobedio u prvom krugu, osvojivši 63,6 odsto glasova građana izašlih na birališta. Poređenja radi, na izborima 2000. osvojio je 52,9 procenata, a 2004. za njega je glasalo čak 71,3 odsto birača. Prema nekim pokazateljima, 2018. mogao bi ponovo da osvoji oko 70 odsto glasova. Taj bi procenat mogao da bude čak i veći, imajući u vidu da Putinov rejting u poslednje dve godine doseže istorijski maksimum, premašujući 80 odsto. Do ovog uzleta je došlo upravo posle prisajedinjenja Krima i uvođenja zapadnih sankcija i ruskih kontrasankcija. Kako je simbol ovog nacionalnog buđenja i otpora zapadnim pritiscima i hegemoniji upravo Vladimir Putin, onda je nedelja 18. mart dan u kome će se Rusija ujediniti oko njegovog imena – posebno ako se zna da u društvu vlada gotovo plebiscitarna podrška prisajedinjenju Krima.

Zato mnogi analitičari ocenjuju da je 18. mart 2018. dan kada će Rusi izaći na birališta i još jednom potvrditi podršku političkom i državničkom kursu Vladimira Putina – novi krimski referendum. Ovog puta na teritoriji čitave države. U takvoj situaciji, jasno je, Putin nije mogao da ne učestvuje na predsedničkim izborima. Sve velika dostignuća u protekle skoro dve decenije, obnova Rusije i njen povratak u sam vrh svetskih supersila – sve se to vezuje za njegovo ime. Vraćanje Krima posle 60 godina u sastav Rusije samo je kruna ovog dugotrajnog procesa. Tačnije, prve etape, jer pravo jačanje ruske moći tek počinje, a strateško pozicioniranje na Krimu predstavlja preduslov za to.

Neće proći mnogo vremena i pokazaće se da bez Rusije, a kamoli u sukobu s njom, neće biti moguće završiti ijedan veliki, dugoročan posao u Evroaziji. Novi krimski referendum 18. marta 2018. pokazaće Evropi, Americi i celom svetu – koliko Rusija zaista podržava Putina. Koliko vrednuje njegov politički kurs i Krim u sastavu ruske države. Pokazaće i odnos Rusa prema sankcijama, kao i to da li su spremni, zarad navodnog blagostanja i prijateljstva Zapada, da žrtvuju najvažnije nacionalne interese i deo državne teritorije. Nadležni u Vašingtonu svakako već znaju odgovor ruskog naroda na ova pitanja i preduzeće sve da zaustave uspon Rusije, suzbijajući njen uticaj prvenstveno u Evropi.

Ali isto tako bi trebalo da znaju i da je to uzaludan i veoma opasan posao. Zabrinjavajuće je da neki u Evropi izgleda još uvek nisu razumeli da se s medvedom nikad ne treba upuštati u igru mačke i miša. Jer – uvek na kraju ispadneš miš. Ko ne razume, neka pogleda primer Ukrajine, kojoj su brzopotezno oduzeti i Krim i Donbas i čija je vojna moć potpuno skršena za samo dva meseca i bez formalnog angažovanja ruske armije. Ako su se na prvom referendumu izjašnjavali samo građani Krima, to je bila poruka koju je trebalo pažljivo da sluša prvenstveno Ukrajina. Nije poslušala i posledice po nju su očigledne. Na drugom referendumu, 18. marta 2018, izjašnjavaće se svi Rusi, ma gde živeli u svetu. To će najviše biti poruka za Zapad. I on treba pažljivo da sluša, jer će kasnije posledice biti očigledne.